Dragan Bisenić: Dva papira za jedan zaplet

BEOGRAD – Ono što jedino može da se prozre kao smisao permanetnih zaoštravanja moglo bi da bude nastojanje da se nametanjem uzastopnih kriza ubrza rešavanje kosovskog pitanja, ocenio je novinar Dragan Bisenić i naveo da kosovsko pitanje samo po sebi nije poblem koji može da destabilizuje Evropu, ili SAD, ali da su Evropa i SAD sada veoma zainteresovane da se dijalog okonča u što skorije vreme i to što je dalje mogućno u pravcu priznavanja.

On je takođe ukazao da američki, evropski i drugi izaslanici koji učestvuju u razgovorima povodom Kosova treba da prošire ciljnu grupu kojoj se u Srbiji obraćaju, jer je, kako navodi, za ovo pitanje zainteresovana gotovo celokupna populacija Srbije i izlišno je očekivati delotvorno rešenje koje oni ne bi prihvatili ili odobrili.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

„Burna nedelja kosovskih zbivanja kulminirala je novim zapletom uz dva zahteva sročena u dva papira: prvo je Priština podnela aplikaciju za prijem u EU, a onda je Vlada Srbije zatražila od KFOR da se 1000 srpskih vojnika i policajaca vrati na Kosovo.

Dok je akcija srpske vlade izrekom predviđena u Rezoluciji 1244, prihvatanje prijave Prištine za članstvo u EU od strane Češke kao predsedavajućeg i Saveta ministara EU kuriozitet je sam po sebi.

Prvo, to je poruka da EU ne želi Srbiju u svom članstvu, pošto je izdvojila jedan njen deo kao separatni entitet za pristupanje Uniji, a drugo, on zapravo otvara vrata konceptu EU kao ’zajednici regiona’, a ne ’zajednici država’.

Začuđuje da je ovaj potez EU prošao bez ikakvih reakcija, ako se izuzme saopštenje francuskog Ministarstva spoljnih poslova koje je podržalo ovu prijavu i pozvalo Kosovo da ’nastavi sa reformama neophodnim za njegovo približavanje Evropi, posebno u oblastima vladavine prava i zaštite pripadnika manjina’.

SAD su kategorički protive povratku srpske vojske i policije, saopštio je američki izaslanik, Gabrijel Eskobar, boraveći u Prištini i u Beogradu, navodeći da prisustvo KFOR i američkih snaga u njima daje dovoljne bezbednosne garancije za sve na Kosovu. Ali, učešće regionalnih snaga koje su direktno i neposredno zainteresovane za stanje i odnose na Kosovu, daje i Srbiji za pravo da se zainteresuje za svoju ulogu na Kosovu.

Tom prilikom, Eskobar je najavio da će Zajednica srpskih opština biti sigurno formirana i dodao da će u to biti uključeni svi oni koji misle da mogu da promene odnose srpske i albanske zajednice na bolje.

Eskobar je u svom nastupu dao svima šansu. On je odobrio legitimnost srpskih zahteva sa severa ’kako bi bili ispunjeni’, ali pri tome naglasio da ’postoji način da se ide napred, kao što postoji razlog zašto su stavili barikade i zašto će ih ukloniti’. Američki izaslanik već u svom izlaganju kreira kompromis, kako ono što kaže ne bi bilo odbijeno ni u Beogradu, ni u Prištini, pri čemu, držeći se formule balansiranih izjava ’u Prištini dati malo više za pravo Beogradu, a u Beogradu malo više Prištini’ što mu predstavlja solidan osnov za nastavak posredničkih akcija.

U čemu je onda stvar? Čemu sva uzbuđenja i drame u kojima ima samo dodatnog zaoštravanja odnosa ne samo na Kosovu, nego i u regionu, ako se eskalacije pojavljuju kao letnji šumski požari, ođednom se razgore i ođednom ugase? Dobra stvar ove krize bila je što smo moglo javno da vidimo šefa EULEKS-a, gotovo zaboravljenog da postoji, dok se šefica UNMIK-a držala gotovo neprimetno.

Svi govore o stvaranu Zajednice srpskih opština, dok u isto vreme oni koji to treba da sprovdu rezolutno odbijaju čak i ideju o tome. U ovom slučaju postoje dve paralelne poruke za koje se, na prvi pogled, na zna koja od njih je na delu. Možemo da se podsetimo da je slično bilo i prilikom drugih kriza povodom kosovskih pitanja: taksi na robu iz Srbije, registarskih tablica pa sve do izbora koji su sada odloženi. Vašington je, recimo, tražio da se pitanje registarskih tablica odloži za godinu dana, a Priština takav predlog odbacivala; američki ambasador u Prištini Džef Hovenijer prošlog meseca brzo i ljutito je intervenisao, kada Priština i posle briselskog susreta u prvi mah nije želela da odustane od namere da počne kažnjavanje kosovskih Srba zbog registarskih tablica, pa su ideje o tome brže bolje zaboravljene kao da ih nije ni bilo. Kao što se nekada govorilo da je fudbal igra u kojoj na kraju pobede Nemci, može da se kaže da je kosovski poker igra u kojoj na kraju, ali i na početku – pobede Amerikanci. Odnosno, u konačnom ishodu bude prihvaćen njihov stav.

Zašto je to tako tokom ovog boravka objasnio je sam Eskobar. ’Kosovo i zapadni Balkan smatramo delom transatlantske zajednice. Vi, jednostavno, niste deo formalnih struktura, ali, smatramo vas važnim partnerima i produktivnim članovima zajednice’, rekao je Eskobar. Ove rečenice znače da je zapadni Balkan u ’zoni’ NATO i EU, ali nose izvesnu notu podele interesnih sfera, tim pre što su druge zainteresovane sile u procesu izmene i transformacije svojih spoljnopolitičkih prioriteta.

Ono što jedino može da se prozre kao smisao permanetnih zaoštravanja, moglo bi da bude nastojanje da se nametanjem uzastopnih kriza ubrza rešavanje kosovskog pitanja.

Kosovsko pitanje samo po sebi nije poblem koji može da destabilizuje Evropu, a da ne govorimo SAD, ali i Evropa i SAD sada su veoma zainteresovane da se dijalog okonča u što skorije vreme i to što je dalje mogućno u pravcu priznavanja. Ukrajinski sukob i široko korišćenje kosovskog primera u njemu motivisali su SAD i EU da koliko više mogu, pa čak i sa skoro četvrt veka distance, odvoje ova dva pitanja i da kosovske događaje oblikuju kao „izuzetak“, a ne kao „presedan“ kako to tumači Rusija, koji može svako da sledi, ukoliko mu se pokaže da mu je to u interesu.

Rešenje ’kosovskog pitanja’ nije rešenje ’krimskog pitanja’, ali jeste jedna stepenica u njemu. Sporazum Prištine i Beograda svakako bi udaljio Kosovo od Krima. Ali, nije ni Rusija nesvesna važnosti Kosova za vlastite akcije, ali više ne u tom smislu da bi je omela u bilo kakvim planovima, već kao politički primer zapadne nemoći i neiskrenosti.

Tako je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na skupu posvećnom Jevgeniju Primakovu povukao paralelu između delovanja ukrajinskih vlasti i kosovskih Albanaca: oboje su ponizile Brisel tako što su otvoreno izjavili da odbijaju da ispoštuju dogovore postignute uz pomoć EU. Za rusku stranu i ovo je argument zbog čega se gase njeni odnosi sa Evropom i zapadom uopšte. Ruski ministar je ipak relativizovao ideje o potpunom prekidu odnosa sa zapadom, prebacujući odgovornost za prekid saradnje na zapad. ’Ne okrećemo se od zapada, on ne želi da sarađuje sa nama’, rekao je Lavrov.

Na istom skupu rečeno je da je ruska ideja o Evropi od ’Lisabona do Vladivostoka’ bila samo trodecenijska iluzija, a da Rusija upravo transformiše svoju spoljnu politiku na pravac ’od Murmanska do Mumbaja i Šangaja’, gde je ’Kaspijsko more važnije od Sredozemlja’. Prosto rečeno, Rusija poručuje da joj je ’košulja bliža od sakoa’, ali to ima posledice i na mesto, važnost i značaj kosovskog pitanja za rusku politiku, a ono nije takvo da bi na bilo koji način uticalo na ponašanje u ukrajinskom slučaju. Na istoj konferenciji moglo je da se čuje da više nije ni važno ko je šta i kako priznao, jer to neće uticati na status teritorija koje Rusija smatra svojim delom – Donbasa i Krima.

Srbija je, kako se čini, jedina prepreka da se ovaj cilj postigne, pa je pritisak na Srbiju, bez obzira koliko je opravdan ili nije, svakako funkcionalan kako bi se Srbiji predočilo da jednostavno nema mnogo izbora i da mora da prihvati ono što joj se predlaže. U tom okviru, ni pritisak koji dolazi iz Prištine u bilo kom pitanju nije suvišan. Otuda može da se objasni utisak da su sve krize poslednjih meseci ne samo nepotrebno, nego i veštačke, ali to ne znači da nisu racionalne.

Američki, evropski i drugi izaslanici koji učestvuju u razgovorima povodom Kosova, zbog toga trebalo bi da prošire svoj vidokrug i ciljnu grupu kojoj se u Srbiji obraćaju u vezi s kosovskim pitanjem. Njihovi sagovornici nisu samo zvanični državni predstavnici, već je obim zainteresovanih i onih koji su uključeni u ovo pitanje u Srbiji mnogo širi i obuhvata gotovo celokupnu populaciju Srbije. Izlišno je očekivati delotvorno rešenje, a koje ne bi bilo prihvaćeno i odobreno i od njih.“