Bisenić: Izazovi "pat pozicije" na ukrajinskom frontu

BEOGRAD - Na zapadu je sve jasnije da ukrajinska vojna pobeda nije na vidiku, ali on ne može da dozvoli ukrajinski poraz, ocenio je novinar Dragan Bisenić i dodao da se upravo zbog toga rešenje traži u nekoj formi kompenzacije Ukrajini, koja može da ublaži i zadovolji neostvarene ambicije za vojnim revanšom, a u ovom okviru, pojavljuje se i uključivanje Ukrajine u Evropsku uniju.

Jasno je otkuda i zašto se evropske perspektive predstavljaju veoma ubrzanim postupkom i zašto se u tome intenzivno povezuju Ukrajina i Balkan - za Ukrajinu to bi bila formula „Krim ili EU“, isto kao što je za Srbiju „Kosovo ili EU“, smatra Bisenić i dodaje da Ukrajina i Srbija, stoga, mogu da imaju mnogo više toga zajedničkog, nego što to i same u ovom trenutku pretpostavljaju.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Bliskoistična kriza skoro je sasvim bacila u zasenak ukrajinski rat. U takvoj atmosferi, razmišlja se o tome da bi možda taj sukob uskoro mogao da postane manje značajan i za sam zapad. Takve strepnje je direktno potvrdio general glavnokomandujući ukrajinskih oružanih snaga, Valerij Zalužnji, koji kaže da je rat njegove zemlje sa Rusijom dospeo u “pat poziciju” na bojnom polju. Za pet meseci otkako je Ukrajina pokrenula željno očekivanu kontraofanzivu, njene trupe su napredovale samo 17 kilometara kroz jako utvrđene i minirane ruske odbrambene linije. “Dubokog i lepog proboja najverovatnije neće biti“, rekao je komandant ukrajinskih snaga u intervjuu za prošlonedeljni “The Economist”.

Zapadne isporuke oružja bile su dovoljne da održe Ukrajinu u ratu, ali nedovoljne da Kijevu omogući pobedu. Međutim, vrhovni komandant se ne buni: „Nisu dužni ništa da nam daju, a mi smo zahvalni na onome što imamo, ali ja jednostavno iznosim činjenice”. Zalužnji je priznao grešku u procenama da će Rusija zaustaviti invaziju u punom obimu nakon značajnih na bojnom polju. Kremlj - sa svojim ogromnim ljudskim i ekonomskim resursima - nije posustao.

Nedostatak pomaka izazvao je izvestan zamor Ukrajine među mnogim njenim nekadašnjim jakim pobornicima, ukazao je Zalužnji. U SAD republikanci blokiraju svaku dalju pomoć Ukrajini dok im predsednik Džo Bajden i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ne pokažu jasnu strategiju za pobedu u ratu.

Prema pratećem eseju koji je napisao, ključ za mogući put Ukrajine iz trenutnog pozicionog rata je: sticanje nadmoći u vazduhu; probiti minske barijere u dubini; povećati efikasnost kontrabaterije; stvoriti i osposobiti potrebne rezerve; i izgradi sposobnosti za elektronsko ratovanje.

Ukratko, Zalužnji je rekao da bi kombinovanje starih metoda rata sa superiornošću u tehnološkom ratu moglo da omogući Ukrajini da se bori do svojih snaga fleksibilnosti i okretnosti.

U Poljskoj, koja je kamen temeljac evropske i NATO strategije za pomoć Ukrajini, ocenjuju da je ofanziva od početak bila loše isplanirana. Poljski nedeljnik Vprost primećuje da su Ukrajinci “postali žrtve sopstvenog uspeha u prvoj fazi rata, kada su im mobilizacija bez presedana i podrška NATO-a omogućili da zaustave glomaznu ratnu mašinu Moskve, pa čak i da je potisnu iz nekih oblasti”.

Tada je tok vojne pomoći Ukrajini počeo da presušuje. Da bi ga održao, predsednik Zelenski je pokrenuo ofanzivu, u čiju su mudrost sumnjali čak i njegovi generali. Bez adekvatne vazdušne i artiljerijske podrške, ishod je bio unapred utvrđen: Ukrajinci će da iskrvare u teškim borbama.

Zbog ovakvih promena, postavlja se pitanje kakvi se zaključci izvode iz ove situacije i kakva može da bude daljna strategija ukrajinskog sukoba? Bivši savetnik Zelenskog, Aleksij Arestovič, kaže da ukrajinski predsednik nije u stanju da prizna realnost situacije. Ovakve vrste direktnih kritika navode na analizu šta se nalazi iza njih. U prvom redu, smatra se da Arestovič želi da se kandiduje za predsednika Ukrajine. Još u leto 2022. najavio je nameru predsedničke kandidature, ali je obećao da će to učiniti samo ako se Zelenski ne kandiduje za drugi mandat. Sada se, međutim, predomislio, pa čak i pokrenuo predizbornu kampanju. Arestovičeve šanse da osvoji mesto predsednika su male, čak i ako se izbori održe u bliskoj budućnosti. Ali, on je izgleda, uvideo ranjivost svog rivala Zelenskog – ili barem u pitanjima o kojima može da pokuša da usmeri javno mnjenje u svom pravcu.

U Ukrrajini, naravno, ne govori se ni o kakvom primirju. Posle odluke ruske Dume da pripoji četiri oblasti na istoku Ukrajine Rusiji, ukrajinska Rada usvojila je zakon kojim se zabranjuju svaki pregovori s Rusijom. Ali, to ne znači da se o okončanju rata intenzvno ne razmišlja u zapadnim prestonicama. Ruske vlasti su više puta isticale da su spremne da nastave dijalog, ali „uzimajući u obzir realnost na terenu“. Ukrajina je takođe spremna za diskusiju, rekao je američki državni sekretar Entoni Blinken. Putin je na to odgovorio napomenom da ako SAD veruju da je Ukrajina spremna za pregovore, neka onda postignu ukidanje predsedničkog ukaza koji ih zapravo zabranjuje.

Prioritetno je razmišljanje da zapad ne može sebi da dozvoli da odustane, jer bi drugačije značilo da je Rusija ostvarila svoje ciljeve i da je pobednik u ovom sukobu. Za Zapad, ovaj rat je mnogo više od Ukrajine. Prošle nedelje bio sam na konferenciji na kojoj je učestvovala bivša američka državna sekretarka, Hilari Klinton. „Borba u Ukrajini je naša borba i mi moramo da budemo tamo sa njima“, rekla je Klintonova. Ona je posebno markirala ruskog predsednika Putina koji predstavlja globalnu pretnju američkim pozicijama bilo gde u svetu, nastojeći da ih podrije i ospori. To je varijacija ranije izjave američkog predsednika Bajdena: „Ukrajina nikada neće biti pobeda za Rusiju. Nikada“. Da bi se rat u Ukrajini završio pod uslovima koji su u skladu sa američkim interesima i idealima, mora se smatrati da je Ukrajina pobedila, a ruska invazija mora da uđe u istoriju kao odlučujući neuspeh, dovoljan da odvrati druge autoritarne sile od pokretanja sličnih agresorskih ratova u budućnosti.

Toliko je lako reći. Ali to postavlja kritično pitanje. Koja je dostižna definicija pobede Ukrajine (i poraza Rusije), barem u trenutnoj fazi sukoba koji sam vojni vrh Ukrajine definiše kao ćorsokak, a koji će se verovatno nastaviti u nekom obliku dugi niz godina?

Pre nekoliko nedelja, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko izjavio je da bi borbe u Ukrajini trebalo prekinuti i voditi pregovore „o zemlji i miru“. Imajući u vidu njegovu bliskost s ruskim predsednikom Putinom, verovatno je da je on ovu ideju razradio zajedno s njim ili u njegovom prisustvu. Uopšteno gledano, situacija je “pat-pozicija”, primetio je Lukašenko.

„Mislim da u Ukrajini ima mnogo pametnih ljudi. Treba da sednemo za pregovarački sto i da se dogovorimo. Kao što sam jednom rekao: nisu potrebni nikakvi preduslovi. Glavna stvar je da se izda naredba "Stop". Od 00:00 časova, stani, trupe se ne kreću… Zaustavili smo se i pregovarali smo. O zemlji i miru“, rekao je on.

Lukašenko je napomenuo da će Ukrajinci postavljati pitanja o istočnoj Ukrajini, Donbasu, Krimu, ali to mora da se uradi za pregovaračkim stolom da se niko ne bi svađao i da ne bi ginuli ljudi. Tako se Ukrajina može naći u „opasnoj situaciji“ kada će imati oružje, „ali neće imati protiv koga da se bori“, rekao je on. Prema rečima predsednika, tamošnji „ideološki“ „skoro svi su umrli ili su ostali sakati“, a sada „ljudi beže iz Ukrajine, niko ne želi da se bori“, a nespremni se, umesto njih, šalju u borbu.

To potvrđuje i advokat i aktivista za ljudska prava Masi Najem, koji je pre godinu dana teško ranjen na liniji fronta, koji na svojoj Fejsbuk stranici upozorava na nedostatak ljudi u ukrajinskoj vojsci:

„Nemam ništa protiv da pijem kafu i živim mirno u gradovima. Uvek sam govorio da je to najbolji pokazatelj efikasnosti ukrajinskih oružanih snaga. Ali pod jednim uslovom: da mladići i devojke pohitaju u pomoć ako je potrebno da se redovi popune. I da do tada treniraju i spremaju se. Ali kada glavnokomandujući Zalužni već govori u javnosti o bežanjima, stvari izgledaju zaista loše. Za državu može biti mnogo pitanja. ... Ali ako ne pobedimo, više neće biti pitanja, jer tada više neće biti države.”

Na zapadu je sve jasnije da ukrajinska vojna pobeda nije na vidiku, ali on ne može da dozvoli ukrajinski poraz.

Upravo zbog toga, rešenje se traži u nekoj formi kompenzacije Ukrajini, koja može da ublaži i zadovolji neostvarene ambicije za vojnim revanšom. Ta rešenja su strateška i politička, a manje teritorijalna. Ako Ukrajina ne može da dobije rat, onda će joj se pomoći da dobije mir.

U ovom scenariju, Sjedinjene Države bi dale ukrajinskoj vojsci sve što joj je potrebno da napreduje što je dalje moguće u svojoj kontraofanzivi. U odgovarajućem trenutku sledeće godine, Ukrajina bi proglasila pauzu u ofanzivnim vojnim operacijama i prebacila svoj primarni fokus na odbranu i obnovu oslobođenih područja uz integraciju sa zapadnim institucijama. Zatim, na samitu u Vašingtonu u julu 2024, NATO će pozvati Ukrajinu da se pridruži zapadnom savezu, garantujući bezbednost celokupne teritorije koju je u tom trenutku kontrolisala ukrajinska vlada prema članu 5 NATO ugovora.

Ponuditi zaštitu po članu 5 ukrajinskoj teritoriji na ovaj način bilo bi slično prijemu podeljene Nemačke u NATO posle Drugog svetskog rata i u američki bezbednosni pakt sa Južnom Korejom nakon primirja koje je zaustavilo Korejski rat bez ponovnog ujedinjenja Korejskog poluostrva. Ovo bi bio odbrambeni pakt, ali ne i obaveza direktnog učešća u budućim ofanzivnim operacijama koje bi Ukrajina mogla da preduzme.

Bajdenova administracija je rekla da se rat mora okončati pre nego što Ukrajina može da se pridruži NATO-u, jer ne želi da rizikuje direktno učešće SAD. Ali nije definisalo šta znači, u ovom kontekstu, da rat bude „gotov“. Mora li postojati formalni mirovni sporazum? Mora li postojati period od meseci ili godina u kojima Rusija ne ispali ni jednu granatu na Ukrajinu? Vezivanje ukrajinskog članstva u NATO-u za takve uslove bi Putinu dalo još jedan podsticaj da ih nikada ne ispuni.

Veruje se da bi pridruživanje Ukrajine NATO moglo bi da bude način na koji se rat završava, u skladu sa Bajdenovom trenutnom politikom – i to u vreme i pod uslovima koje postavljaju Ukrajina i njeni saveznici, a ne Rusija. Sticanje bezbednosti unutar NATO-a kao jake, pluralističke, demokratske države apsolutno bi se računalo kao pobeda Ukrajine — verovatno jednako velika kao i brzo vraćanje Krima. To bi moglo politički omogućiti Zelenskom, ako tako želi, da naglasi nevojne strategije za vraćanje bilo kojeg dela njegove zemlje koji je pod ruskom kontrolom, što bi saveznici Ukrajine takođe i dalje podržavali — potencijalno uključujući bilo šta, od diplomatije i sankcija do blokade i sabotaže.

U ovom okviru, pojavljuje se i uključivanje Ukrajine u Evropsku uniju, pa je otuda jasno otkuda i zašto se evropske perspektive predstavljanu veoma ubrzanim postupkom i zašto se u tome intenzivno povezuju Ukrajina i Balkan. Za Ukrajinu to bi bila formula „Krim ili EU“, isto kao što je za Srbiju „Kosovo ili EU“. Ukrajina i Srbija, stoga, mogu da imaju mnogo više toga zajedničkog, nego što to i same u ovom trenutku pretpostavljaju.