Predstavljena knjiga "Olga Božičković: Mali ekran na tekućoj traci" u Beogradu

BEOGRAD - Predstavljanje knjige "Olga Božičković: Mali ekran na tekućoj traci" priredjivača Marka Misirače, u izdanju RTS izdavaštva i Udruženja dramskih pisaca Srbije, održana je danas u RTS klubu, u zgradi Radio Beograda.

Osim Misirače, na promociji su učestvovali: glumica Renata Ulmanski, dramaturg i teatrolog Svetislav Jovanov, TV kritičarka Branislava Džunov, dramaturg i filmski kritičar Ivan Velisavljević, urednica izdanja Biljana Bošnjak Draganović.

Povodom 65. godišnjice Televizije Beograd – hronika TV kritika Olge Božičković, pisanih od 1959. do 1985. godine, predstavlja dvostruko svedočanstvo: o razvoju jednog medija, ali i o razvoju i perspektivama jedne kulture i čitavog jednog društva.

Čuvena glumica Renata Ulmanski je ocenila da bi ova knjiga mogla da se zove "Pouzdani vodič kroz jedno vreme" ili "Dnevnik jednog vremena". Ona je dodala da je Olga Božičković tada ušla u jednu novu sferu i polje za nju, da piše o televiziji, jer je do tada pratila film i posebno pozorište.

"To je bilo moje vreme, kada sam radila i družila se sa svim tim divnim ljudima. To vreme sam već uveliko pretekla u ovim mojim godinama. Za nas glumce kritika predstavlja završni akord. Ona može biti blaga i dobronamerna kao kod Bore Glišića, striktna i precizna kao kod Hugo Klajna, ili humorna kako je umeo da piše Milosav Buca Mirković, ali i štura, surova kao kod Elija Fincija. A može biti uspravna, ispravna, striktna, samosvojna i pouzdana kao kod Olge Božičković", naglasila je Renata Ulmanski.

U odabiru tekstova ove knjige fokus je bio na nesačuvani deo televizijskog programa.

Zbirka TV kritika "Mali ekran na tekućoj traci" Olge Božičković, prezentuje tekstove publikovane od 1959. do 1985. godine u novinama "Politika" i "Duga" koje je sakupio i priredio pozorišni reditelj Marko Misirača (nedavno je objavio i značajnu knjigu upravo o Renati Ulmanski).

"Olgine televizijske kritike mi glumci smatrali smo da su oštre i surove, a opet ona je radila nešto veoma potrebno, postavljala je prečku da nam kaže dokle treba da idemo, da nam ukaže da može da se uradi bolje, drugačije, ozbiljnije. I onda se desila TV drama "Gospodin Foka" Gordana Mihića, i Olga je tada bukvalno kliktala od sreće i samo ponavljala "to je to, baš to hoću". Tim delom bila je oduševljena", prisećala se glumica Ulmanski.

Knjiga predstavlja jedinstveno svedočanstvo o nastanku Televizije Beograd i prati gotovo tri decenije njenog razvoja.

Renata Ulmanski je ocenila da je postojanost Olge Božičković bila izuzetna, da je tako dugo, skoro 30 godina bila posvećena pisanju TV kritika, što je dragoceno, a da je i njena pouzdanost veoma važna.

"Ne mogu da kažem drugačije, njeni tekstovi o meni, za moju glumu, moj rad bile su uvek obrazložene, precizne, tačne kritike. Ono što ne smete sebi da priznate, ona će vam sve reći u lice. Ako ne valja, od nje ćete to čuti iskreno. Na Olgu gledam kao na detelinu sa četiri lista. Retka je da se nadje, a kada je pronađete, raduje vas. Nas dve smo se pronašle", zaključila je Renata Ulmanski.

Za preglednije čitanje, kritike Olge Božičković su u knjizi grupisane u sedam celina: "Originalno TV dramsko pismo" (originalne televizijske drame), "Prozna i dramska klasika" (adaptacije pozorišnih komada, romana i pripovedaka), "TV romani u nastavcima" (o igranim serijama), "Namenjeno najmlađima - Edukativna TV" (igrane i dokumentarne emisije za decu), "Kako nas je TV zabavljala" (zabavne i muzičke emisije), "Srećno novo TV leto" (novogodišnji programi) i "Televizija kao dokument" (dokumentatne, feljtonističke, opšteobrazovne emisije).

Na kraju je i Olgin autorski tekst "Godinama trčim za imaginarnim vozom", a Svetislav Jovanov je napisao svoj osvrt naziva "Olga Božičković: Tekući život i trajna merila".

Najveći deo knjige čine tekstovi o igranom TV programu, koji je dominirao posebno u počecima televizije, u vreme eksperimentalnog programa. O tome je Olga svedočila u TV portretu emisije "Trezor", 30. oktobra 2002: "Nisam imala nikakav uzor, jer je televizija tek počinjala.

Smatrala sam da dolazim sa iskustvom čoveka koji je pisao o filmu i o pozorištu, jer televizija u sebi sadrži i film i pozorište".

Poznata televizijska kritičarka Branislava Džunov prisećala se saradnje sa Božičković i primetila da je Olga uvek imala slobodu i otvorenost da u svojim kritikama može da kaže ono što zaista misli.

"Olga je uvek smatrala da "Politika" mora da ima ono što drugi nemaju, da imamo ekskluzivne tekstove, ne da imamo sve što i ostali. Umela je biti nezgodna, neprijatna, stroga, i naša saradnja nije bila bajna. Jurilo se za rokovima i tada je bilo takvo vreme da svaki dan u 19 časova iz Beograda polazi voz koji nosi tiraže "Politike" dalje po republikama bivše Jugoslavije. I onda moramo da sve tekstove završimo da se štampa i šalje dalje. Ako ne stignemo, neće se objaviti. Tada je umela da bude oko toga stroga", istakla je Džunov i onda govorila o Olginim rediteljskim i glumačkim favoritima.

Tako je volela stvaralaštvo reditelja Zdravka Šotre, Save Mrmaka, Aleksandra Đorđevića, autora Radivoja Lole Đukića.

"Najveći favorit definitivno joj je bila Milena Dravić. Obožavala je serijal "Obraz uz obraz", i umela je da potkači Šotru oko njegove režije, ali nikada Dragana Nikolića i Milenu Dravić, oni su bili nedodirljivi. Sa velikom ljubavlju je pisala o emisiji "Obraz uz obraz", rekla je Branislava Džunov i onda se osvrnula na priče da je Olgi bio zabranjen ulazak u "Politiku" nakon odlaska iz ove medijske kuće.

Džunov izričito tvrdi da su te priče netačne, i da je Božičković bila toliko velika i legendarna, da niko ne bi mogao da joj zabrani ulazak u kuću gde je provela toliko godina.

Ona je otkrila zašto se desio njen odlazak iz "Politike", a vezano je za njenu kritiku TV serije "Sedam sekretara SKOJ-a" (1978-1981) Dragoslava Lazića i Radivoja Cvetičanina.

Prema njenim rečima, Olga Božičković je tada napisala jedan osvrt na tu seriju koja nije bila kritika, već sa nekom dozom distance, bilo je očigledno da joj se projekat nije svideo, i mnogima je ostala jedna rečenica u glavi, da parole koje glumci izgovaraju u seriji deluju prilično izveštačeno kao da je u pitanju dokumentarni, a ne igrani program.

Nakon toga iz "Politike" su joj se zahvalili i ponudili neku sasvim drugu vrstu saradnje, a Olga je dalje otišla da gradi karijeru u časopisu "Duga".

"Olgin život je bio televizija. Potpuno se tome posvetila. Imala je i svoje glumačke favorite kao što su Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Branko Pleša, Mića Tomić. Takodje volela je Miju Aleksića i Miodraga Petrovića Čkalju. E sad zanimljivo je to da je recimo cenila veoma Miju Aleksića, ali je onda podcenila u svojim tekstovima Čkalju, iako su njega kao komičara svi voleli, publika obožavala i bio je realno popularniji. Ali eto, davala je sebi za pravo da ponekad bude i subjektivna", zaključila je Branislava Džunov.

Gotovo dve trećine emisija o kojima su tekstovi u ovoj vrednoj zbirci TV kritičarke Olge Božičković, nisu sačuvane (emitovane uživo, naknadno izbrisane).

Olga Božičković (Brčko, 1921 - Beograd, 2004) išla je u gimnaziju u Novom Sadu, maturirala u Sarajevu, diplomirala na odseku za romanistiku Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Bila je novinar u "Politici" od 1948. godine., a od 1954. do kraja 1956. radila je u našoj Ambasadi u Parizu. Onda se vratila u "Politiku", za koju je pisala do novembra 1981. Pre 1959. pisala je i filmske i radijske kritike. Kasnije se smenjivala u kritikama radio i TV programa sa Milutinom Čolićem, da bi se vrlo brzo afirmisala kao redovni TV kritičar, i od 1969. godine njena autorska kolumna nosila je prepoznatljiv naziv "Mali ekran na tekućoj traci").

Pozorišni reditelj Marko Misirača, od skoro i publicista, priredjivač knjiga - monografija o našim znamenitim dramskim umetnicima kao što su Slavko Štimac ("Tihi heroj ekrana") i Renata Ulmanski ("Njegovo veličanstvo: Slučaj") zahvalio se najpre Bojani Andrić, koja ga je naučila da zavoli televiziju kao posebnu umetnost.

Bojana Andrić (1944) je naša poznata dramaturškinja, scenaristkinja, rediteljka, istovremeno istoričarka televizije, urednica, autorka kultne emisije "Trezor", koja se emituje od 2022. godine na RTS-u.

Ona je zaslužna što se Misirača, iako pozorišni reditelj, veoma zainteresovao za svet malog ekrana, televizijske produkcije, igranog programa - TV serija i TV drama - filmova.

Misirača je naveo da je sa urednicom knjige Biljanom Bošnjak Draganović izuzetno uspešno saradjivao, na obimnom poduhvatu, te su radili na koncepciji, metodologiji i principu nastanka ove knjige.

Reditelj i priredjivač je otkrio da je knjiga nastala iz neke vrste inata, jer je malo toga bilo dostupno u istraživanju ovako opsežne građe o Olgi Božičković, kojoj je Misirača želeo da učini počast ovim delom od preko 400 strana.

"Kada krenete u istraživanje bilo kog dramskog pisca danas, otvorena su vam vrata da dođete do raznih podataka, dosta toga ima da se pronađe. Medjutim, ovo je bio obiman posao, velika gradja, dosta se istražuje po arhivama, a nije dostupno široj javnosti. Količina tog Olginog opusa me je apsolutno fascinirala. To je bio jedan neverovatan kontinuitet, jer je ona neprestano pisala o televizijskim dramama i serijama 30 godina. Trebalo je sakupiti tolike tekstove o Olgi", zaključio je Marko Misirača, autor uvodnog teksta u knjizi - "TV slika vremena".

U istoriju novinarstva Olga Božičković se upisala i kao prvi dobitnik nagrade TV Novosti "Dušan Duda Timotijević" za kritički ili esejistički napis o televiziji (decembar 1976), kao i "Politikine" nagrade za izuzetno novinarsko dostignuće (januar 1978).

Žiri za dodelu nagrade "Dušan Duda Timotijević" je imao u vidu da je Olga Božičković "pružila izvanredan doprinos razvoju kritičarske i stvaralačke prakse u domenu televizije" i da je, kao "doajen jugoslovenske televizijske kritike svojim napisima izrazito pozitivno uticala na domaću televizijsku praksu, a istovremeno u punoj meri doprinela uobličavanju integriteta i profila televizijskog kritičara u našoj sredini".