Na današnji dan, pre 140 godina, okončana je Timočka buna

BEOGRAD - Timočka buna okončana je pre 140 godina, 13. novembra 1883. godine.

Bunt je bio uperen kako protiv vlade Nikole Hristića, tako i protiv tadašnjeg poretka uopšte, postojala je ideja obaranja postojećeg ustava, pa i skoro neskriveno protivljenje kruni, odnosno kralju Milanu Obrenoviću.

Svemu je prethodilo imenovanje Nikole Hristića na položaj predsednika Vlade, odnosno predsedavajućeg Saveta ministra. Bila je to volja vladara, uprkos činjenici da su na izborima održanim septembra sledbenici Nikole Pašića postigli uspeh.

Tokom konferencije prvaka Narodne radikalne stranke, prvog dana novembra, donesena je odluka da se širom zemlje održe političke manifestacije, zborovi. Tada je pominjana i promena ustava, pa i poziv na oružje.

Kratkotrajna seljačka buna, nazvana potom Timočkom, zahvatila je prostor Zaječarskog, odnosno Crnorečkog okruga, Aleksinački kraj, Knjaževac.

Neposredan povod, odnosno izgovor, za bunt u istočnoj Srbiji bila je akcija reforme vojske, što je podrazumevalo prikupljanje oružja koje je do tada, po ustrojstvu prethodne takozvane Narodne vojske držano u kućama, kod vojnih obveznika.

Kralj Milan Obrenović koji se čvrsto opredelio za brzu modernizaciju zemlje, i na tom tragu je utemeljio niz važnih nacionalnih institucija upodobljenih strandardima onovremene Evrope, bio je odlučan da u Srbiji bude ustrojena moderna vojska.

Prethodna iskustva, iz Srpsko turskih ratova 1976/78, ukazala su na brojne propuste, i otuda neophodnost modernizacije. Odlučeno je, prema tome, da nadalje postoji uobičajena stajaća vojska, popunjavana redovnom, opštom, vojnom obavezom. Ona se zatim mogla, kada je bilo neophodno, dopunjavati rezervistima, koji su prethodno odslužili vojni rok. Novo vojno ustrojstvo, za kakvo se tadašnja vlast opredelila, u potpunosti je sledilo pozitivne primere najefikasnijih armija onovremene Evrope. Narodna vojska, sa druge strane, ne samo da se pokazala neefikasnom, nego su seljaci prečesto izbegavali vojnu obavezu. Kada je potom zatraženo da oruzje predaju, usledila je oružana pobuna.

Zna se da je Nikola Pašić, neprikosnoveni prvak Narodne radikalne stranke, upravo pred bunu posetio te krajeve. Ne samo da je Pašić rodom bio odatle nego je i njegova izborna baza podrazumevala upravo prostor bune. Na triput ponovljeno pitanje grupe seljaka na temu predaje oružja, navodno je, uoči bune, poručio "ne dajte ga".

Rana Narodna radikalna stranka oslanjala se na ideje Svetozara Markovića, napojenog maglovitim idealima ruskog narodnjaštva. Bilo je tu takođe elemenata ideja evropskih socijalističkih mislilaca, potom onog što je propovedao Bakunjin, i slično. Reč je dakle bila o svojevrsnom komplotu levih, antisistemskih, poluanarhičnih političkih koncepata, sa raznih strana.

U uslovima onovremene Srbije, gde nije postojao industrijski proletarijat, osim u tragovima, oni su se oslanjali na nezadovoljne seljačke mase, suočene sa porođajnim mukama ranog kapitalizma. Građanske i preduzetničke elemente tadašnje Srbije sačinjavali su trgovačko zanatlijski slojevi, među njima i pojedici koji su postizali zavidne poslovne uspehe, otuda i bogatstvo. Pored njih, među dobrostojeće, iz ugla seoske sirotinje, ubrajani su državni službenici. Tu raslojenost, sve vidniju, koristili su, demagoški, rani radikali, zagovarajući borbu protiv "kaputaša", dakle onih koji se nose evropski, a u krajnjem, kako su govorili, borbu "protiv činovnika" uopšte.

Razume se da su takve ideje bile protivne najelementarnijem ustrojavanju modernog državnog aparata. Svetozar Marković je čak zagovarao nekakav državni model zajednice slobodnih seljačkih opština, oslobođene plaćenih činovnika. Iako je sam Marković odavno napustio ovaj svet, njegovi saborci i nastavljači pored činjenice da su i sami znatnim delom bili uživaoci budžetskih sredstava, i nadalje su u političkoj borbi koristili slične propagandne floskule.

Tadašnja vlast, sa druge strane, doživljavala je to kao neodgovornu politku i demagogiju.

Vlast je oduzimanje oružja tumačila, uostalom istinitim, tvrdnjama da su te puške zastarele, te da se ono ima zameniti novim modernim oružjem koje će se nadalje čuvati u odgovarajućim državnim službama, vojnim magacinima.

Položaj seljaka zaista je bio težak. Iako su seljaci u Srbiji, za razliku od većeg dela tadašnje Evrope, bili suvereni vlasnici svoje zemlje, postojao je problem tanušne pismenosti, uostalom jedan od razloga nezadovoljstva ležao je i u činjenici da su roditelji kažnjavani ukoliko deca nisu pohađala školu.

Mali posedi, nedostatak savremenih agrotehničkih znanja i mera, otuda i niski prinosi, posebno velika zaduženost sela, bili su među razumljivim razlozima nezadovoljstva.

Takođe, s ciljem zaštite stoke od zaraznih bolesti, Vlada je naložila ustanovljenje stočnog katastra, kao i žigosanje goveda. Predstavnici Pašićeve NRS proturali su pritom glasine da Vlada namerava da oporezuje svako grlo posebno. Isti ljudi pozivali su pritom da se oružje nikako ne predaje.

Pobuna je započela u Boljevačkom srezu, u selu Krivi Vir. U selima Salaš, Grljan, Gamzigrad, dolazi do oružanog sukoba.

Ustanici će zauzeli Boljevac i Knjaževac, uklonoviši pritom lokalne organe vlasti. Aleksinački kraj je takođe bio zahvaćen. Pripadnici žandarmerije su razoružani. Vojska je pozivana na predaju. Posebna meta pobunjenika bili su vojni magacini.

Pošto je postalo jasno da je izbila buna, vlast u Beogradu proglašava vanredno stanje u tom delu zemlje. Na buntovnike je upućena vojska. Borbe su potrajale desetak dana, od 3. do 13. novembra.

General Tihomil Nikolić, odlučno je ugušio bunt. Vojsci je prethodno duplirana plata.

Njegove trupe su preko Boljevca zašle iza pobunjenika. Vojna kolona se odatle nadalje kretala put Zaječara. Posle borbi na Vratnici i zauzimanja Knjaževca buna je ugašena.

Sledila je oštra odmazda. Ceneći da se dogodila oružana pobuna, preki sud u Zaječaru osudio je na smrt 94 lica, streljana je 21 osoba. Osuđeno je na robiju 567 lica. Prvaci Narodne radikalne stranke su međutim gotovo svi pobegli. Nikola Pašić i Aca Stanojević u Bugarsku. Na smrt je osuđen i Nikola Pašić, u odsustvu. Takođe, Pera Todorović, jedan od najistaknutijih srpskih novinara potonjih decenija, kao i Aranđeo Raša Milošević, docniji ministar. Kralj Milan Obrenović je većinu osuđenih pomilovao.

Kao svojevrsni epilog, valja pomenuti da se upravo vojno ustrojstvo koje je utemeljio kralj Milan, decenijama docnije pokazalo vrlo efikasnim tokom Balkanskih 1912/13 i Prvog svetskog rata 1914/18.

(Kraj) nbe/dž