Rusija na 25. godišnjicu spuštanja crvene zastave sa Kremlja

Ruski pisac Viktor Jerofejev je u tekstu koji je za "Dojce vele" napisao povodom sutrašnje 25. godišnjice spuštanja crvene sovjetske zastave i podizanja ruske trobojke nad Kremljom, ocenio da je ruski predsednik Vladimir Putin "mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon...

24 Decembar 2016 09:40

BERLIN, MOSKVA - Ruski pisac Viktor Jerofejev je u tekstu koji je za "Dojce vele" napisao povodom sutrašnje 25. godišnjice spuštanja crvene sovjetske zastave i podizanja ruske trobojke nad Kremljom, ocenio da je ruski predsednik Vladimir Putin "mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost".

"Neko plače, neko se smeje, neko rusku vlast ne može da podnese, a neko je obožava. Neko je patriota, neko otpadnik. Neko je bedan, neko se basnoslovno obogatio. Neko živi u Moskvi, neko u dalekom upokojenom selu. Neko je morao na front, neko u zatvor. Tako živimo 25 godina nakon što je crvena zastava prestala da se vijori nad Kremljom, 25. decembra 1991", piše Jerofejev.

On kaže da je "slučaj je hteo da bude svedok spuštanja zastave jer se našao u stanu jednog druga, u čuvenom Domu na naberežnoj, zgradi s pogledom na Crveni trg".

"Logična smrt džina izazvala je istovremene osećaje olakšanja i straha - drugačije valjda nije moglo. Podignuta je trobojka i na zimskom vetru je drhtala nova Rusija. Ipak, te večeri sve je delovalo kao igrarija pojmovima i Zajednicom nezavisnih država, kao prerušeni nastavak ŠSR. Moskovski narod se ravnodušno razilazio kućama. Ja sam se izgleda - zajedno sa narodom - prevario: Rusija se odonda radikalno promenila. Da li je postala bolja ili nije?", pita se ruski pisac.

On navodi da "nema jednodušnog odgovora na ovo pitanje".

"Više od jednom ili dvaput u svetskoj istoriji je zabeleženo da se ova ili ona zemlja nađe uvređenom pa traži satisfakciju, ubeđena u sopstvenu jedinstvenost. Rusija se okovala u tom stanju uvređenosti (ili se makar pretvara da je tako)", tvrdi Jerofejev.

On postavlja pitanje "ima li prava da se duri što joj je neko (Zapad, NATO, Amerika - kogod) uzeo Sovjetski Savez".

"Teško, jer je ŠSR propao pod težinom svojih organskih poroka proizašlih iz manične neslobode na svim životnim poljima. Da je kojim slučajem Sovjetski Savez bivstvovao u vakuumu, bez suseda i neprijatelja, propao bi još i ranije", piše Jerofejev.

Ocenjuje da "uprkos svim negativnostima, sve očiglednijim pokazateljima autoritarnog režima i uprkos fantomskom bolu zbog raspada ŠSR-a i snu o njegovoj obnovi - Rusija ipak nije komunističko strašilo utemeljeno na klasnoj mržnji".

"To nije Severna Koreja. Današnja Rusija ne podriva sistem globalnog potrošačkog društva. Ona hoće da konzumira, kao i sve razvijene zemlje, hoće da živi bolje. Ali ne ide joj baš. Sa svojim današnjim nedaćama ona se smešta u red drugih problematičnih zemalja od kojih se razlikuje pre svega ogromnošću teritorije i nuklearnog arsenala", kaže on.

Jerofejev navodi da je "glavni neprijatelj nove Rusije od njenog prvog daha odsustvo predstave o tome šta je sloboda i čemu služi".

"Inteligencija je pre Perestrojke znala šta je oslobađanje, ali su malo šta razumeli o slobodi", tvrdi ruski pisac.

Po njemu, "život u 25-godišnjoj Rusiji može se podeliti na četiri ere".

"Prva - rani Jeljcin. Jedinstveni period nade u promene. U to ime je prosvećena ruska elita dobila retku priliku da se stopi s vlastima u nekakvo mistično „mi". Društvo i država su naizgled bile spremne da se poistovete. Sve je uprskalo to što su vlast i država slabo poznavale zakone ljudske prirode", navodi on.

Jerofejev kaže da je "narod rušio komunizam sa verom u bolji život".

"Ali narod zatim nije izdržao test u kojem je u prvo vreme trebalo živeti lošije, a raditi više i - prokleo je demokratiju. Rusija se vratila svom tradicionalnom stanju društvene apatije i narodskog javašluka. Ruski su reformatori smišljali reforme za apstraktne ljude, ne obazirući se na one realne. Neprivlačnost novog režima koji se još formirao proizvela je parlamentarnu krizu 1993, separatizam, rat u Čečeniji, borbu protiv oligarha, terevenku bandita", ocenjuje on.

Dalje kaže da "druga etapa života u novoj Rusiji nastupa posle sramotnih predsedničkih izbora 1996. godine".

"To je faza slabog, pripitog Jeljcina, koji više nije izigravao reformatora već je na svoju stranu pridobijao šrafove sile - vojsku i tajne službe. Finansijska kriza 1998, jačanje nostalgičnih sentimenata i društvene histerije, jaz koji se otvorio između vrednosnih predstava Rusije i Zapada - gustiš ovih i drugih problema gurao je Rusiju u ruke čekista", ocenjuje Jerofejev.

On tvrdi da je "Putin bio ceh za omaške ruske demokratije".

"Ipak treći period - rani Putin - još uvek je imao karakter političke tranzicije. Ubrzo se ispostavilo da Rusija nije kadra da dostigne Portugaliju prema BDP-u po glavi stanovnika (kako je Putin obećao 1999, prim. prev.) i da mi nismo Kinezi. Nemamo toliko radne snage i poslova. Zato imamo skupocenu naftu i galopirajuću nostalgiju", smatra ruski pisac.

On dodaje da je "ovo drugo poduprto ideologijom koja se sastoji od odbacivanja univerzalnih vrednosti, negovanja ozlojeđenosti i hoda po temeljima tradicionalnih vrednosti".

"Počasno mesto tu ima zanesenjaštvo pravoslavnom crkvom. Crkva je iskoristila taj istorijski momenat tako što se nepojmljivo obogatila u zamenu za svoju lojalnost i državotvorni patriotizam koji propoveda", kaže Jerofejev.

On smatra da je "danas, u periodu zrelog Putina, on mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost".

"Voz se u međuvremenu ozbiljno zahuktao. Ako je Putina uopšte moguće smatrati vizionarom, onda njegovo okretanje lokomotive nije bilo očajnički potez. Shvativši da Rusija bolje prihvata mobilizaciju nego modernizaciju, on je ostvario nešto retko u ruskoj istoriji - jedinstvo vlasti i većine naroda", kaže Jerofejev.

On tvrdi da se "ruska ozlojeđenost zbog gubitka teritorija pretvorila u postojano uverenje u sopstvenu nadmoć - moralnu, religijsku, istorijsku".

"Boginja rata zvana Laž funkcioniše kako u hladnom ratu protiv Zapada tako i u gorućem ratu protiv kijevskih i drugih protivnika povratka pod rusku krunu. Zapad je radio u prilog Rusiji tako što je pokazao razjedinjenost i, pravo govoreći, stratešku glupost. Ima li izlaza odavde?", pita se Jerofejev.

On zaključuje da će "u sledećoj, petoj etapi nove istorije, Rusija možda učiniti nešto da na dobrobit svih povrati poverenje Zapada, ali to je, nažalost, prognoza na dugom štapu", prenosi DW.

Foto Tanjug/video, arhiva

vrh strane