Dragan Bisenić: Kosovsko pitanje dramatično u Srbiji, treba graditi konsenzus

BEOGRAD - Rasprava u Skupštini Srbije o Kosovu i Metohiji praćena incidentima pokazala je koliko to pitanje budi snažna osećanja, rasplamsava strasti i suvišnu agresiju naveo je novinar Dragan Bisenić i ocenio da bi pouka iz takvog parlamentarnog ponašanja mogla da bude i koliko je ovo pitanje osetljivo i delikatno za sve građane Srbije.

Kosovsko pitanje je dramatično u Srbiji, zbog Kosova se ratovalo i to ne jednom i to ne tako davno, pa umanjivanje ili potcenjivanje te napetosti Srbiju uopšte ne približava razrešenju ovog čvora, smatra Bisenić i upozorava da bi alterantiva izgradnji političkog konsenzusa bila „vajmarizacija“ političkog života u Srbiji.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Upravo okončana rasprava o Kosovu u Skupštini Srbije pokazala je koliko je to pitanje koje budi snažna osećanja, rasplamsava strasti i suvišnu agresije. Ono može da bude izraz društvenih odnosa, možda je to izraz ljudi koji se na različite načine i identifikuju i osećaju uticaj kosovskog pitanja na život Srbije. Budući da se ono postavilo na jedan dramatičan način, nažalost došlo je do incidenata, srećom oni nisu prerasli u nešto mnogo neprijatnije. Ako „za utehu“ pokušamo da iz toga izvučemo nešto poučno, pri čemu je neophodno reći da to nije parlamentarno ponašanje koje je vredno pamćenja, onda je to dokaz koliko je pitanje Kosova i Metohije osetljivo i delikatno za sve građane Srbije.

Pozicija Srbije je u svakom slučaju je delikatna, što se uviđa i kod međunarodih diplomata. Volfgang Petrič upozorava da se „politika Srbije, unutrašnja i spoljna, a i prema Kosovu, oslanja na dva stuba koja su značajno pod uticajem Rusije. Prvi je energija, isporuke ruskog gasa Srbiji po povoljnoj ceni, što je za građane, privredu, pa i investitore veoma važno. Drugo, Rusija je garant da neće doći do priznanja Kosova, osim kada Beograd bude na to pristao. Veto Rusije podupire i srpsku politiku prema Kosovu. Zato je sada teško od Beograda tražiti da se potpuno i frontalno okrene protiv Moskve. Uz to, potpuno okretanje od Rusije, za Beograd bi značilo da se odriče važnog stuba Rusije u UN. To je škakljivo pitanje i to treba razumeti“, kaže ovaj austrijski diplomata.

Neki vide da se pred Srbijom nalazi nova prekretnica. Nemački ARD smatra, koliko god kritike bile glasne, da je sada pravo vreme za promenu kursa i da predsednik Srbije ne bi trebalo da se plaši pada – on i njegova stranka jasno su se potvrdili prošle godine na izborima, a sledeći redovni su za tri godine. Osnivanje Zajednice srpskih opština je izvesno, a postignuto je uz ogroman pritisak EU i SAD na Kurtija, pa je i to uspeh politike koja kosovskim Srbima na severu i jugu Kosova treba da obezbedi dalekosežna prava i značajnu autonomiju.

Oni smatraju da je spremna na politički zaokret. Uoči skupštinske rasprave, američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil rekao je da je „Srbija već odlučila da se okrene Zapadu“ i ponadao se da će rezultat konstruktivnog ponašanja Beograda biti mnogo bolji i brži tempo evrointegracija. Pored ovoga, ocenio je da se Srbija "drži svoje politike prema sankcijama Rusiji duže nego što je ruska vojska držala Herson", a da „veze Srbije s Rusijom slabe iz dana u dan“. Hil se suprotstavio ocenama da „Srbija nije uradila ništa“, a koje dominantno dolaze iz Evropskog parlamenta, rekavši da to „nije tačno“ i da je Srbija „osudila rusku agresiju na Ukrajinu“.

Kosovo bi moglo da bude novi oslonac američkog i srpskog dogovora za koji se čini da će biti sveobuhvatniji, dalekosežniji i da će uključivati NATO. Već smo više puta na ovom mestu ukazivali na promenu vokabulara koja je dolazila od američkih zvaničnika i proširivanja okvira u kojem vide pitanje Srbije i Kosova gde se umesto „evropske budućnosti“ pojavila „zajednička evroatlantska sudbina“ koju je u nekoliko navrata predstavljao američki izaslanik Derek Šole. To nije, čini se, ostalo bez ođeka na srpskoj strani. Od visokopozicioniranih zvaničnika Srbije čulo se da je mesto Srbije „u evroatlantskom partnerstvu“, a da bi novi dogovor sa Zapadom mogao da bude postignut baš povodom Kosova. Uoči nedavne posete Dereka Šolea regionu, ambasador Srbije u Vašingtonu, Marko Đurić, ocenio je da je ona „više nego dobrodošla prilika za korak“ u pravcu „gledanja u budućnost, umesto u prošlost“.

Potvrdu novih ideja neki vide i u itinereru vodećih ličnosti Srbije koje je put ovih dana vodio u Vašington. U vreme rasprave o Kosovu u Skupštini Srbije u SAD su bili patrijarh Porfirije, ministar spoljnih polova Ivica Dačić, a odmah posle njih stigao je i načelnik Generalštaba, Milan Mojsilović. Dačić je najavio da će na red doći teška pitanja i da „jednostavno“ može da bude „ako sedite na nekoj terasi i ne učestvujete u procesu“.

Kosovsko pitanje je dramatično u Srbiji. Umanjivanje ili potcenjivanje te napetosti Srbiju uopšte ne približava razrešenju ovog čvora. Srpsko političko iskustvo je revolucionarno i prevratničko. Demokratija je konfliktna sa snažnim i agresivnim izražavanjem političkih uverenja i uplitanjem ulice i masa u politički život. To nije tip nemačke „participativne demokratije“ u kojoj se u usaglašavanju svi pođednako pitaju, od portira do generalnog direktora. To je slično francuskom revolucionarnom tipu koji je obeležen likvidacijom vladara. Ne bismo da ponavljamo inventar takvih događaja iz srpske istorije.

Zbog Kosova se ratovalo i to ne jednom i to ne tako davno – gotovo da celokupni sastav parlamenta Srbije lično pamti to vreme. Ne postoji skoro ni jedan srpski predsednik koji se u poslednjih 40 godina nije survao na pitanju Kosova, od kada je ono postavljeno posle 1981. godine. Trojica su poginula, svako na svoj način zbog kosovskog pitanja, dvojica su živa, ali su zbog Kosova okončali svoje mandate, dok je predsednik Vučić i u skupštini i pre toga najavio mogućnost svoje ostavke. „Između svog ostanka na vlasti u mandatu koji mi je ustavom zagarantovan, znam šta mi je činiti, jer ne postoji izbor Vučić ili Srbija. Srbija je važna, biću uvek na strani Srbije, Vučić nije važan. Živela Srbija, predaja nije opcija“, rekao je Aleksandar Vučić na kraju prvog obraćanja u Skupštini.

Politički život u Srbiji počiva samo na nekoliko oslonaca – predsedniku, skupštini i političkim partijama. Diskreditacija, dezavuisanje ili uklanjanje jednog od njih vodi blokadi celokupnog političkog života i onemogućavanju zdravog političkog odlučivanja u zemlji. To se od 2000. desilo u Srbiji u nekoliko navrata.

Zbog toga, američke analize Srbije odavno barataju njenim poređenjem s vajmarskom Nemačkom. Njena najvažnije sličnosti su prisila da prihvati poraz i krivicu za ratove za koje ona veruje da su izgubljeni zbog zapadne intervencije, plaćanje grehova režima koji su svrgli sami Srbi, razdrobljen politički život u kojem partije nemaju čvrste strukture ni ideologije, nego se prave od prilike do prilike što sve institucije drži na ivici državnog kolapsa ukoliko bi došlo do iznenadnog i većeg obrta u političkom životu, bilo da je on indukovan spolja ili je ishod unutrašnjih protivurečnosti.

Alterantiva izgradnji političkog konsenzusa jeste „vajmarizacija“ političkog života u Srbiji. Zbog toga su neopodni strpljenje i istrajnost u njihovom građenju, ma koliko to na prvi pogled izgledalo teško, pa čak i nemoguće.