Stefan Surlić: Nulta tolerancija Evrope prema izazivanju nestabilnosti

BEOGRAD - Samit Evropske političke zajednice u Moldaviji okupio je 45 šefova država i vlada evropskog kontinenta, a pored rata u Ukrajini, u središtu pažnje bio je i sukob na severu Kosova i budućnost odnosa Beograda i Prištine, navodi docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić i dodaje da su Šolc i Makron uputili konkretne poruke koje su ubrzo pretočene u konkretan zahtev: normalizacija situacije na terenu kroz održavanje novih izbora u četiri opštine i učešće Srba na njima.

On kaže da je Evropska politička zajednica već na samom početku razbila iluzije da će njeno formiranje biti epohalna promena u pristupu državama koje nisu članice EU, a koje bi to želele da postanu, ali ocenjuje da pažnja koja je posvećena incidentima na severu Kosova pokazuje koliko je evropski kontinent traumatizovan ratom u Ukrajini, iskazujući nultu toleranciju prema izazivanju bilo kakve nestabilnosti.

U autorskom tekstu za Tanjug Surlić piše:

Samit Evropske političke zajednice okupio je 45 šefova država i vlada evropskog kontinenta. Inicijativa koju je prošle godine inicirao francuski predsednik Emanuel Makron još uvek nema jasno definisanu svrhu. Od svog nastanka i prvog samita u Pragu prošle godine Evropska politička zajednica nosi rizik da bude poistovećena sa drugim organizacijama i inicijativama. Jedna od njih je takođe Makronova, “Konferencija o budućnosti Evrope” koja je imala veoma skromne rezultate. Drugo poređenje je načinio sam Makron poredeći zajednicu sa G7 gde su u fokusu sastanci lidera i rotirajuće predsedništvo.

Iako se ovaj format održava uz obostrani interes Francuske i Nemačke da pokažu jedinstvo kontinenta usled invazije Rusije na Ukrajinu, očigledne su njihove razlike u pristupima. Na samitu u Pragu prošle godine postojao je pokušaj da Francuzi pojačaju saradnju EU sa Britancima u oblasti migracija, enegretike i odbrane, ali je Nemačka blokirala dalje aktivnosti. S druge strane, Berlin je insistirao na jasnoj evropskoj perspektivi za Ukrajinu i Moldaviju, što nailazi na tradicionalni francuski skepticizam. Protekcionizam i odsustvo politike proširenja i dalje su zajednički imenitelj za politike dve vodeće EU zemlje. Stoga, Evropska politička zajednica je već na samom početku razbila iluzije koje su o njoj postojale - da će njeno formiranje biti epohalna promena u pristupu državama koje nisu članice EU, a koje bi to želele da postanu.

Uprkos iskazanoj skepsi prema svrsi i održivosti formata, samiti poput nedavnog u Moldaviji jesu prilika da se kreira osećaj veće sigurnosti i solidarnosti među zemljama. Ujedno da se ublaže otvoreni bilateralni sporovi u kojima direktni medijatori mogu biti Šolc i Makron. Na kraju, da šefovi država iznesu jasne zahteve poput Zelenskog koji je izjavio da "sve evropske zemlje koje imaju granice s Rusijom i ne žele da budu uništene od strane Rusije moraju se pridružiti EU i NATO". Iako je izvesno da Ukrajina neće postati članica NATO sve dok su sukobi u toku, ova poruka svakako je dodatan pritisak na NATO članice da pruže veću vojnu pomoć Ukrajini uoči samita u u Viljnusu koji se održava 11. i 12. jula.

Evropska politička zajednica u dva samita pokazuje da je odlična platforma za efikasne sastanke oslobođene birokratije i formalnih zajedničkih saopštenja. U Pragu je bilo reči o sukobu Jermenije i Azerbejdžana, kao i sporu između Turske, Grčke i Kipra. Sastanak u zamku kod sela Bulboaka, na istoku Moldavije je pored rata u Ukrajini, u središtu pažnje imao sukob na severu Kosova i budućnost odnosa Beograda i Prištine. Šolc i Makron iskoristili su priliku da Vučiću i Osmani pošalju vrlo konkretne poruke koje su ubrzo pretočene u konkretan zahtev: normalizacija situacije na terenu kroz održavanje novih izbora u četiri opštine i učešće Srba na njima.

Iako nema dileme oko osnove za stvaranje Evropske političke zajednice, koja je naglasila geopolitički element Evrope u svetlu ruskog napada na Ukrajinu, delotovorni odgovori na krize zahtevaju dugoročno strateško angažovanje. Pitanja kao što su bezbednost, energija, infrastruktura, veća finansijska ulaganja zahtevaju institucionalnu strukturu.

Ta struktura zahteva odgovore na ključna pitanja: Da li Zajednica služi kao platforma za pomoć Evropskoj uniji da upravlja širim susedstvom ili je okvir za pitanja koja nisu u delokrugu briselske administracije? Drugo, ukoliko Zajednica bude imala neke institucije, makar one bile tehničkog karaktera poput nekakvog sekretarijata ili službe, da li je za njihovu koordinaciju zadužena postojeće EU institucije?

Odluka da nakon Češke i Moldavije ulogu domaćina preuzmu Španija, a potom Velika Britanija, smanjuje verovatnoću za kreiranjem bilo kakve formalne strukture. Očigledno je da Evropska politička zajednica beži od dva epiteta: “proširene EU” i “EU čekaonice”. U tom svetlu, platforma će biti živa kao simbolička, vrednosna i interesna zajednica koja osvešćuje svoju geopolitičku ulogu i s tim u vezi fokus stavlja na temama koje takvu ulogu definišu: bezbednost, energetika i migracije. Ujedno ova inicijativa za “gašenje požara” daje mogućnost da se ad hoc rešavaju gorući bilateralni sporovi.

Nakon prvog samita Evropske političke zajednice u Pragu, Evropski savet za spoljne odnose je iskoristio nekoliko meseci da istraži potencijal ove inicijative putem niza visokog nivoa radionica koje su održane u Parizu, Madridu i Londonu. Diplomate su se na tim radionicama bavile pitanjima moguće institucionalizacije. Njihove ideje su bile raznovrsne, od modela sličnog G20 do ideje o "Evropskoj skupštini" koja bi pružala prostor za bilateralne susrete i saradnju. U toku diskusija, prirodno se nametnula ideja da EPZ treba tesno da sarađuje sa institucijama Evropske unije, što bi omogućilo lakši pristup sredstvima Evropske unije. Međutim, ovaj predlog izazvao je zabrinutost kod nekih članica EU koje su opreznije u vezi sa novim izdvajanjima iz budžeta.

Od samog početka, stvaranje inicijative je podelilo očekivanja njenih tvoraca na dva tabora. Jedni vide ovaj format kao sredstvo za rešavanje problema Evropske unije kako u vezi sa zemljama kandidatima, tako i među zemljama članicama. Drugi smatraju da je ovaj format namenjen evropskim državama da zajednički rade na pitanjima širom kontinenta koja ne spadaju u nadležnost i mandat insitutucija Evropske unije. Međutim, bez obzira na insistiranju da se Zajednica ne povezuje sa perspektivom članstva, očigledno je da “ratno stanje” iziskuje određene korake i u tom pravcu.

Trenutno svedočimo snažnom zalaganju za evropsku budućnost Ukrajine i Moldavije. Međutim, kredibilitet za takvu politiku može se postići jedino preko zemalja Zapadnog Balkana. Stoga nije izneneđenje najava “novog plana” za Zapadni Balkan. Govoreći na forumu GLOBSEC u Bratislavi, predsednica Evropske komisije, Ursula for den Lajen, , istakla je da nije dovoljno čekati da se zemlje aspiranti približe Uniji, već da EU takođe preuzme odgovornost za njihovo približavanje. Predstavljajući “novi plan razvoja za Zapadni Balkan”, istakla je četri dimenzije: približavanje Zapadnog Balkana jedinstvenom tržištu EU, dublja regionalna ekonomska integracija, ubrzavanje temeljnih reformi, kao i povećanje sredstava za pretpristupnu pomoć. Iako je ova najava daleko od suštinske promene politike proširenja, poruke Ursule fon der Lajen svedoče pozitivnije trendove u Briselu.

Sudbina Evropske političke zajednice, a ujedno i perspektive Srbije i ostalih zemalja Zapadnog Balkana u evropskom geopolitičkom prostoru trajno su određene početkom i ishodom rata u Ukrajini. Vodeće zemlje Evropske unije uviđaju da je kontinent najranjivi na svojim periferijama i da dosadašnji okviri institucija EU ne mogu da pruže delotvorne politike u oblasti energetske sigurnosti, nabavci kritičnih sirovina, upravljanju migracijama itd. Ujedno pažnja koja je posvećena incidentima na severu Kosova pokazuje koliko je evropski kontinent traumatizovan ratom u Ukrajini, iskazujući nultu toleranciju prema izazivanju bilo kakve nestabilnosti.