Matić: Kulturni identitet je najvažniji, samo to imamo

BEOGRAD - Pisac Đorđe Matić je izjavio da mu je bitna nagrada "Momo Kapor", da je Arsen Dedić otac našeg rok autorstva, a Petar II Petrović Njegoš vrh naše kulture.

Matić je rekao Tanjugu da je zahvalan za nagradu za književnost nazvanu po Momu Kaporu (1937-2010), dobijenu ranije ove godine za roman "Niotkuda s ljubavlju", pošto mu je on bio značajan pisac dok je odrastao, a potom tokom boravka tri decenije u emigraciji.

"Kad su ga zvali lakim piscem to je za moju generaciju bio komplement, jer je to bilo vreme pretenciozne, intelektualne i akademske literature. Kapor je bio lakoća, potrebna u sistemu koji je bio na momente dosta siv i veoma ozbiljan", rekao je Matić.

Zagrepčanin rođenjem, Matić je primetio da je Kapor bio i "na neki način zagrebački pisac", pošto je pisao dosta o tom gradu, a postao je opšte ime u Jugoslaviji preko izdavačke kuće Znanje iz Zagreba, i njenog urednika Zlatka Crnkovića (1931-2013).

"Imao je ono što gotovo svim piscima nedostaje - prirodno lak stil. A to je najteže, imati stil jednostavne rečenice gde teče sve bez problema, gde se misao tačno poklapa sa onim na papiru", ocenio je Matić.

Kaporovo najmanje čitano delo "Knjiga žalbi" pokazuje koliki je bio erudita, jer tu "ima referenci drugih pisaca svetske književnosti, slikarstva, muzike, svega", i Matiću lično znači kao emigrantski roman.

"Preispitivao sam se preko te knjige. Na jedan način sam je čitao osamdesetih kao mlad čovek, a kad sam otišao (u inostranstvo) shvatio sam da je najavio šta će se meni dogoditi na neki način", rekao je Matić.

Prema njegovim rečima, "svi kulturni nesporazumi, nepoznavanje naše kulture i Balkana, sve je to u tom romanu bilo savršeno skrojeno".

Matić se pre 30 godina obreo u emigraciji, najpre u Rimu, a potom je većinom boravio u Holandiji, gde je kao pesnik objavljivao na holandskom jeziku.

U inostranstvo je Matić otišao "zbog rata, raspada države, nepristajanja na to u šta se zemlja pretvorila i na nove zemlje koje su nastale".

"Niotkuda s ljubavlju" je "roman o postajanju umetnikom, piscem, pesnikom, intelektualcem", a nastao je na poziv Matićevog urednika Nenada Rizvanovića iz Zagreba, koji je napomenuo da je "sada dozreo za to".

U knjizi pominje Kapora, Miroslava Krležu (1893.1981), Miloša Crnjanskog (1893-1977), ali neočekivano i pop stihopisca Marinu Tucaković (1953-2021), za koju je Matić naveo da je "pisala pesme, ali vrlo popularnu formu", što ga je privuklo pošto dolazi iz sveta popularne muzike i rokenrola.

Prema njegovim rečima, Arsen Dedić (1938-2015) je "otac rok autorstva u Jugoslaviji, tako što je prvi pisao u svoje ime, ne apstraktno, već istinsko ja, i doneo je proširenje tema, motiva, samog jezika".

Navevši da je prethodno u Jugoslaviji rok bio provincijalna pojava, sa sastavima poput Crnih bisera ili Crvenih koralja, Matić je dodao da je Dedić pevao o sopstvenim stanjima i "gradskosti", koje se podrazumeva u rokenrolu.

"Ne bi bilo Gorana Bregovića, Bore Đorđevića (1952-2024), Džonija Štulića, (Momčila Bajagića) Bajage i Zorana Predina. Njima je svima duhovni otac Dedić. Ne čitava scena šezdesetih, niti šlageraši", ocenio je Matić.

Prema njegovim rečima, "Arsen je izlečio našu estradu od kiča, doneo je na festivale visoku poeziju, zato nije dobro prolazio na festivalama, to ljudi jako malo znaju."

U novoj knjizi, zbirci eseja "Sve bilo je muzika", Matić se bavi upravo ličnostima kakve su u "zlatno vreme" stvarale, poput Dedića ili Kornelija Bate Kovača (1942-2022).

Kada se pojavio album Zdravka Čolića "Ako priđeš bliže", kao jedan od najprodavanijih albuma naše muzike, na njemu su pored njih dvojice "skupile sve najbolje autorske i pesničke sile", ocenio je Matić.

Matić je nedavno bio na Čolićevom koncertu, i kad je krenula pesma "Produži dalje" kod pretežno mlađe publike je "urlik potpun bio, koji nije završavao do kraja".

"Pesma iz 1976. godine. Znači, pola veka. Eto zašto - zlatno vreme. Ima perioda u kulturi koji su zlatni, kad se poklope različite energije stvaraju nešto što da tada nije bilo viđeno. U zemlji kakva nije nikad bila viđena. Jugoslavija, zemlja neuporediva sa bilo kojom", naveo je pisac.

Matić je rekao da je njegov prostor "od Strumice do Maribora", samo što je tu kultura "danas dosta konfuzna, u raznim previranjima, preispituje samu sebe, nije baš najsigurnija šta je tačno".

"Stalno smo težili da budemo otvoreni za uticanje sa strane, a sad ne znamo šta ćemo sa time. U jednom trenutku treba postaviti barijeru, da kažeš pa ne uzimam baš sve, nego nešto biram", objasio je autor.

Prema njegovim rečima, kultura u regionu je danas "u velikom problemu, pokušava da ostane svoja koliko može, da zadrži barem malo identiteta".

Naglasivši da bez "kulturnog identiteta nema ništa", koji u sebi spaja neke plemenite tradicije, Matić je dodao da je živeći u inostranstvu video "narode koji su to pogubili, koji su u stalnom, permanentnom - sada".

"To je pakao. Nema ništa gore za kulturu nego biti u stalnoj sadašnici. Holanđani nemaju gotovo nikakav odnos prema vlastoj književnoj tradiciji. Ona nije ni velika, ni značajna, čak u lokalnim odnosima nije njima bitna", naveo je Matić.

Prema njegovim rečijma, mi smo kultura narodnih epova, Njegoša (1813-1851), Ive Andrića (1892-1975), Crnjanskog, Krleže, Danila Kiša (1935-1989), Dedića, Leba i soli, Bijelog dugmeta, Emira Kusturice, Dušana Makavejeva (1932-2019) i drugih.

"Na poziciji smo gde prolaze razne sile. Ima srećnih i malo manje srećnih geografija. I onda se stvori ogromna kultura koja nam pravi identitet. Da li je on važan? Pa on je najvažniji! Samo to imamo. Granice, to manje više", rekao je Matić.

Podsetivši da se u komunističkoj Jugoslaviji sanjao odlazak u Italiju u Trst u kupovinu farmerki, knjiga ili ploča, Matić je primetio da smo "zapravo dolazili iz zdravijeg, boljega sistema", pošto smo se izgradili sami, a Italijani su imali sve moguće pomoći.

"Ali čovek kad je išao u Trst pa farmerke nije baš razmišljao o tome. Tu se rađa sistem koji je potpuno nepravedan. Dobro, stvorili su socijalnu pravdu, neko vreme. Ali stvorili su je drugi, oslobodili drugi, napravili drugi. Mi smo sebe oslobodili", naveo je Matić.

Međutim, i to se promenilo - više nismo svoji gazde, napomenuo je Matić.

Nakon što je godinama živeo u Holandiji, gde je pripadao njihovoj književnoj i kulturnoj sceni, Matić se, pošto je shvatio da je "tu zemlju i kulturu potrošio", pre nekog vremena nastanio u Istru,

"Video sam da ono što mene hrani dolazi odavde. To nije samo pitanje nostalgije. Sve što mi je bilo najbitnije, što mene čini lično i kulturalno kao autora, dolazilo je odavde, iz naše kulturnoj istorije", priznao je Matić.

Iako se bavio Viljemom Šekspirom, Matiću je u nekom trenutku Njegoš bio važniji, i bilo mu je bitno da bude tamo gde piše svojim jezikom, gde ga ljudi razumeju najbolje.

"Koliko god znate strani jezik, nikad vas neće razumeti, niti žele. To mnogi pisci naši ne razumeju. Prirodno je da hoće da im prevode književnost, da više ljudi pročita. Ali uvek ostaje nevidljiv zid, jezički i kulturalni, gde nikad nećemo biti prihvaćeni i shvaćeni", naveo je Matić.

Prema njegovim rečima, ni "evropejskog pisca" kakav je bio Krleža ne žele, osim malih krugova, slavističkih katedri ili pokojeg intelektualca, jer su "imali jednu sliku o nama, koji nisu hteli da menjaju, niti su je promenili do danas".

Ocenivši da je pogled stranaca na našu kulturu "uglavnom pogrešan", Matić je naveo kao primer biografiju Andrića "U požaru svetova" Nemca Mihaela Martensa, "koja je skaredna".

Matić je ocenio da je Njegoš "svetski velik, samo što je neprevodiv", pošto pripada specifičnoj kulturi, i potreban je "ogroman napor da se razume" u inostranstvu.

Prema njegovim rečima, Njegoš je "sam vrh najboljeg što je ova kultura proizvela", i njen je "ogledni pisac", kao što su drugde Viljem Šekspir, Aleksandar Puškin ili Dante Aligijeri.

Navevši da je u izgnanstvu shvatio "nebesku, nadzemaljsku samoću tog čoveka", Matić je dodao da Njegoš poseduje "neverovatni vapaj, osećaj samoće da te niko ne razume", kao i da je "čudesni pesnik jezika svoga i mislilac".

Kao primer još jednog pesnika velike samoće Matić je naveo američkog rok muzičara Boba Dilana, napomenuvši da je zaslužio što je pre neku godinu dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Podsetivši da rokenrol sadrži muziku, tekst i izvođački element, Matić je dodao da "ima nešto fantastično u toj trostrukosti".

Matić je podsetio da rokenrol od svojih početaka nije imao status umetnosti, a stigao je da "proširi svoj jezik i ekspresivne sposobnosti takvom brzinom i snagom".

"To je fenomen koji nije trebalo da se dogodi, a dogodio se", naveo je Matić.

Prema njegovim rečima, oni koji sledeću vrednost stvaraju su uvek manjina, a "dovoljno je da odgojite tri autora sledeća, pa ste već napravili čitavu stvar".

"Oni koji su nekad prodavali 500, 600, 800 miliona, ko to pamti? U vreme kad Franc Kafka piše, da vam kažem koje su bile najprodavanije knjige, ne biste znali najverovatnije nijednog pisca", naveo je Matić.

Navevši da trenutno sluša klasičnu, ali i narodnu muziku, Matić je istakao da je to ona koju ne smatra kafanskom, već umentičkom muzikom, kao u slučaju pevačice Danice Obrenić (1920-2004).

"To kako Obrenić peva nije muzika za kafanu. To je kao da slušate operu, kao da čujete Elu Ficdžerald. To je poseban jezik i instrumentarij. Sviraju veliki orkestri. To je potpuno neverovatno", ocenio je pisac.