Četiri decenije od odlaska Duška Radovića

BEOGRAD - Pre četrdeset godina, 16. avgusta 1984. napustio nas je Duško Radović, nezaboravni srpski aforističar, poeta, novinar, urednik.

Rođen je novembra 1922. u Nišu. Otac, železničar, mašinovođa, rodom je bio iz Vranića kod Čačka, majka Sofija, rođena Stefanović, bila je iz Niša.

Kako se otac kretao za službom porodica se selila. Otuda se Duško školovao u Subotici, potom u Beogradu, gde je dospeo kada je imao šesnaest godina. Studirao je filozofiju.

Počeo je da piše kao dete, pesme. U njegovom slučaju to je verovatno bio svojevrsni priziv, potreba.

Prve pesme objavljuje poznih četrdesetih, u oslobodenom Beogradu, po okončanju Drugog svetskog rata.

Bio je urednik "Pionirskih novina". Uređivao je list "Poletarac" bio novinar "Borbe".

Radio je u listovima "Zmaj", "Pionir", "Kekec".

Potom, uređuje Program za decu Radio Beograda, pa od početka šezdesetih Program za decu Televizije Beograd, gde stvara nezaboravnu emisiju "Na slovo na slovo".

Potonji tumači istorije televizije došli su do zaključka da je Duško Radović upravo emisijom "Na slovo na slovo" bio začetnik novog pristupa programima namenjenim deci.

Od 1975. godine urednik je u Studiju B. Njegova kultna emisija "Beograde dobro jutro" pojavila se jula te 1975. godine. Izgleda da je njegovom dolasku u Studio B najviše je doprinela činjenica da je tu kuću tada vodio Dragan Marković. Bila je to nevelika redakcija, tada nov medij.

Duško Radović pisao je poeziju, aforizme, skečeve, humoreske. Posebno je upamćen kao scenarista. Nezaposlenost ga je u jednoj fazi primorala i da izrađuje reklamne materijale. I njih je takođe oblikovao s dozom odmerene duhovitosti.

Najviše je pisao za decu, ali su mu sudbinu, odnosno pre svega literarnu slavu odredile dosetke na obične ljudske a onda i opšte društvene teme, koje katkad nisu bile dobro viđene u ondašnjem jednopartijskom sistemu.

Njegova radio drama "Kapetan Džon Piplfoks" pojavila se 1953. godine.

Rad je inače opisivao kao neophodan, lekovit napor, a sebe je tumačio kao svaštara. Pisao je neumorno, gotovo svake godine bila bi objavljena nova knjiga Duška Radovića.

Godine 1960. pojavila se radio drama "Kako su postale ružne reči". Potom, "Smešne reči" 1961, "Na slovo na slovo" počev od 1963, tokom naredne dve godine. "Gde je zemlja Dembelija" 1965, "Če, tragedija koja traje" 1969, u koautorstvu sa Matijom Bećkovićem. Sledila je "Vukova azbuka" 1971, "Crni dan" iste godine, potom "Dokolice", pa "Beograde, dobro jutro".

Pojedne od njegovih pesame postaće šire popularne pošto ih je usvojio i izvodio dečiji hor Kolibri.

Najviše je upamćen po emisiji "Beograde, dobro jutro" gde se svakodnevno pojavljivao do 1982. U njoj je komentarisao, toplo i sa mnogo ljubavi, karaterističnim prijatnim tonom, svakodnevicu koja ga je okruživala.

Najviše je govorio o uobičajenom ljudskim temama, porodičnim odnosima, voljenom Beogradu, da bi ponekad i prelazio okvire tolerisanog. Budio je Beograđane obiljem duhovitih i satiričnih dosetki, obeleženih svojevrsnom mudrošću.

Političke poruke su se pojavljivale zapravo posredno. To nije bila njegova prvobitna tema, nego uzgredna.

Dolazio je u Studio B vrlo rano, čak oko pet, nespreman za jutarnju emisiju. Otuda mrzovoljan, smračen, smišljao je neophodan tekst. Potom bi iznenada seo i pribeležio ono što će izgovoriti, čemu je neretko prethodilo nervozno kruženje hodnicima na vrhu Beograđanke. Kolege su znale da mu u toj fazi nije moguće ili nije pametno prići.

Emisija je svakodnevno emitovana u dva navrata, rano ujutru u sedam, i ponovo u 17.00. Popodnevno repriziranje je uvedeno naknadno. Nije međutim bila retkost da popodnevne emisije ne bude, ukoliko bi se dogodilo da neko važan ima zamerke na sadržinu emitovanog.

Kako se veruje, odluci da emisija bude ukinuta, 1982. godine, doprinela je dosetka izrečena u poslednjoj emisiji "Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih".

Navodno je pošto su se "glave ohladile" pozivan da nastavi redovan rad u tada omiljenoj radijskoj emisiji Studija B.

Istina je međutim, da je on tada već bio teško bolestan.

Njegove kolege svedoče da je bio retko nesebičan čovek, iako je ostavljao utisak mrguda.

"Beograde dobro jutro" neobično popularna emisija, postupno je stekla neku vrstu kultnog statusa, zahvaljući njegovom osobenom duhovitom, toplom izrazu.

I decenijama nakon njegovog odlaska knjige njegovih aforizama prodaju se u neverovatnim tiražima. O popularnosti uostalom govore i brojni prevodi.

Dobitnik je niza priznanja, kao Neven, Mlado pokolenje, Nagrade Zmajevih dečjih igara, Sterijinog pozorja, čak i Sedmojulske nagrade. Dodeljena mu je takođe povelja, diploma, Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen.

Zanimljivo je da je prevodeći francuski šaljivi strip Talični Tom, koji je uglavnom radio proslavljeni Rene Gošini, upravo Duško Radović osmislio imena likova u tom serijalu, koja će ostati odomaćena u našsoj sredini.

Kao literata najveći trag je izvesno ostavio pušući za, kako je on govorio, poštovanu decu. Mada, istina, to što je on pisao za decu bilo je namenjeno i onima koji to odavno više nisu.

Duško Radović odavno je sastavni deo lektira i školskih čitanki.

Ovaj svet napustio je avgusta 1984. pre četiri decenije. Imao je tada 61 godinu.

Pred zdanjem Beograđanke gde je radio godinama, postavljen mu je spomenik. Po njemu su nazvane ulice u rodnom Nišu, Beogradu i Novom Sadu, odnosno Petrovaradinu. Oktobra 1984. Beogradsko Malo pozorište nazvano je po njemu.