Bisenić: Prihvatanje nemačkog dokumenta značilo bi da ZSO ne bude formirana

BEOGRAD - Za predsednika Srbije biće nemogućno da učestvuje na sastanku na kome se neće razjasniti prvo neispunjene obaveze iz prethodnih sporazuma, odnosno odrediti precizna hronologija u formiranju ZSO i početku njenog funkcionisanja, ocenio je novinar Dragan Bisenić povodom sutrašnjeg sastanka u Briselu i dodao da tek posle toga ima smisla da se govori o samom nemačkom dokumentu.

Prihvatanje nemačkog dokumenta sutra, značilo bi da srpska strana prihvata da ZSO nije i da ne bude formirana, a upadanje u takvu zamku ne bi trebalo očekivati, jer niko neće da plati, ono što dobije besplatno, a sigurno je, kako kaže Bisenić, kosovski premijer.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Godišnjicu rata u Ukrajini obeležila je nesvakidašnja kineska diplomatska akcija. Kina je obelodanila svojih 12 tačaka za okončanje sukoba koje su na različit način dočekane na zapadu i u Moskvi, dok je ukrajinski predsednik razumeo da mu ovaj predlog daje novu šansu koju do sada nije imao i odmah predložio da se sretne s kineskim predsednikom.

Ukrajinski predsednik je uvideo značaj promene koju čini kineski predlog u poređenju sa ostalim mirovnim planovima koji su se pojavljivali. Kineski plan u prvoj tački polazi od poštovanja nacionalnog suvereniteta za razliku od ostalih planova koji su želeli hitni prekid vatre i polazili od njega, a što je značilo da se indirektno priznaje stanje na linijama razgraničenja i prihvataju teritorijalni dobici ili gubici.

U kineskom planu, prekid vatre je tek treća tačka. Poštovanje principa teritorijalnog suvereniteta nije samo princip koji Kina želi da primeni na Ukrajini. Ona želi da se poštuje njen teritorijalni suverenitet, znači kineski suverenitet nad Tajvanom i politika „jedne Kine“. Ne može, dakle, jedan zakon da važi za Ukrajinu, a drugi za Kinu.

Rekli bismo, da bi ovaj kineski predlog trebalo da prostudiraju i evropski zvaničnici koji sazivaju sastanke o Kosovu, pa i ovaj sutrašnji na kome će se naći predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti, jer je kineski predlog važan i za budućnost kosovskog pitanja.

Srbija ima svoj, poseban, interes za ovaj kineski predlog. Postoji zanimljiva istorijska situacija, kada je Tito pregovarao 1944, s Čerčilom. Usred razgovora, na zapanjenost i bes Britanaca, Tito je nestao sa Visa i obreo se u Moskvi. Tu je dobio, ono što ga je učinilo zapovednikom prave vojske – naoružanje za 12 divizija. Ne mora da znači da predsednik Srbije treba da otputuje u Peking, ali imajući u vidu uticaj kineskog stava na razgovore o Kosovu, ne bi trebalo odbaciti ni ovu ideju.

Tim pre, što nema, naravno, previše izgleda da se evropski zvaničnici zainteresuju za kineske ideje o suverenitetu, pošto, reklo bi se, najviši evropski zvaničnici ne vrednuju na isti način Evropsku uniju i ostatak sveta. Idući za idejom Roberta Kagana iz knjige „The Jungle grows back“ objavljene pre 5 godina, koja će uskoro biti objavljerna na srpskom, visoki predstavnik Žozep Borelj je EU uporedio s baštom, a sve ostalo, van nje, sa „džunglom“ koja napada tu „baštu“. Zbog toga „baštovani“ nekada treba da s mačetama upadnu u „džunglu“ i kultivišu je pre nego što „džungla“ dovede „baštu“ u opasnost.

Boreljov manihejizam liči na ideje islamskih mističnih autora koji su „svet islama“ videli kao „baštu“ prosvećenosti i vere, dok je sve ostalo bila „džahilija“, svet zaostalosti i neznanja. Ovu formulu preuzeo je najistaknutiji radikalni islamski mislilac Sajid Kutb, koji je, obrnuto od Borelja i Lajčaka, Evropu i SAD ubacio u „džahiliju“.

Prema onome kako evropski izaslanik Lajčak interpretira dijalog koji se vodi u Briselu, oni su jedna varijacija odnosa između „bašte“ i periferijske „džungle“. Od „džungle“ se ne očekuje ništa drugo nego da poslušno klima glavom na ono što joj „baštovan“ traži: A to je „da obe strane prihvate nemački plan i formalno i javno kažu da prihvataju taj plan, a onda da razgovaramo o svim ostalim detaljima, a pre svega o ispunjavanju tog plana”, kako je to formulisao Miroslav Lajčak.

U svom obrazlaganju sutrašnjeg sastanka, slovački diplomata se potrudio da ga predstavi kao ultimativni događaj koji može da ima samo jedan ishod: „da“ sa obe strane. Ohrabrujuće argumente za ovakvo očekivanje sastanka, slovački diplomata nalazi u vlastitom uverenju da se ne govori „ne“ Evropskoj uniji i Americi. Ako bi neko rekao „ne“, onda bi usledila kazna: „Odbijanje tog predloga bi značilo odbijanje normalizacije odnosa i odbijanje evropskog puta, na to bi reagovale SAD, međunarodna zajednica i EU i ne želim da ulazim sada u to koje bi bile negativne posledice“.

Ako je u pitanju takav ultimatum, gde se govori o reakciji sa „negativnim posledicama“, onda izgleda logično zašto se ovi sastanci vode u formatu koji je opterećujući, kako za njegove učesnike, tako i za sudbinu ishoda dijaloga. Na njima su samo po jedan predstavnik sa obe strane, uz Borelja i Lajčaka. Da ne ulazimo u motive ovako određenog formata razgovora, jer se oni čine prilično jasnim, on u nepovoljan položaj stavlja srpsku stranu. Dodajmo da nije poznato u diplomatskoj praksi, da su bilo koji razgovori o teritorijalnoj celovitosti jedne zemlje vođeni u četiri oka, a da su pri tome bili uspešni. Kada je pre nekoliko godina Egipat vratio Saudijskoj Arabiji dva ostrva u Crvenom moru, Tiran i Sanafir, koja joj inače pripadaju, egipatski sud je dva puta odbacivao odluku vlade, pre nego što je posle više meseci stigla pred parlament koji ga je ratifikovao, ali tek pošto su se o toj odluci izjasnili svi – od Saveta za nacionalnu bezbednost do Turističkog saveza Egipta.

Evropski predstavnik će dobiti najverovatnije ono što je već dobio ranije: načelni pristanak za ovaj plan. Predsednik Srbije je više puta rekao da je on načelno prihvatljiv, osim tačke u kojoj se u Srbije traži da učlani Kosovo u EU, Savet Evrope, NATO i na kraju UN. To u suštini znači samo „možda“. Sa kosovske strane, dobiće još manje. Aljbin Kurti je plan prihvatio u poslednjem momentu da ne bi naljutio saveznike, ali je stavio brojne rezerve na obrazovanje Zajednice srpskih opština, koje su, izgleda, imale uticaj na autore sporazuma, ako su verodostojni navodi da će implementacija ZSO početi dve nedelje nakon potpisivanja nemačko – francuskog papira.

Za predsednika Srbije biće nemogućno da učestvuje na sastanku na kome se neće razjasniti prvo neispunjene obaveze iz prethodnih sporazuma, odnosno odrediti precizna hronologija u formiranju ZSO i početku njenog funkcionisanja. Posle toga ima smisla da se govori o samom nemačkom dokumentu. Prihvatanje nemačkog dokumenta sutra, značilo bi da srpska strana prihvata da ZSO nije i da ne bude formirana. Upadanje u takvu zamku ne bi trebalo očekivati, jer niko neće da plati, ono što dobije besplatno. A sigurno je kosovski premijer.