Stefan Surlić: Nastavlja se praksa “konstruktivne” dvosmislenosti u dijalogu Beograda i Prištine

BEOGRAD - Praksa “konstruktivne” dvosmislenosti koja je obeležila prethodne dogovore u dijalogu između Beograda i Prištine se nastavlja, ocenio je docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić dodajući da sporazum nije postignut, ali su se strane saglasile da više neće biti izmena, dokument nije potpisan, ali je naredna faza razgovor o njegovoj primeni, tekst je usaglašen, ali je upitna mapa puta u rešavanju otvorenih pitanja.

Ključno pitanje je da li ovaj nepotpisani, usaglašeni, neizmenjivi i neprihvaćeni plan ima konkretne posledice, a prvo je pitanje priznanja, ukazuje Surlić i ocenjuje da tekst sporazuma svakako zahteva od Beograda da prihvati Kosovo kao zaseban politički sistem koji funkcioniše nezavisno od države Srbije uključujući i međunarodne okvire, kao i da neformalno znači novi pregovarački okvir i uslov za dalje evrointegracije Srbije.

Surlić u autorskom tekstu za Tanjug piše:

Praksa “konstruktivne” dvosmislenosti koja je obeležila prethodne dogovore u dijalogu između Beograda i Prištine se nastavlja. Sporazum nije postignut, ali su se strane saglasile da više neće biti izmena. Dokument nije potpisan, ali je naredna faza razgovor o njegovoj primeni. Tekst je usaglašen ali je upitna mapa puta u rešavanju otvorenih pitanja.

U članu 10. pominje se obaveza primene prethodnih dogovora, dok se u članu 7. navode obaveze uspostavljanja odgovarajućeg nivoa samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu, ali bez eksplicitnog pominjanja Zajednice srpskih opština. Ove formulacije mogu biti nove glavne tačke sporenja koje će Priština rado iskoristit kako bi izbegla sprovođenje već preuzetih obaveza.

Međunarodni akteri pored već opštepoznate otvorene podrške nezavisnom Kosovu, iznova prave ustupke tamo gde ih ne bi smelo biti, ukoliko uopšte postoji iskrena namera da dogovor bude postignut. “Self-governement” je postao “self-menagement” što podseća na “pun nadzor” ili “exercise full overview” predviđen za nadležnosti ZSO.

Reč je o terminima koji nemaju preciznu pravnu sadržinu i mogu biti predmet različitih tumačenja. Tako se pun nadzor može čitati od izvršnih ovlašćenja do puke posmatračke misije asocijacije opština na nivou nevladinog sektora. Ako je praksa posrednika ista, izvodi se zaključak i da će primena biti slična, odnosno da će ovo biti još jedan u nizu sporazuma koja će umnožiti nesporazume.

Možda pregovarači mogu biti zadovoljni time da nije reč o finalnom sporazumu čime se ostavlja manevarski prostor na unutarpolitičkom planu, ali neodređenost nužno vodi do produbljivanja nepoverenja i kasnije blokade bilo kakvog održivog rešenja. Da nije reč o finalnom, već srednjoročnom dogovoru potvrđuju i medijatori, odnosno Borelj koji je istakao da ovo nije sporazum o normalizaciji nego “putu ka normalizaciji”.

Ključno pitanje je da li ovaj nepotpisani, usaglašeni, neizmenjivi i neprihvaćeni plan sa iskazanom željom obe strane da se razgovara o njegovoj primeni, ima konkretne posledice? Prvo je pitanje priznanja. U sporazumu se ne pominje eksplicitno priznanje, preambula rastegljivo kombinuje “različite poglede” po pitanju statusa istovremeno pominjući nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i zaštite nacionalnih manjina kao osnovne uslove za mir. Odvojen put bez međusobne blokade prema Evropskoj uniji se potvrđuje i u ovom tekstu iako je definisan još u Briselskom sporazumu u članu 14.

Usaglašeni tekst sporazuma je u mnogome sličan sporazumu dve Nemačke, a poklapanje je slikovito i u članu 2. u kome se pominje Povelja UN, uključujući „suverenu jednakost svih država, poštovanje nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, prava na samoopredeljenje, zaštite ljudskih prava, i nediskriminacije“.

Posebno moguću promenu u odnosu na dosadašnju politiku Srbije u obezbeđivanju otpriznavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova donosi član 4. u kome se navodi da nijedna strana ne može da predstavlja drugu u međunarodnoj sferi niti da deluje u njeno ime sa naglaskom na to da se “Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”.

Stoga, priznanje ili ne, ovaj tekst sporazuma svakako zahteva od Beograda da prihvati Kosovo kao zaseban politički sistem koji funkcioniše nezavisno od države Srbije uključujući i međunarodne okvire.

Kada smo kod posledica, jasno je da ovaj nepotpisani dokument neformalno znači novi pregovarački okvir i uslov za dalje evrointegracije Srbije. Posledice ovog dokumenta najpre će se meriti ponašanjem zemalja nepriznavača koje su članice EU i NATO. Ukoliko one u međuvremenu promene stav već prilikom glasanja u Savetu Evrope i omoguće Kosovu mapu puta za članstvo u NATO, to će biti konkretni signali da su ove zemlje postupak Srbije protumačili kao priznanje.

Nemačko-francuski predlog je ciljano formulisan po uzusima sporazuma dve Nemačke sa željom da proizvede slične posledice u međunarodnoj areni. Međutim, ne bi trebalo zaboraviti da u ljubavi i politici ne važe tuđa iskustva. Dok u Beogradu dominira stanovište kako je ovo veliki ustupak Prištini, bez konkretnih benefita za Srbiju, u Prištini je sveopšte razočarenje ishodom sastanka u Briselu. Prema tumačenju predstavnika opozicije ali i podržavaoca Kurtijeve politike, očekivali su potpisivanje sporazuma o priznanju, a dobili obavezu da primene ZSO i poseban status za Srpsku pravoslavnu crkvu i kulturnu baštinu.

Priština za sada nema nameru da osnuje Zajednicu srpskih opština, uprkos presudnom američkom pritisku. Beograd ne želi da implementira druge tačke sporazuma dok se ne definišu koraci koji će označiti formiranje ZSO i adekvatno učešće Srba u institucijama. Vodeće zemlje EU će nadalje zahtevati primenu ovog dokumenta, a u dogledno vreme i njegovo potpisivanje.

Sporazum “na putu ka normalizaciji” svakako najavljuje velike promene u odnosima Beograda i Prištine, ali taj put još nema ni mapu, pa su veliki izgledi da se zaluta sa staze bar još koju deceniju. Nakon susreta u Briselu izvesno je samo da nijedna od uključenih strana nije sigurna šta će biti krajnji epilog ovog procesa, dok se dijapazon konkurentskih ishoda linerano širi.