Marko Braković: Ne bih dao Ilonu Masku da mi ugrađuje čip

BEOGRAD - Psihoterapeut i pisac Marko Braković u zbirci priča "Crna svadba" dotiče se Partizanske bolesti, islamiski borac mu je glavni junak, sučeljava Kazanovu i Don Žuana i smatra da mlade traba učiti odgovornosti, jer svetsku elitu, kako je rekao, čine nezreli ljudi, koji nas vode u haos.

Braković je rekao Tanjugu da je svoju prvu zbirku napisao potaknut od urednika, kojima se dopala njegova vlaškom magijom nadahnuta horor priča "Maska", prvobitno nazvana "Crna svadba", nakon koje je napisao još sedam.

Prema njegovim rečima, glavni junak "Maske" pati od paranoidne šizofrenije, koja je "zapravo distrakcija od užasnog života", dok u stvarnosti kod drugih kocka, seks, hrana, piće ili religija mogu biti distrakcije "od užasne istine, da ćemo svi da umremo sigurno".

Braković je dodao da je smrt "osnovni strah", ali da postoje i strahovi od izolacije, usamljenosti, slobode, nepostignuća, odnosno da se nije živelo kako je trebalo, odakle potiče i kriza srednjih godina.

Navevši da bi trebalo da prihvatimo da smo smrtni, da radimo što više možemo na sebi i da se družimo s ljudima, Braković je istakao da bi to bio "recept da se preživi život".

Prema njegovim rečima, dve trećine ljudi se ne oseća prijatno u životu i zato im je potrebna struktura, neko da im kaže šta da rade, odnosno potreban im je autoritet.

Naglasivši da je "strah od smrti toliko snažan da nema veze koja je epoha", Braković je dodao da je danas "usamljenost veliki problem, a digitalna era je veliki distraktor od života".

Braković je podsetio da je njegov prvi roman "Fejsbuk predator" (2014) bio "pionirsko delo iz oblasti digitalnog realizma", i dodao da su danas ljudi usamljeni i nemaju adekvatne kontakte sa drugim ljudima.

"Sa drugarima sam imao viber grupe stare po 10-12 godina. Mi smo više tu nego uživo. Ispucamo se na grupi i onda ne idemo u kafanu. Ne sviđa mi se to što završimo na viberu", priznao je pisac.

Braković je diplomirao andragogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a nakon postdiplomskih studija iz oblasti konstruktivističke psihoterapije, od 2008. godine radi kao psihoterapeut.

Prema njegovim rečima, psihoterapija se u poslednjih desetak godina neuporedivo promenila, "ušla je toliko u mejnstrim da je postalo preterivanje".

Prema njegovim rečima, došlo je do pedagogizacije i psihologizacije života i sve mora da bude po nekim pravilima.

Braković je dodao da je psihoterapeut danas "in profesija, svako hoće biti terapeut, a pravih u svakom esnafu je uvek malo, deset, 15 posto".

"To je poziv, to nije trend. Taj ko oseća iskonski potrebu, može. A ko to radi iz trenda, zarad novca, zarad toga što je to sad in, nije pravi", naveo je Braković.

Nakon što je napisao nekoliko romana, poput "Tableta" ili "Balade dekadenata", Braković je stigao do zbirke "Crna svadba" u kojoj se nalazi i priča "Partizanska bolest".

Braković je naveo da se priča bavi Partizanskom bolešću, koja se pojavila kao posledica Drugog svetskog rata, kao konverzivna neuroza od koje su patili samo pripadnici partizanskog pokreta.

U umetnosti se Partizanske bolesti dotakao samo reditelj Dragan Kresoja (1946-1996) u svom filmu "Original falsifikata" (1991), podsetio je Braković.

"Ni ruski vojnici, ni nemački, ni američki, samo partizani. Amerikanci su imali posttraumatski stresni sindrom, koji su toliko izraubovali kroz filmove. Rusi su imali depresiju, samoubistvo i alkoholizam", rekao je Braković.

Prema njegovim rečima, partizanska bolest je bila pandemijska, "jedan slučaj, pa dva, pa 20, pa 50, pa 150, to je bilo jezivo", i jedna knjiga samo postoji o tome koju je napisao lekar Hugo Klajn (1894-1981).

Pošto je Kresoja prikazao samo jednu kratku scenu sa Lazarom Ristovskim, gde je dobio napad mesečarenja, Braković je "odmah znao šta je to", i odlučio da piše priču o partizanskoj bolesti.

"Jako je malo to ispričano, a istorijski je važno za psihijatre, terapeute i istoričare", naveo je pisac.

Govoreći kao psihoterapeut, Braković je ocenio da se ne može odrastati bez odgovornosti, jer onda dobijemo eru nezrelih ljudi.

Prema njegovim rečima, živimo u svetu u fazi dekadencije, koji ide ka haosu, a svet vode nezreli aparatčici, koji nisu nikada odrasli i imaju ozbiljne psihičke probleme.

"To se odnosi na svetsku elitu. Vidi se iz aviona, tu niko nije normalan, čast izuzecima. To je era dekadencije, koja se već desila Rimu, Kartagini, u Nemačkoj i Austro-ugarskoj. A znaš kako se sve završilo", upozorio je stručnjak.

Braković je dodao da nije optimista, ali da je realan, jer se "ciklusi ponavljaju, svako to zna".

Govoreći o društvenim mrežama, Braković je rekao da ćete "bolje upoznati nekoga gledajući instagram nego sedeći u kafiću" sa njim.

"I laž govori o čoveku. Mi smo obučavani da ne slušamo što neko kaže, već i ono što ne kaže. To što ne pominje je jako važno. Ne pominje majku, tu je problem, ne pominje seks, tu je problem", naveo je Braković.

Prema njegovim rečima, na instagramu su svi lepi, srećni i dobro se provode, a to je nemoguće.

U svojoj zbirci Braković u jednoj priči govori o veoma razmaženom momku, nesrećom, sa ozbiljnim problemima, zato što je prezaštićen zahvaljujući majci, a nema oca.

"To je priča kakva bi ta generacija mogla da bude ako nastavimo da joj ne dajemo odgovornost, samo slobodu, razmaženost, samo njihove potrebe. Napravićemo haos. To se u istoriji dešavalo", upozorio je Braković.

Prema njegovim rečima, "Sto puta jedan" je priča koja govori o tome šta bi se desilo da se u bliskoj budućnosti sretnu nekad stvarno postojeća ličnost Đakoma Kazanove (1725-1798) sa fiktivnim likom Don Žuana.

Braković je podsetio da je "Don Žuan najveća inspiracija u istoriji umetnosti", od ruskog pesnika Aleksandra Puškina (1799-1837), preko italijanskih i španski romansijera, stotina poema i predstava, do filma u kome ga je igrao američki glumac Džoni Dep (Johnny Depp).

Istakvši da u umetnosti ima raznih viđenja Don Žuana, od zavodnika, pijanca, do ubice, Braković je rekao da nije hteo da od njega pravi budalu ili negativca, već je uzeo gledište Puškina i francuskog filozofa Monteskjea (1689-1755).

U priči "Istina mašina", Braković se poziva na egzistencijaliste i njihov stav da "istina oslobađa, a sloboda nam je neprijatna".

"Nećemo da čujemo istinu. Ako je čujemo guramo je pod tepih. Zamisli svet gde svi pričaju istinu, od ljudi na ulici, do onih na televiziji", naveo je pisac.

Upitan šta misli o planovima da se u ljude u medicinske svrhe ugrađuju čipovi, Braković je rekao da jednom od propagatora takve ideje, industrijalcu Ilonu Masku ne bi dao svoju glavu, kao nekome ko "duva toliko marihuane".

Braković je priznao da ima ambivalentan odnos prema Masku, jer ga s jedne strane poštuje kao mladu figuru, ali smatra da će se ubrzo otkriti "da li je njegov rad zaista revolucionaran ili je samo još jedan kapitalista".

"Ja mu ne bih dao da mi ugrađuje čip, ni njegovim ljudima. Nestabilan mi je malo lik za to", dodao je Braković.

Prema njegovim rečima, od pojedinaca niko ne može menjati svet, već to isključivo može tehnologija i industrijska revolucija.

Braković je dodao da svet menjaju točak, parna mašina i struja, dok pojedinac, u ovom slučaju pisac, može samo da isprilča priču, da bude zanimljiv i iskren.

Ratova više neće biti kad ne bude potrebe za resursima, odnosno kad SAD ne budu morale da prodaju oružje, svet će biti u miru, naveo je Braković.

Govoreći o priči "Ljubav u Palmiri", Braković je rekao da ne zna da li još neko ima kao glavnog lika borca Islamske države, i dodao je da ga je prikazao kao momka koji ima razloge da uđe u kalifat, a to je nesrećna ljubav.

Prema njegovim rečima, ljubav tera ljude da spuste gard i postaju ranjivi, bilo kad je traže ili kad je nađu, a u njoj je neophodno preuzeti odgovorost, za izbor donet kad je u pitanju partner.

Braković je rekao da se nove generacije moraju naučiti odgovornosti, radnim navikama, i da sve ima svoju cenu, da su patnja i trpljenje u životu neophodni, a da su "granica tvojih potreba tuđe potrebe".