Pre 150 godina dinar je postao zvanična moneta Srbije

BEOGRAD - Zakonom o kovanju srebrne monete, pre 150 godina, 12. decembra 1873. dinar je u Srbiji postao zvanična novčana jedinica.

Naziv dinar izvorno je rimski, latinski. Prvobitno, bila je to srebrna kovanica, koja se pojavila negde sredinom 3. veka pre nove ere. Latinsko značenje (denarius, denarii) bilo je desetica.

Novac tog naziva kovan je u Rimskom carstvu tokom punih 500 godina. Ta reč je postala i sinonim za novac uopšte.

Odatle, termin je u nešto izmenjenom obliku prihvaćen među Grcima, kao dinarion, a potom među Arapima. Zlatni dinar kovan je u Damasku, počev od 696. godine, po uzoru na vizantijske zlatnike, znane kao soludus. Od tada korišćen je termin dinar.

Odatle, naziv kovanice dinar, izvorno evropski, posredno se vraća na stari kontinent, paralelno sa ekspanzijom Arabljana širom Mediterana.

Vekovima potom, zlatnik dinar, upravo poput vizantijskog solidusa, biće, kao pojam valjane monete, široko korišćen paralelno sa drugim kovanicama, stotinama godina.

Vladari tadašnje Evrope, u ranom srednjem veku, nisu ni kovali zlatnike. Vrhunac vrednosti za njihove mogućnosti bile su srebrne kovanoce.

Treba imati u vidu da je široko poverenje koje je arabljanski dinar uživao, taman poput vizantijskog solidusa, dolazilo od činjenice da mu vrednost nije narušavana slabijim sastavom kovanica. Ovo je inače sa drugim monetama koje su kovali najrazličitiji vladari i moćnici, gradovi, bilo, pre ili kasnije, uobičajeno ponašanje.

Među Srbima, naziv dinar pojavljuje se, koliko se zna, 1214. godine. Dakle u vreme vladavine Stefana Prvovenčanog (1196–1227) prvog kralja dinastije Nemanjić.

U Srbiji kovanica pod nazivom dinar, postojaće vekovima, do kraja postojanja srednjovekovne srpske države, odnosno pada despotovine 1459. godine. Kovana je od srebra.

Na prostoru novovekovne, obnovljene Srbije, tokom 19. veka, u opticaju je bio niz moneta, i turskih i evropskih. Bilo je to, iz današnjeg ugla, nepojmljivo stanje. Na maloj teritoriji u opticaju su bile desetine moneta različitog porekla. Menjača novca bilo je posvuda. Slicna je situacija bila sa sistemima mera. Nije to bila jedinstvena situacija, tako je bilo i drugde. Standardizacije su postupno izvedene tokom 19. veka.

Koliko se zna, do 1869, na prostoru Kneževine Srbije bile su u opticaju čak 43 vrste novca. Obračunska valuta je bio groš, mada je i tu bilo razlika. Srbi su tako nazivali tursku monetu vrednosti 40 para. Odnosi valuta određivani su o Đurđevdanu i o Mitrovdanu. Najčešće su bile austrijske kovanice, zlatni dukat, srebrni talir, forinta, cvancik.

Zbog haosa na polju finansija, koji je svakom bio očigledan, knjaz Mihailo januara 1868. šalje ministra finansija Kostu Cukića u carski Beč, kako bi utanačio kovanje srpske monete.

Prva formalna odluka u tom smislu odneta je marta 1868. Turska je međutim bila protivna, insistirajući da vazalna Srbija nema pravo na sopstvenu valutu.

U Beču su ipak izrađenje kovanice u apoenima od 1, 5 i 10 para.

Postojala je namera pristupanja Kneževine Srbije Novčanoj konvenciji koju su u Parizu decembra 1865. potpisale Francuska, Belgija, Italija i Švajcarska. Bila je to standardizacija Latinske finansijske unije, zone franka, koja je bila na snazi do 1926. Tada je u Srbiji prihvaćen i decimalni finansijski model. Iako je Srbija u više navrata nastojala u tom pravcu 1874, 1879, 1890, zvanični Pariz je to odbio. Postojao je problem finoće kovanih apoena, a naglašavano je da ne postoji poverenje u druge kovnice osim pariske.

Konačno, odlučeno je da se, po uzoru na naziv kovanica srednjovekovne Srbije, uvede moneta pod nazivom dinar. Zvanično to je učinjeno 12. decembra 1873. (po starom, onda zvaničnom julijanskom kalendaru, 30. novembra).

Čedomilj Mijatović (1842 - 1932) tada ministar finansija, ekonomski stručnjak, literata, diplomata, delao je tada na tom planu, po nalogu vlade, odnosno kneza Milana Obrenovića. Mijatović je pripremio predlog Zakona o kovanju moneta koji je konačno podnet Skupštini.

Tokom zasedanja narodni poslanici vodili su polemiku o nazivu monete. Bilo je raznih predloga, osim dinara, predlagano je ime franak, kao i razni drugi domišljati nazivi, poput srbljak stoparac, stopar, petgrošić.

Konačno, usvojen je Zakon o kovanju srpske srebrne monete. Predviđene su kovanice u apoenima od pet, dva, jedan i pola dinara. Iako je zakon odredio izradu 6 miliona dinara, to nije realizovano. Izrađeno je ukupno 3,6 miliona.

Već tada je planirano i utemeljenje emisonog zavoda Srbije.

Tako su u državnoj kovnici Austrijskog carstva u Beču 1875. godine, iskovane monete koje je predviđao usvojeni zakon. Na njima se nalazio lik knjaza, potonjeg kralja Milana, sa natpisom "Milan M. Obrenović IV knjaz srpski". Sa duge strane stajala je nominalna vrednost apoena.

Pošto je Srbija, u skladu sa odlukama Bečkog kongresa 1878. i fomalno postala međunarodno suverena država, donesen je, 10. decembra, Zakon o srpskom narodnom novcu.

Prvi zlatnici u Srbiji 19. veka iskovani su 1879. Bili su to apoeni od 20 dinara. Na njima se takođe nalazio lik vladara i natpis "Milan M. Obrenović IV knjaz srpski".

Poznati "milandori", zlatnici u apoenima od 10 i 20 dinara iskovani su povodom proglašenja Srbije za kraljevinu februara/marta 1882.

Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije utemeljena je jula 1884. godine. Stručna pomoć zatražena je, i dobijena, od Belgije. Tako je konačno utemeljen emisioni zavod Srbije

Tada je emitovana prva srpska papirna novčanica, vrednosti 100 dinara. Do tada u opticaju su bile isključivo kovanice. Bila je identične vrednosti sa francuskim, odnosno belgijskim i švajcarskim frankom.

Natpis na njoj bio je na srpskom i francuskom. Vrednost joj je očuvana decenijama. Tokom Prvog svetskog rata menjana je za 88 francuskih franaka. Iz opticaja je isključena februara 1921. godine.