Republici Srpskoj pod pritiskom oduzete 83 nadležnosti i prenete na nivo BiH

BEOGRAD - Pod pritiskom Kancelarije visokog predstavnika (OHR) i Ustavnog suda BiH, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, doneto je ukupno 114 odluka kojima je sa nivoa Republike Srpske na nivo BiH preneto 83 nadležnosti i to bez uzimanja u obzir odredaba Ustava BiH i Ustava Srpske.

Ne uzimajući u obzir odredbe Ustava BiH, ni Ustava Republike Srpske, nadležnosti su sa Srpske prenošene na nivo BiH: odlukama visokog predstavnika, odlukama Ustavnog suda BiH, Usvajanjem zakona u Parlamentarnoj skupštini BiH, te donošenjem podzakonskih akata Saveta ministara i drugih organa na nivou BiH, ali i uslovljavanjem međunarodnih organizacija i organa EU, navodi se u Analizi o oduzimanju nadležnosti Republike Srpske, koja je nakon današnjeg obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića dostavljena medijima.

U uvodnom delu Analize napominje se da Ustav BiH nije nastao kao rezultat političko-institucionalnog usaglašavanja i proglašenja u organima vlasti BiH, već je sadržan u Aneksu 4 međunarodno pravnog dokumenta - Dejtonskom sporazumu.

Najviše prenetih nadležnosti je izvršeno nametanjem tzv. "bonskih ovlašćenja" visokog predstavnika, čija funkcija je uspostavljena 1995. godine Aneksom 10 Dejtonskog sporazuma.

Tzv. "bonskim ovlašćenjima, usvojenim na Savetu za implementaciju mira u Bonu 1997. godine, poslužila su visokim predstavnicima kao osnov za nametanje zakona, smenjivanje izabranih funkcionera i pojedinaca na javnim funkcijama.

Republici Srpskoj je najviše nadležnosti oduzeto za vreme mandata visokog predstavnika Pedija Ešdauna, od maja 2002. do januara 2006., koji je svojim odlukama nivou BiH dodelio nadležnosti iz važnih oblasti finansija i monopola sile.

"Reformski proces 'izgradnje države' koji je Ešdaun sprovodio podrazumevale su: oporezivanje (kreiranje posebnog državnog tela za uporedno oporezivamje koje bi prikupilo i distribuiralo većinu poreza), pravosuđe, odbranu (kako bi se centralizovali upravljanje entitetskim oružanim snagama) i policija.

Visoki predstavnik Kristijan Švarc Šiling je 2007. godine nametnuo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sistemu indirektnog oporezivaіьa u BiH kojim je utvrđeno da prioritet u finansiranju imaju međunarodne obaveze BiH, zatim institucije BiH, pa Brčko Distrikt kome je odreljen fiksni koeficijent raspodele, pa se tek onda preostala sredstva raspoređuju entitetima. Pre nametanja ovog Zakona, a u skladu sa Ustavom BiH, entiteti su doznačavali sredstva za finansirnje institucija BiH.

Početkom 1997. godine, započet je prenos nadležnosti u oblasti fiskalne politike, osiguranja, duga i stranih ulaganja. Kancelarija visokog predstavnika za BiH je Savetu ministara predala Paket zakona za brzi početak tzv. “Biltov paket za brzi početak“. Ovaj paket je obuhvatao. Zakon o spoljnotrgovinskoj politici, Zakon o carinskoj politici, Zakon o spornom dugu, Zakon o carinskoj tarifi i Zakon o politici direktnih stranih ulaganja.

Oduzimanje nadležnosti iz oblasti bezbednosti, odlukama visokog predstavnika je usvojen Zakon o Savetu ministara, kojim je u taj savet uključen i ministar bezbednosti. U decembru 2003. godine visoki predstavnik predložio je Parlamentarnoj skupštini BiH usvajanje Zakona o obaveštajno-bezbedonosnoj agenciji BiH, kojim su van snage stavljeni entitetski zakoni pre svega Zakona o obaveštajno-bezbedonosnoj službi Republike Srpske, čime je, navodi se, onemogućena funkcionalna zaštita ustavnog poretka Srpske.

Odlukom visokog predstavnika za BiH iz 2000. godine nametnut je Zakon o državnoj graničnoj službi BiH kojim je formirana Granična služba i odreljene njene nadležnosti, u okviru Ministarstva civilnih poslova, a potom Miistarstva bezbednosti BiH. Ovim zakonom je došlo do preuzimanja graničnih prelaza ukidanja Policijskih stanica za kontrolu prelaska državne granice MUP-a Republike Srpske, a ekskluzivno pravo na izbor kadrova angažovanih na graničnim prelazima dobila je Državna granična služba.

Visoki predstavnik je nametnuo i Zakon o Sudu BiH, koji je stupio na snagu 5. decembra 2000. godine, a Sud BiH je počeo da radi dve godine kasnije, kada je visoki predstavnik imenovao prvih sedam sudija.

Odlukom visokog predstavnika Volfganga Petriča o donošenju Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom savetu Republike Srpske ukinuti su Visoki sudski savet i Visoki tužilački savet Srpske, a istim Zakonom potpuno je oduzeto pravo Narodnoj skupštini Republike Srpske da bira i razrešava sudije i predsednike sudova, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca.

Prenosom nadležnosti odlukama Ustavnog suda BiH, na značajnije promene dejtonske strukture BiH u velikoj meri je uticao i Ustavni sud BiH, na čiji rad visoki predstavnik ima presudan uticaj.

Ustavni sud BiH je, navodi se, preglasavanjem usvojio „Odluku o konstitutivnosti Bošnjaka, Srba i Hrvata na prostoru cele BiH", a ne na teritoriji entiteta kako je propisao Ustav BiH. Sporna „odluka o konstutivnosti“, dodaje se, poslužila je kasnije za brojna nametanja amadmana na Ustave entiteta i do brojnih neustavnih zakona, a posebno je bila štetna po Hrvate u BiH, jer ih je dekonstitituisala u FBiH oduzimajuhi im politički značaj, ostavlajuhi ih u nepovoljnom položaju u odnosu na većinske Bošnjake u tom entitetu. Time faktički FBiH postala bošnjački entitet, jer su hrvatski poslanici preglasavani u federalnom parlamentu, a ministri u federalnoj vladi.

Ustavni sud BiH je 2020. godine doneo odluku o neustavnosti Zakona o poljoprivrednom zemljištu Republike Srpske, prema kojem ono ne pripada nikome i postaje vlasništvo BiH, a ne entiteta Srpske.

Kada je reč o prenosu nadležnosti sporazumima između entiteta, što je sadržano u Ustavu BiH, kojim je propisano da će BiH (državni nivo) preuzeti "nadležnosti i za druge poslove" o kojima se entiteti dogovore. Ipak, napominje se, sporazumi koje zaključe dva entiteta, sami po sebi ne predstav;ljaju amandmane na Ustav BiH, niti se na taj način Ustav može menjati ili dopunjavati, što je potvrdio i Ustavni sud BiH 2006. godine.

U Srpskoj su, navodi se u Analizi, prisutna tumačenja da, ukoliko "nadležnost BiH za druge poslove" više nije predmet dogovora dva entiteta, državni nivo gubi pravo nadležnosti nad tim pitanjima. Na osnovu ovog tumačenja sporazumi između entiteta su po svojoj prirodi politički dogovori, a ne ustavne izmene, iz čega proističe da svaki entitet ima pravo da se iz njih povuče.