Bisenić: Cena proširenja EU i priznanje Kosova

BEOGRAD - Za Evropsku uniju proširenje je postalo jedno od najhitnijih tema, ali skup evropskih zvaničnika u Granadi u tom pogledu nije otišao mnogo napred, ocenio je novinar Dragan Bisenić navodeći da je razlog i cena tog proširenja, jer bi prema izveštaju koji je procurio u javnost proširenje na još devet država koštalo članice 256 milijardi evra.

On smatra i da usvojena deklaracija nije dala ništa novo kada je reč o proširenju, ali da je vanredno uključivanje Ukrajine u listu država koje bi trebalo da budu uskoro u članstvu EU, dovelo izglede zemalja Zapadnog Balkana u sasvim drugačiju perspektivu, a da za Srbiju sve ovo ima uticaja na pitanje Kosova i Metohije i da će pitanje članstva ako se bude pojavilo na vidiku, ići zajedno sa njegovim priznanjem.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Pre okupljanje sveevropskih šefova država u Granadi, gde se našao 51 evropski lider na skupu Evropske političke zajednice, u evropske medije procurio je izveštaj o tome koliko bi koštala sadašnja ambicija da se EU uveća na “30+”, odnosno da se EU priključi još 9 država koje nisu u njoj, uključujući Zapadni Balkan, Ukrajinu Ii Moldaviju. To proširenje veličine EU, koštalo bi postojeće članice više od 256 milijardi evra, otkrile su interne kalkulacije.

Posljednji efekat bi bio pretvaranje mnogih zemalja koje trenutno uživaju neto finansijske koristi od EU u neto davaoce doprinosa. Ova velika cena, unapred je limitirala razgovore i očekivanja od ovog skupa koji je trebalo da predstavlja snažan zamajac poslednjem evropskom zamahu za prijem preostalih država evropskog kontinenta u Evropsku uniju, tako da skup nije otišao mnogo napred u ostvarivanju ove ambicije.

Deklaracija koja je na kraju usvojena predstavlja presek između ambicije za “geostrateškom potrebom” proširenja i unutrašnjih reformi EU koje bi omogućile absorbciju novih članica. To je, suštinski, platforma koju je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen postavila o svojoj nedavnoj adresi o stanju u Evropskoj uniji. „Proširenje je geostrateško ulaganje u mir, sigurnost, stabilnost i prosperitet. To je pokretač za poboljšanje ekonomskih i socijalnih uslova evropskih građana, smanjenje dispariteta među zemljama i mora da neguje vrednosti na kojima je EU zasnovana“, navodi se u toj deklaraciji. Dodaje da EU i buduće zemlje članice moraju da budu spremne za dalje proširenje. „Zemlje koje teže članstvu treba da pojačaju svoje reformske napore, posebno u oblasti vladavine prava, u skladu sa prirodom procesa pristupanja zasnovanom na zaslugama i uz pomoć EU“, navodi se u tekstu.

Sve što je navedeno, odaje utisak neodređenosti, ali ta nejasnoća je prilično namerna, objasnilo je više diplomata EU. Za redovne samite, izradu nacrta obično rade nacionalni ambasadori i radne grupe. Ali povremeno su takvi simbolični tekstovi deklaracija prepušteni liderima EU da se izjasne kako bi izbegli nedeljne svađe oko svake reči i zareza. Otuda, ova deklaracija nije dala ništa novo kada je reč o proširenju. Stanje u kom je sada EU, verovatno, ni ne dozvoljava da se nešto preciznije kaže. Čak i kada je rečeno precizno, sve biva veoma brzo demantovano.

Nedavno vanredno i prekoredno uključivanje Ukrajine u listu država koje bi trebalo da budu uskoro u članstvu EU, možda i pre svih drugih, postavilo je izglede zemalja Zapadnog Balkana u sasvim drugačiju perspektivu. One sada ne samo da nisu geopolitički prioritetne, nego su dobile teret finansijskih kalkulacija koje se odnose na Ukrajinu. Ukrajina, daleko najveća od devet zemalja koje su prihvaćene kao potencijalni kandidati, imala bi pravo na 186 milijardi evra tokom sedam godina. To bi bilo povrh trenutnih najnižih procena troškova rekonstrukcije Ukrajine, koje je Svetska banka ove godine procenila na oko 400 milijardi evra.

Evropska unija se sprema da otvori pristupne pregovore sa Ukrajinom, a zvanično saopštenje očekuje se u decembru, kada bude održan Samit EU na kraju španskog predsedavanja. Taj samit najavljuue se kao ključan za najavljeno proširenje do 2030. u institucionalnom i formalnom smislu.

Proširenje je, međutim, postalo jedna od najhitnijih tema za EU. Već se diskutovalo o ključnim pitanjima, uključujući budžet, broj mesta u Evropskom parlamentu, budućnost zajedničke poljoprivredne politike i da li bi prošireni blok mogao da nastavi sa jednoglasnim glasanjem u pojedinim oblastima ili da se prihvati princip većinskog izjašnjavanja, te kakva bi to većima mogla da bude: kvalifikovana, prosta ili „-1“.

Raspravlja se o tome da li bi EU trebalo da nastavi sa procesom u dve brzine, dozvoljavajući državama članicama postepeni ulazak u blok, ili treba da bude „sve ili ništa“. Ranije ove nedelje, Žozep Borelj rekao je da se protivi onima koji su za postepeni proces članstva, rekavši da bi to bilo nemoguće sprovesti. „Članstvo je članstvo. Tačka“, rekao je on na sastanku u Ukrajini. Prošlog meseca predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, rekla je da EU mora odmah da se pripremi za radikalne promene potrebne da bi Ukrajina i druge zemlje postale članice bloka.

Očekuje da će budžet biti jedina najspornija tema i da treba da se reši do 2027. godine, kada će početi sledeći finansijski ciklus. Ranije, ove godine, predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel, rekao je da bi rok trebalo da bude 2030, ali su drugi izvori iz Evropske komisije naveli da je takav datum „slučajan“ i da nema smisla. Cilj do 2027. godine bi, kako su rekli, koncentrisao umove lidera EU u naredne dve godine i obezbedio okvir za stvarnu – a ne konceptualnu – diskusiju.

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, u EU je već napravljeno nekoliko dokumenata koji pokušavaju da predstave sve aspekte najavljenog proširenja i da pomognu liderima EU u odlučivanju.

Španija je objavila skromni „početak razgovora“ od 80 stranica o tome kako učiniti EU otpornijom do 2030. Najistaknutiji do sada bio je francusko-nemački ekspertski izveštaj, iza kojeg su dale vlade dve najveće zemlje članice u bloku.

Pariz i Berlin žele da predstave reformsku debatu iz šireg ugla nego jednostavno da li treba ponovo pregovarati o sporazumima EU ili ne i da se razmotre alternativne opcije. On stavlja jak naglasak na potrebu da se prvo ojača vladavinu prava unutar postojećeg bloka, daju argumenti za prelazak na glasanje kvalifikovanom većinom što je možda najkontroverznije, predlaže da bi EU mogla da ide napred u četiri kruga: „1. unutrašnji krug; 2. sama EU; 3. pridruženi članovi; 4. Evropska politička zajednica“.

Do sada je takav pristup Evropi „više brzina“ bio kritikovan od strane iskrenih pristalica proširenja EU i budućih članica.

Austrija je, u međuvremenu, ponovo nastojala da naglasi potrebu da se posebno podrži proširenje EU na Zapadni Balkan, koji je godinama bio u čekaonici, navodeći moguće oblasti politike za unapređenje „postepene integracije“ i u tom tonu pripremila je svoj papir. Postoje i drugi radovi istraživačkih centara, poput estonskog ICDS-a ili briselskog Centra za strateške studije. Zajednički zaključak svih njih je da EU još nije spremna da dočeka nove članice, ni institucionalno ni politički, a reforme su potrebne.

„Kao što znamo iz prošlih iskustava, uticaj proširenja će zavisiti od više parametara - kao što su obim, vreme, dizajn politike - stoga, po našem mišljenju, procene u ovoj fazi ne govore mnogo“, rekao je portparol Komisije.

U dokumentu koji je procurio procenjuje se da bi se budžet povećao za 21 odsto na 1. 470 milijardi evra ako bi se pridružilo svih devet zemalja, što čini samo 1,4 odsto bruto nacionalnog dohotka svih 36 država buduće EU. To bi podrazumevalo značajno povećanje doprinosa za Nemačku, Francusku i Holandiju, uz prelazne periode neophodne za povećanje finansiranja. Iznos potrošen na poljoprivredu takođe bi se promenio, s tim što bi Ukrajina imala pravo na 95 milijardi evra tokom sedam godina, što bi države članice morale da uzmu u obzir još jedan trošak. Ukrajina je tvrdila da bi, kao svetski lider na tržištu žitarica, suncokretovog ulja i živinskog mesa, njeno članstvo ojačalo sigurnost hrane u EU. Ali, sadašnje članice dobijale bi oko 20 odsto manje poljoprivrednih subvencija. Trenutno je najvećih primalac tih sredstava Francuska, ali ona bi pala na drugo mesto, posle Ukrajine.

Drugi ključni fond, poznat kao kohezioni fond, koji obezbeđuje novac za infrastrukturu u manje razvijenim zemljama, takođe bi bio značajno pogođen proširenjem. Prema sadašnjoj finansijskoj formuli, Češka Republika, Estonija, Slovenija, Kipar, Malta i Litvanija više ne bi bile kvalifikovane da dobijaju sredstva iz ovog fonda.

U svemu ovome, sasvim je u drugi plan pala činjenica da su troškovi za Zapadni Balkan sa 15 – 17 miliona stanovnika gotovo beznačajni u poređenju sa ukrajinskim stavkama. Berlinski stručnjak za evropska pitanja, Dušan Reljić, ukazao je da 6 država Zapadnog Balkana, ne samo da su okruženi EU i NATO, nego su i privredno najvećim delom zavisne od EU. Dve trećine robne razmene ovih zemalja je sa EU, pre svih sa Nemačkom i Italijom, ali je njihovo učešće u ukupnoj trgovini EU samo 1,4 odsto. Alarmantno je da je u poslednje tri godine ova grupa zemalja imala manjak u razmeni sa EU od 28 milijardi evra, a da je tokom protekle decenije taj manjak više od 100 milijardi evra.

Zapadni Balkan je tako, uzimajući i ostale parametre – cenu radne snage, sirovine, polufabrikate, geografsku blizinu, turizam - jedna vrsta fakultativne, dobrovoljne kolonije EU, koja, istina, daje neka bespovratna sredstva, ali cena za to nije nimalo mala.

Za Srbiju sve ovo ima uticaja na veoma važno pitanje – Kosovo i Metohiju. Evropski zvaničnici kao i zvaničnici evropskih država više puta su poslednjih godina naglašavali da je priznavanje nezavisnosti Kosova uslov članstva Srbije u Evropskoj uniji. Među državama takozvane “zapadnobalkanske šestorke” koje se nalaze na listi za prijem u EU, nalazi se i Kosovo. Nema sumnje da je sve ovo jedan od motiva za sadašnju uzavrelu atmosferu na Kosovu i bespogovorno insistiranje prištinske strane za priznanjem u sadašnjem briselskom dijalogu. Pošto ono u eksplicitnoj formi trenutno ne postoji u evropskim papirima i očekivanjima od Srbije, kosovski premijer Kurti otvoreno, verbalno i u pismima predstavnicima evropskih država i SAD, optužuje evropske posrednike i funkcionere da stoje na srpskoj strani.

Proširenje EU, dakle, ima još jedno pitanje koje se nigde ne pominje, ali to ne znači da ga nema u vidu i da posledice za Srbiju neće biti tektonske. U tom kontekstu, Srbija ima još jedan zadatak više da reši. Prihvatanje Briselskog i Ohridskog sporazuma ne pominje direktno prizanje Kosova, ali to ne nosi sa sobom članstvo u Evropskoj uniji, nego samo “perspektivu” članstva i izvesne donatorske beneficija. Ako se pitanje članstva bude pojavilo doista na vidiku, ono će, čini se, ići zajedno da priznanjem Kosova i Metohije.