Gordana Zec u ispovesti za BBC o ubistvu sestre Aleksandre, oca i majke u Zagrebu

BEOGRAD - Gordana Zec, sestra Aleksandre Zec koju su 1991. zajedno s majkom i ocem u Zagrebu ubili pripadnici hrvatskog MUP-a, tzv. "merčepovci", ispričala je za BBC, na srpskom jeziku, o noći užasa, kada su joj brutalno ubijeni sestra, majka i otac, dok su nekim slučajem preživeli ona i njen brat Dušan.

Te večeri su, kazala je, imali porodičnu večeru i očekivali su goste koji se nisu pojavili.

Srpska porodica Zec je ubijena u noći 7. decembra 1991. godine, u Poljaničkoj ulici u Zagrebu. Zločin su počinili pripadnici specijalne jedinice MUP-a Hrvatske, takozvani "merčepovci", predvođeni Sinišom Rimcem.

Troje dece i otac otišli su na spavanje, a majka je ostala u kuhinji, u prizemlju. Gordana je slušala emisiju na radiju, ležeći u krevetu, a vrata njene sobe su uvek bila otvorena, jer je bila najmlađa.

"Malo posle 23 sata je neko pozvonio, bila sam budna i osluškivala sam, čula sam galamu. Onda sam ustala, stala na vrata i tada sam poslednji put videla (sestru) Aleksandru koja je stajala na vratima svoje sobe, pogledala me i samo otrčala niz stepenice", kaže Gordana Zec, čiju ispovest za BBC je preneo i deo hrvatskihh medija.

Otac je ustao iz kreveta, jer su ga dvojica ili trojica muškaraca u uniformi došli da ga odvedu.

"Tu su se s njim naguravali, otac je navukao neki džemper, majka je tad poprilično plakala i tu su ga izveli, bos je bio", kaže Gordana. Ocu su vikali da izlazi napolje i da je "Srbin i četnik", majka je krenula za njim, ali su je vratili u kuću, priseća se.

Tad je Gordana otrčala dole. "Znam da sam je tu zagrlila da ne ide... Meni je ovo jako bolno", izustila je. "Međutim, mama je mene tad odgurnula i rekla da će doći brzo", kazala je.

U dvorištu je devetnaestogodišnji vojnik Siniša Rimac, kako je kasnije priznao, dva puta pucao u Mihajla Zeca.

Gordana kaže da je u pidžami i bosa istrčala napolje. Gledala je kako pripadnici hrvatskih snaga odlaze belim kombijem, ali nije znala da su unutra i njene majka i sestra. "Ja sam dotrčala do tela oca i nisam stala, samo sam prošla, uplašila sam se zbog mnogo krvi i krenula sam u kuću kod suseda", priča Gordana.

"Znam da mi je deda Božo, tako smo ga zvali, otvorio i da sam mu rekla da su mi ubili tatu, a da je Dušan i dalje u kući i on je odmah pošao po njega", svedoči Gordana.

Sused je pokrio telo njenog oca Mihajla i doveo brata Dušana u svoju kuću, gde su sačekali i Hitnu pomoć.

"Znam da je ujutru, kad sam se probudila, došla moja strina po nas, i u par kuća smo išli, tražili smo Aleksandru, bila sam uverena da je ona tu negde", kaže Gordana.

Međutim, Mariju i Aleksandru Zec, koja je još bila u pidžami, ubice su odvele na zagrebačko Sljeme, gde su ih u blizini planinarskog doma Adolfovac vezali, ubili i zakopali u smetlište.

"Čovek, kako je stariji, misli da će biti lakše, a ono je, čini mi se, teže", kaže Gordana Zec.

Prisetila se i zlokobne atmosfere u Zagrebu toga vremena. "Bilo je poziva na telefon i spuštanja slušalice, pa kombija ispred kuće, pa ga nema. Sećam se i majčine brige i oca koji je bio jako zabrinut", kaže. Te godine je raketiran Zagreb i Banski dvori u oktobru, što je i ona zapamtila, shvatila je da se događa "neko ludilo".

Sredinom 1992., Gordana i Dušan Zec su napustili Zagreb i živeli su s bakom na selu, a zatim su se doselili u Banjaluku, dok je rat oko njih buktao.

Gordana se priseća da joj je tokom odrastanja najveća strepnja bila "da se baki nešto ne desi". "Ona nam je bila i otac i majka, i tetka i strina, nažalost", kaže.

Baka Bosa ostala je siroče kada su joj roditelji srpske nacionalnosti ubijeni u ustaškom logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata, ali je to nije sprečilo da podrži ljubav sina prema Hrvatici i Zagrebu, priča Gordana.

Kuću u Zagrebu zamenili su za jednu u Banjaluci, što je u vreme raspada Jugoslavije često bio slučaj prilikom raseljavanja stanovništva. Ovaj grad postao je Gordani i Dušanu dom gde su se od prvog dana osećali prihvaćeno i sigurno, kako kaže, bez sažaljenja. U Banjaluci je završila Ekonomski fakultet i zaposlila se, dok s poznanicima iz Zagreba nema kontakt.

Iako je nova zagrebačka vlast nedavno postavila spomenik porodici Zec na Sljemenu i svake godine se u hrvatskoj javnosti obeležava godišnjica smrti Gordaninog oca, majke i sestre, Gordana ne smatra da je hrvatsko društvo napravilo pomak u dobrom smeru. Umesto pravde ostaje, kaže, "gorak ukus u ustima".

Tokom odrastanja, ni ona ni brat nisu mnogo puta otvarali bolnu temu stradanja njihove porodice.

"Bilo je na početku teško živeti s tom slikom, kad to dete vidi, pa potisneš, pa se to negde vrati. Uvek sam sebe terala da moram dalje i da to tako treba", kaže. Objašnjava da je "napravila zid oko sebe", ne dajući ljudima da ga probijaju.

Gordana danas radi u Poreskoj upravi u Banjaluci, udata je i ima tri kćerke, a srednja je najviše podseća na sestru. "Tako je plava i krhka", kaže.