Teapeut Jelisaveta Sanja Rolović: Najčešće žrtve silovanja su devojčice i žene

BEOGRAD - Porodični teapeut Jelisaveta Sanja Rolović izjavila je da je jedna od najvećih predrasuda da se seksualno zlostavljanje, posebno dece, događa nekom drugom, da su počinioci slučajni prolaznici i isključivo osobe sa margine društva.

“Seksualno zlostavljenje postoji, ne događa se tamo negde nekome, događa se uglavnom u porodicama. Od osobe koje su poznate i kojima deca veruju. To su osobe koje uče decu kako da im pružaju zadovoljstvo“, rekla je Rolović Tanjugu.

Doktor kliničke psihologije Rolović je, pozivajući se na Balkansku epidemiološku studiju o zlostavljanju i zanemarivanju dece, navela da su najčešće žrtve silovanja devojčice i žene.

Rolović je dodala da prema Bekanovoj studiji iz 2010. godine, na uzroku od 4000 dece, između 8 i 12 posto dečaka doživi neki vid seksualnog nasilja i između 12 i 15 posto devojčica.

"To je vrh ledenog brega, jer je to statistika na osnovu slučajeva koji su razotkriveni", istakla je Rolović, napomenuvši da se skoriji rezultati nisu značajno promenili i da je situacija slična kao i u svetu.

Rolović je napomenula da se u profesionalnom okruženju zlostavljane osobe ne nazivaju žrtvama.

"Nasilje, bilo seksualno, fizičko ili drugo, predstavlja samo jedan događaj u nečijem životu. Kada nekoga obeležite kao žrtvu, time mu namećete identitet koji nije koristan“, objasnila je Rolović.

Slično tome, ni počinioci se ne označavaju isključivo kao zlostavljači, a Rolović je rekla i da "osoba koja zlostavlja nije isključivo definisana tim činom, njihov identitet nije samo taj".

Rolović je rekla da je čin zlostavljanja često deo kompleksnog odnosa koji ne mora biti nasilan, već predstavlja urušavanje poverenja i moći između odraslih i dece.

"Zlostavljanje je kompleksna trauma koja ne pogađa samo žrtvu, već i urušava odnos građen godinama“, rekla je Rolović.

Prema njenim rečima, društvo nije dovoljno osvešćeno niti spremno da reaguje na ovaj problem.

"Kada se tragedija dešava u tvojoj neposrednoj blizini, reakcija zavisi od tvoje spremnosti da budeš svedok i preuzmeš deo odgovornosti, da budeš saučesnik i podeliš deo te muke, tuge, nesreće i tragedije koja se dogodila“, rekla je Rolović.

Nepoverenje prema institucijama i preopterećeni Centri za socijalni rad dodatno otežavaju borbu protiv zlostavljanja, upozorila je Rolović.

"Jedan psiholog ili socijalni radnik godišnje radi sa 250 do 350 slučajeva. Specijalizovane službe koje bi se bavile seksualnim zlostavljanjem dece gotovo da ne postoje“, navela je Rolović.

Prema njenom mišljenju, ključ u razotkrivanju zlostavljanja leži u odnosu poverenja između majke i deteta, međutim, taj odnos je često najkomplikovaniji.

"Uloga žene je da zaštiti svoju porodicu, partnera, ali je isto da bude najbolja moguća majka. Mislim da nema vunerabilnije uloge od biti roditelj, a posebno biti majka“, naglasila je Rolović.

Prema njenim rečima, reakcija majke na saznanje o silovanju ispoljiće se na različite načine, i zavisi od bezbrojnih faktora.

"Ti kao žena moraš sama sa sobom da prođeš, da prihvatiš da ta osoba, tvoj partner, suprug, otac tvoje ćerke, ulazi noću u sobu i uslovljava i zavodi tvoju čerku na određen način“, rekla je Rolović.

Navevši da je neverica prva reakcija, Rolović je dodala da je tu i osuda, zbog "patrijahalnog kodeksa, ponašanja i očekivanja u kom se društvo još uvek nalazi“.

"Taj deo koji je osetljiv ne zna kako bi reagovao, a možda je već bivao u situaciji da kada je trebalo zauzeti stav i zaštititi sebe, da to nisi umela“, objasnila je Rolović.

Prema njenim rečima, poverenje sa decom uspostavlja se tako što se svakodnevno razgovara sa njima.

"Da li ti se dogodilo nešto što te je uplašilo? Da li ti je neko prišao na način da si se osećala neprijatno? Mislim, na kraju dana sve se svodi na to da pitamo“, objasnila je Rolović.

Naglasivši da promene u ponašanju dece, poput povlačenja, plačljivosti ili promene u ishrani, mogu biti indikatori zlostavljanja, Rolović je dodala da "dete koje je dotad bilo druželjubivo, prestaje da bude".

"Dete koje je volelo da se druži sa ujkom, sa dedom, sa starim bratom, beži. Kod devojčica se često javlja anoreksija, dok se kod dečaka mogu razviti agresivno ili seksualizovano ponašanje“, dodala je Rolović.

Govoreći o institucionalnim naporima, Rolović je naglasila značaj edukacije pedijatara i drugih stručnjaka, uz podršku UNICEF-a i Udruženja psihologa Srbije.

"Ono što sam ja naučila za ovih dve, tri godine, je da se ne radi s porodicama. Radi se sa decom koja su stavljena u situaciju da ponavljaju svoje izjave bezbroj puta, da se postupci nekada vode po nekoliko godina i da na kraju dobije potpuno drugu formu“, objasnila je Rolović.

Na kraju, Rolović je podelila i ličnu priču o podršci svojih roditelja, istaknutih stručnjaka, čije su zasluge u medicini ostavile dubok trag.

Po njenoj majci dečijem nefrologu i profesoru Medicinskog fakulteta, koja je uvela transplantaciju bubrega, Odeljenje u Tiršovoj, za nefrologiju i hemodijalizu nosi ime "Milana Popović Rolović".

"Moram da pomenem i mog oca Zorana Rolovića koji je uveo eksperimentalnu hematologiju u Jugoslaviji“, zaključila je Rolović.

(Kraj) kdr/