Bisenić: Pobeda za produbljivanje poljskih podela

BEOGRAD - U Poljskoj je na parlamentarnim izborima demokratska opozicija koju je predvodio Donald Tusk, uspela sa velikom razlikom da pobedi konzervativnu i populističku stranku Pravo i pravda (PiS), koja je na vlasti osam godina, i njene krajnje desničarske saveznike (Konfederaciju), ali će posle burne izborne kampanje Poljska verovatno još dugo ostati duboko podeljeno društvo, ocenio je novinar Dragan Bisenić.

On smatra da politička polarizacija neće nestati pogotovo što će nova vlada požuriti da sprovede obećane reforme i ukazuje da Tusk i Jaroslav Kačinjski ne samo da reflektuju dve slike Poljske, nego Kačinjski ima snažno neprijateljstvo, na granici mržnje prema svom rivalu.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

U Poljskoj je na parlamentarnim izborima pobedila demokratska opozicija. Koalicija koju je predvodio Donald Tusk uspela je da pobedi – sa prilično velikom razlikom – konzervativnu i populističku stranku Pravo i pravda (PiS), koja je na vlasti osam godina, i njene krajnje desničarske saveznike (Konfederaciju). Tri centrističke stranke koje su do sada bile u opoziciji, Građanska koalicija (KO, liberalne orijentacije) Donalda Tuska, demohrišćani Trećeg puta i Levica zajedno su dobili 248 mesta u parlamentu, u poređenju sa 212 mesta. Ovo je stabilna većina, koja daje prednost od 18 glasova u odnosu na nerešeno. PiS takav komfor nije imao ni 2019. ni četiri godine ranije, kada je imao 235 mesta.

Ova pobeda ima značajne posledice na tri nivoa : unutrašnjem, evropskom i ideološkom. Evropski mediji ocenjuju da je Poljska bila "svetionik nade" za desničarske populiste širom Evrope i pad Kačinjskog je za njih težak udarac. Poljska više nije sila zaštitnica, posebno u slučaju Mađarske, kada je Varšava često koristila svoj veto u EU, štiteći tako tamošnju vladu od sankcija. Sada jasno da će Mađarska da ostane usamljena - likuju brojni evropski mediji.

Tusk i njegovi saveznicu najavili su da su im prioroteti uklanjanje zloupotreba stare konzervativne vlade, vraćanje vrednostima vladavine prava, približavanje Briselu i produbljivanje evropskih integracija Poljske. Jaroslav Kačinjski se oslanjao na konzervativan, predvidljiv govor, ali i na ekonomsku stabilnost i relativno blagostanje postignute poslednjih godina. Zaista, poboljšana je situacija mnogih građana koji su pre nekoliko godina bili na ivici egzistencije. Mnogi siromašni ljudi u prošlosti danas žive bolje – oni čine izbornu osnovu PiS-a, zajedno sa tvrdokornom konzervativnom javnošću, osetljivom na kulturne, verske, nacionalističke i suverenističke argumente.

Uspeh opozicije je samo delimičan, jer je još uvek bila daleko od većine koja bi dozvolila da se prevaziđe predsednički veto – 276 glasova. Da bi formirali vladu, Građanska koalicija, Treći put i levica moraju prvo da postignu dogovor. Lideri tri stranke već su izrazili spremnost za saradnju. Donald Tusk, koji je bio i premijer (između 2007. i 2014.), ali i predsednik Evropskog saveta (2014. i 2019.), takođe ima legitimitet i vokaciju da vodi ovu koaliciju. Ali uz svu dobru volju koju su iskazali njihovi lideri, tri stranke će se verovatno suočiti sa brojnim sukobima. Važan ćorsokak bile bi čak i ideološke razlike. Kada uđe u vladu, koalicija bi takođe mogla doći u sukob sa predsednikom Andžejem Dudom, pristalicom PiS-a. A izborna aritmetika ne daje novoj vladajućoj koaliciji tropetinsku većinu neophodnu da bi preduzete mere bile zaštićene od predsedničkih veta koji može da bude upotrebljen u veoma širokom spektru predsedničkih ovlašćenja.

Ovakav ishod bio je mogućan u prvom redu ogromnom izlaznošću birača. Glasalo je skoro 73 odsto upisanih u biračke spiskove, što je rekord i najveća stopa učešća na izborima od pada komunizma. Mobilizacija građana se može meriti i na druge načine. Tokom ove izborne godine, najmanje dva skupa - koje je sazvao Tusk - uspela su da izvedu stotine hiljada poljskih građana na ulice. Latentni revolt građana protiv konzervativne vlasti prerastao je prvo u manifestni revolt, a zatim u istinski politički pokret, izražen kroz glasove. Za pobedu Tuska i njegovih saveznika zaslužni su ne samo birači u velikim gradovima, već i birači koji u prošlosti nisu izlazili da glasaju ili mlado biračko telo koje je glasalo prvi put.

Posle burne izborne kampanje, Poljska će verovatno još dugo ostati duboko podeljeno društvo. Politička polarizacija neće nestati – pogotovo što će nova vlada požuriti da sprovede obećane reforme. Dakle, društvene podele će opstati ili će se čak produbiti.

Tusk i Kačinjski ne samo da reflektuju dve slike Poljske, nego Kačinjski ima snažno neprijateljstvo, na granici mržnje prema svom rivalu. A zemlja je doživela „deja vu“: Tusk i Kačinjski se bore jedni protiv drugih najmanje 18 godina. Tokom svojih perioda vladavine, njih dvojica su oblikovali svaki svoj imidž: zli gospodin Kačinjski i simpatični gospodin Tusk.

Recimo, Kačinjski u svojim govorima, prvo glumi da ne može seti se imena svog neprijatelja, onda on prasne: „Donald Tusk je oličenje zla“. Međusobna mržnja između dva protivnika nije lažna. Poljski mediji navode da je ona refleksija ekstremnog nejedinstva u zemlji.

Jedan, Kačinjski, je nepristupačan čovek koji živi sam. „Njega ništa ne zanima osim politike, tačnije, to je zapravo vlast“, kažu njegovi dugogodišnji poznanici. Kačinjski živi povučeno u sivoj, pomalo zarasloj kući u varšavskoj intelektualnoj četvrti Žolibož; ne zanima ga privatni luksuz. Odatle ga ujutru službenim automobilom odvoze u sedište PiS-a u jednoj ulici bez mnogo prometa.

Putovao je po Poljskoj radi kampanje, ali retko kada je u životu bio u inostranstvu. On je neobično harizmatičan vođa: provincijalno fokusiran na Poljsku, nesposoban da govori strani jezik, malograđanin, skroman u svom načinu života, nepotkupljiv - a opet povučen: doktor prava, bivši disident, osnivač partije i pronalazač modernog poljskog nacionalnog konzervativizma. „Njegove pristalice veruju da ima briljantan politički instinkt“, rekao je jednom Mihal Kaminjski, bivši poslanik PiS-a.

Ali šta je tačno pokrenulo njegovu opsesivnu mržnju prema Donaldu Tusku? Godina 2010. bila je to sudbonosna godina za Poljsku. Brat blizanac i predsednik, Leh Kačinjski, doživeo je 10. aprila nesreću prilikom sletanja na ruski grad Smolensk. Šef države, njegova supruga, članovi posade i zvanice poginuli su zbog grešaka pilota i tornja prilikom prilaza u gustoj magli. „Jarek je posle toga bio druga osoba“, kaže bivša ministarka, Joana Kluzik-Rostkovska. Masovno je tugovao za bratom sa kojim je bio u simbiozi. Navodi se da su njih dvojica razgovarali telefonom najmanje 20 puta dnevno.

Pronašao je krivca u Tusku, koji je u vreme nesreće bio premijer. Kako je Tusk mogao da doprinese padu je misterija. Ipak, pomisao na Tuskovu krivicu izgleda ne izlazi iz glave Kačinjskog.

U njegovim očima, glavni krivci su Rusi. Iako dve istražne komisije podržavaju teoriju nesreće, Kačinjski je i dalje ubeđen da je Tusk delimično kriv. „Dokazano da je 100 odsto da je Smolensk bio napad“, rekao je Kačinjski. Čak je u Sejmu, poljskom parlamentu, grdio opozicione klupe: „Ubili ste mog brata.“

Noć nakon tragedije, Donald Tusk i Vladimir Putin stigli su na mesto nesreće. Poljak je sa emocijama primio Putinovo toplo saučešće. Do danas, pristalice PiS-a upotrebljavaju ovaj susret protiv Tuska: „Njih dvojica su jedva mogli da sakriju svoju radost, Tusk je bio izdajnik koji je želeo da ubije Kačinjske“. Ovaj nemilosrdni pogled na Smolensk je najspektakularniji izraz duboke podele između Tuska i Kačinjskog – između Poljske A i B.

Dolazak Tuskove koalicije na vlasti imaće značajne posledice na međunarodnom planu, posebno u Evropskoj uniji. Iako je Poljska postala važnija u Evropi kao rezultat rata u Ukrajini, Varšava je vodeći pristalica Kijeva i stvara reputaciju kao pokretač koraka u koaliciji koja podržava tu susednu zemlju.

Poljski stručnjaci smatraju da Varšava pod Kačinjskim nije mogla da ovo povećanje značaja pretvori u trajnu u političku težinu. To je uglavnom zato što je Kačinjski najopasnijeg neprijatelja Poljske – pored Rusije – video u susednoj Nemačkoj. Raspoloženje i odnosi između dve vlade bili su poslednjih godina izuzetno napeti. Poljska je tražila od Nemačke da joj isplati odštetu od 1,3 triliona evra nanetu u Drugom svetskom ratu, a oštro je zamerila Ukrajini koja je nedavno pokušala da od Poljske preko Nemačke izdejstvuje promenu odnosa prema uvozu ukrajinskih žitarica koji je Poljska zabranila. Njih dvojica su optužili svog zapadnog suseda da želi da vlada Evropom kao nekada Hitlerova Nemačka.

Tokom predizborne kampanje, PiS je klevetao Tuska kao voljnog slugu Nemaca i inače nije održavao dobre odnose sa svojim susedom na zapadu. Nijedna zemlja u EU verovatno neće dobiti više od Nemačke nakon promene vlasti. PiS je pokušao da izazove negodovanje protiv Nemaca i time osvoji glasove. Nije postojao problem koji su obe vlade mogle da reše u duhu prijateljstva, ni pomor ribe na Odri, ni borba protiv ilegalnih migracija. Po važnim evropskim političkim pitanjima, Varšava i Berlin su uglavnom bili protivnici, nikada saveznici.

Nova vlada u Varšavi startovaće s veoma visokim nivoom poverenja u Berlinu, a Tusk će zaustaviti ovu antinemačku retoriku. On će možda insistirati na gestovima dobre volje Nemaca u oblasti politike sećanja i reparacija. Trebaće mu takav ustupak Berlina. Zato što PiS samo čeka da ga osudi za njegovu navodnu mekoću prema Berlinu. I Poljska će imati konkretna očekivanja od Nemačke: veći doprinos obezbeđivanju istočnog krila NATO-a ili ekonomsku saradnju u obnovi Ukrajine. U kampanji Tusk je optuživao PiS da je u zabludi da Poljska u Evropi može da dobije na težini samo takmičeći se sa Nemačkom.

Tusk poznaje EU iznutra, bio je predsednik Evropskog saveta i predsedavajući Evropske narodne partije. On zna da je EU više od udruženja za prikupljanje poljoprivrednih subvencija. Njega verovato odmah na početku mandata čeka odmrzavanje 100 milijardi evra koje je EU zamrzla Poljskoj zbog različitih sporova. To će Tusku biti veliki podsticaj.

U Berlinu, posmatrači pozivaju da kancelar Olaf Šolc ne sme da zanemari odnos s Pojskom. Šolc treba da jasno stavi do znanja da je Varšava, uz Pariz, najvažniji partner savezne vlade u EU. Trebalo bi da pokuša da Vajmarski trougao – Nemačka, Francuska i Poljska – postane važan stub ove zajednice.