Stefan Surlić: Srbija uspela da ZSO nametne kao preduslov za dalje korake

BEOGRAD - Iz dogovora koji je postignut u Ohridu proistekao je novi pregovarački okvir za Srbiju u procesu pristupanja Evropskoj uniji, a za Prištinu obaveza da odmah pristupi formiranju formiranju Zajednice srpskih opština, navodi docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić koji ocenjuje da Srbija u odnosima sa EU i dalje ima manevarski prostor, doduše sve suženiji, da postavlja svoje crvene linije i utvrđuje redosled prioriteta u procesu normalizacije.

Najnovijim dogovorom kupljeno je dodatno vreme da se određeni postavljeni uslovi modifikuju i primenjuju u fazama, a Srbija uspela da Zajednicu srpskih opština nametne kao preduslov za dalje korake, kaže Surlić, ali dodaje da novi pregovarački okvir dodatno formalizuje uslov da je punopravno članstvo Srbije u EU nemoguće bez ispunjenja “evropskog predloga” kao i sporazuma koji će pored verbalnog pristanka zahtevati i potpis.

U autorskom tekstu za Tanjug Surlić piše:

Dogovor koji je postignut u Ohridu obznanjuje dve ključne novine. Prva je da se dve strane obavezuju da će poštovati sve članove dokumenta od 10. tačaka koji je usaglašen u Briselu, kao i aneksa koji predstavlja prvu fazu sprovođenja krovnog sporazuma. Iz toga je proistekao i novi pregovarački okvir za Srbiju u procesu pristupanja Evropskoj uniji, budući da će “posrednik EU odmah nakon usvajanja sporazuma i ovog aneksa započeti proces izmene merila za Poglavlje 35 za Srbiju kako bi se odrazilo i na nove obaveze Srbije koje proističu iz sporazuma i ovog aneksa”. Takođe, sprovođenje “evropskog predloga” ili sporazuma će se vršiti etapno, verovatno u većem broju aneksa poput ovog postignutog u Ohridu.

Druga najznačajnija posledica ovog aneksa je obaveza Prištine da primeni Zajednicu srpskih opština, odnosno član 7. “evropskog predloga” ili formalno nazvanog “Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa”. U usvojenom aneksu u Ohridu se navodi da “Kosovo odmah pokreće pregovore u okviru dijaloga uz posredovanje EU o uspostavljanju specifičnih aranžmana i garancija za obezbeđivanje odgovarajućeg nivoa samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu, u skladu sa relevantnim prethodnim sporazumima iz dijaloga koje je odredio posrednik EU”.

Iako se verovatno zbog odbijanja Prištine eksplicitno ne pominje Zajednica srpskih opština, jasno je naglašeno da se oblik samoupravljanja za Srbe na Kosovu mora sprovesti “u skladu sa relevantnim prethodnim sporazumima iz dijaloga”, što uključuje dokumente iz 2013 i 2015. godine. Dodatno nigde se ne pominje ustav Kosova niti presuda ustavnog suda u Prištini, na čemu je Aljbin Kurti insistirao svih ovih meseci.

Ipak, intrigira formulacija - “koje je odredio posrednik EU”. Ovaj dodatak može imati dvostruko čitanje. Prvo, nudi se alibi vlastima u Prištini da nisu mogli da izbegnu ranije sporazume jer na tome insistira posrednik Lajčak i međunarodni akteri koji su nametnuli ovakvu vrstu sporazuma kroz “nemačko-francuski” plan. Drugo čitanje je nepovoljnije za Beograd, a to je da posrednik ima mogućnost arbitrarnog izbora šta spada pod “relevantne” dogovore iz procesa dijaloga.

Ipak, bez obzira na razlike u tumačenjima, Boreljova izjava nedvosmisleno ukazuje na obavezu vlasti u Prištini da odmah moraju da pristupe formiranju Zajednice srpskih opština. Iako trenutno ne postoji politički ambijent u Prištini da do toga dođe, presudnu ulogu u narednom periodu imaju međunarodni posrednici i njihovi mehanizmi ucene Kurtija i ostalih relevantnih političkih aktera na Kosovu. Ukoliko se započne sa procedurama koje će uključivati dijalog i modalitete za formiranje ZSO, to će označiti i pritisak na Srbe sa Kosova da se vrate u institucije i da sa nivoa funkcionalnih lokalnih samouprava aktivno učestvuju u oblikovanju buduće ZSO.

Podrazumeva se da je reč o scenariju koji priželjkuju predstavnici EU i SAD iako iskustvo iz ranijih faza dijaloga svedoči o mnogim događajima koji vrlo lako mogu da parališu dogovoreni napredak u normalizaciji odnosa. Međutim, razlika u odnosu na ranije je svakako pored geopolitičkog ambijenta i do sada najveća međunarodna budnost nad celokupnim procesom.

“Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa” proistekao iz “nemačko-francuskog” plana nije bio podložan suštinskim izmenama. Kao takav nakon Ohrida biva integrisan u pregovarački okvir i uslov za dalji put ka Evropskoj uniji. Implementacioni proces kroz anekse će možda davati mogućnost Beogradu i Prištini da postavljaju svoje crvene linije, ali to neće obavezivati članice EU da ih u potpunosti poštuju. To u prevodu znači da će dosadašnja politika uslovljavanja od strane vodećih zemalja članica biti nadograđena dodatnim merilima koji proističu iz 10. tačaka nepotpisanog dokumenta/sporazuma i to kroz pristup dvostrukog koloseka.

Kako se navodi u sporazumu: “Kosovo i Srbija priznaju da svako nepoštovanje svojih obaveza iz sporazuma, ovog aneksa ili prethodnih sporazuma o dijalogu može imati direktne negativne posledice po njihove procese pristupanja EU i finansijsku pomoć koju dobijaju od EU”.

Suštinski nije reč ni o kakvoj novini budući da je i do sada poglavlje 35 od 2015. godine predstavljalo mehanizam praćenja napretka u dijalogu Beograda i Prištine, a prelazna merila uglavnom je činilo sprovođenje različitih sporazuma iz prethodnih faza dijaloga. Takođe ostaje na snazi Zajednička pozicija Evropske unije za poglavlje 35 u kojoj se navodi da bi Srbija trebalo da se „angažuje u postizanju daljih sporazuma, unapređujući proces normalizacije odnosa u dobroj veri, sa ciljem da to postepeno vodi ka sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, u skladu sa pregovaračkim okvirom.“

Od 2015. godine sa otvaranjem poglavlja 35, Srbija je prihvatila obavezu da do kraja procesa pristupanja EU sprovede postojeće sporazume, kao i radi na postizanju novih dogovora koji će rezultirati sporazumom o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Samo poglavlje, međutim, do sada nije govorilo o tome kako bi taj sporazum trebalo da izgleda. Sa integrisanjem evropskog predloga kao i aneksa iz Ohrida u pregovarački okvir postaje jasnije u kom pravcu dalja normalizacija odnosa ide, odnosno šta će sve zemlje članice EU uključujući i one koje nisu priznale jednostranu nezavisnost Kosova, zahtevati od Srbije u daljem putu ka Evropskoj uniji.

Način na koji Unija povezuje proces pristupanja i normalizacije odnosa je takođe odavno poznat i sadržan u pregovaračkom okviru – ukoliko „napredak u normalizaciji odnosa sa Kosovom, značajno zaostaje za ukupnim napretkom pregovora, a da je razlog tome propust Srbije da postupa u dobroj veri, naročito kada je reč o primeni sporazuma koji su postignuti između Srbije i Kosova” Komisija će „na sopstvenu inicijativu ili na zahtev jedne trećine država članica, u skladu sa tačkom 25. pregovaračkog okvira, predložiti da preporuke za otvaranje i/ili zatvaranje drugih pregovaračkih poglavlja ne budu date, i prilagoditi pripadajući pripremni rad, prema potrebi, sve dok se ne pristupi rešavanju ove neujednačenosti”.

Pregovarački okvir je na taj način uspostavio mehanizam kroz koji bi nedostatak napretka u pregovaračkom Poglavlju 35 mogao dovesti do neotvaranja i nezatvaranja poglavlja, odnosno kasnije klastera.

Srbija u odnosima sa Evropskom unijom i dalje ima manevarski prostor, doduše sve suženiji, da postavlja svoje crvene linije i utvrđuje redosled prioriteta u procesu normalizacije. Najnovjim dogovorom kupljeno je dodatno vreme da se određeni postavljeni uslovi modifikuju i primenjuju u fazama. Takođe, uspela je da Zajednicu srpskih opština nametne kao preduslov za dalje korake. Ipak novi pregovarački okvir dodatno formalizuje uslov - punopravno članstvo Srbije u EU je nemoguće bez ispunjenja “evropskog predloga” kao i sporazuma koji će pored verbalnog pristanka zahtevati i potpis.