Aleksandar Misojčić za Tanjug: Roditelji treba deci da budu model ponašanja, a život je borba

BEOGRAD - Psihijatar i psihoterapeut Aleksandar Misojčić, poručuje da treba prihvatiti stav vojvode Živojina Mišića da je život borba, i da je važno da roditelji, pored razgovora sa decom, budu i model ponašanja.

Misojčić je rekao Tanjugu da je vojvoda Živojin Mišić (1855-1921) bio "tipičan predstavnik našeg naroda u vremenu u kom je živeo".

Govoreći o svojoj psihobiografiji proslavljenog srpskog vojskovođe "Čovek po meri šinjela", Misojčić je dodao da je Mišić osnovni način razmišljanja, moral, načina komuniciranja, odnos prema vojsci i političarima, zasnivao na porodičnim i kulturološkim vrednostima valjevskog kraja.

Misojčić je dodao da tu bazu kod Mišića nadograđuje kolektivni identitet, jer vojnici kao ljudi koji "nude život za slobodu ne mogu u miru biti ljudi čiji se glas ne čuje".

Navevši da je Mišić razmišlja "kroz prizmu naroda i vojnika", i da je "uporno i lojalno insistirao na tim vrednostima", Misojčić je dodao da je kao vojnik koji je prošao šest ratova bio u stanju "hroničnog borbenog grča koji ga je činio nefleksibilnim", kad je smatrao da je nešto ispravno.

"Više puta je sklanjan iz vojske kad je bio mir. U jednom od vraćanja insistirao je da se vrati u činu iz kog je smenjen, što je simbol da nije bio kriv. Kad su pristali da mu vrate čin vratio se u službu", podsetio je stručnjak.

Prema njegovim rečima, najveći ratnik u istoriji srpskog naroda van vojske nije živeo lagodno, i morao prodati svog ratnog konja i opremu, a drugom prilikom kuću za miraz ćerkama.

"Istrajavanje na sistemu vrednosti u koje je verovao nosilo je niz posledica i za porodicu", istakao je Misojčić.

Sa Mišićevim stavom da je "život večita borba", slaže se i Misojčić koji kaže da govori svojim pacijentima da je život ciklično smenjivanje perioda uspona i padova.

Prema njegovim rečima, na izazove koje život nosi moramo odgovoriti kroz promene i stalno ispitivanje naših kapaciteta, ali mi smo danas "skloni da upamtimo samo period pada i da kroz crne naočale posmatramo život".

Sistemski porodični psihoterapeut, sa iskustvom rada u Institutu za mentalno zdravlje, i potom u sopstvenoj psihijatrijskoj ordinaciji "Reč”, Misojčić je upozorio da ćemo imati krize ako život ne gledamo kao večitu borbu.

U bolesničkoj postelji, dok mu se pomaljala ideja o smrti, Mišić je napisao svoje memoare "Moje uspomene", bez dokumenata isključivo na osnovu sećanja, a Misojčić je zaključio iz njih da vojvoda "nije čovek koji se rasipa emocijama".

"Šest susreta za smrću, pet demobilizacija...Uvek se nudio smrti. Kako bi mogao da rado rasipa emocije?", istakao je Misojčić.

Prema njegovim rečima, Mišićev život i delo mogu da nam budu inspiracija i orijentir i moralni okvir, ali nikako preslikani uzor, jer se u međuvremenu način života promenio, ni porodica nije kao što je bila, kao ni vojvodino rodno mesto Struganik.

"To ne znači da nemamo kolektivni identitet i da nemamo na šta da nadogradimo...Mi smo podneblje i narod vanrednih pojedinaca", ocenio je pisac.

Mišićeva supruga Lujza (1865-1956) je bila velika kao osoba, nije joj bilo lako, ali je "imala snagu u da bude Mišiću to što je bila, da okupi porodicu nakon što ga je izgubila".

"Bilo je teško biti žena Mišića. Krst nije nosio samo on, nego i porodica, a najviše je iznela Lujza. Prema njoj je imao zaštitnički odnos i vraćao joj tu vrstu posvećenosti", istakao je Misojčić.

Govoreći o svojoj knjizi "Grad, psihobiografija Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića", Misojčić je ocenio da je srpski vladar "bio čovek zdravih ambicija, ali pomalo usamljen i nepoverljiv, nepriznat, uprkos svim uspesima".

Misojčić je dodao da je Dušan stekao sliku "pomalo usamljenog, moćnog vladara, koji je verovao u svoje snage i silu".

Prema njegovim rečima, Dušan (1308-1355) i njegova supruga carica Jelena (1310-1374) su "bili par koji je više ličio na savremenu porodicu", od Mišića i Lujze.

"Jelenin glas se jasno čuo na srpskom dvoru. Papa piše izaslanicima da ako se išta dobro misli učiniti valja biti dobar i sa caricom. Bila je podrška Dušanu", naveo je Misojčić.

Ocenivši da se profil žene nije promenio, Misojčić je naveo da i danas mogu imati osobine kao antička boginja Hera, koja osnovu porodičnih odnosa vidi u odnosu sa suprugom, ili Demetra, koja je primarno okrenuta deci.

"Jelena je Hera, a Luiza ne znam šta bih rekao", priznao je Misojčić.

Navevši da ne smatra da je porodica u krizi, Misojčić je dodao da "jeste u tranziciji", i da odnos unutar nje ne može biti kao kod naših predaka, već se mora zasnivati na ravnopravnosti.

"Što se dece tiče, precenjena je ideja razgovarati sa decom. Važno je, ali ne toliko. Zaboravljamo da je pođednako važan segment roditeljstva model, kako se ponašamo pred njima", istakao je stručnjak.

Prema njegovim rečima, dok deca shvate šta im govorimo "oni su kroz proces identifikacija pola naših obrazaca prihvatili i usvojili".