Bisenić: Tajvan bi mogao da postane još jedan izvor napetosti u svetu

BEOGRAD - To što je predsednička vlast na Tajvanu nastavila da bude u rukama proameričkih snaga, kako je doživljavaju u Kini, ne znači da će ta vrsta kontinuiteta doneti stabilnost samom Tajvanu, regionu, ali i svetu, u kojem se skoro svakog meseca pojavljuju nova i nova žarišta, ocenio je novinar Dragan Bisenić.

Na pozadini sve izraženije konfrontacije između Pekinga i Vašingtona, Tajvan rizikuje da postane još jedan izvor napetosti u globalnim sukobima između snaga multipolarnog sveta, kako ga vide Kina i SAD sa svojim azijskim partnerima, a sigurno je, kako navodi Bisenić, da se Tajvan pridružio zemljama sa rastućom unutrašnjom nestabilnošću i političkim polarizacijima.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Prvo ovogodišnje kinesko – američko posredno ogledanje završeno je američkom pobedom. Bar za početak. Novi predsednik Tajvana postao je dosadašnji potpredsednik, Laj Ćingte iz vladajuće Demokratske progresivne partije (DPP), stranke koja se zalaže za poseban identitet Tajvana i odbacuje teritorijalne zahteve Kine. Laj Ćingte, na zapadu poznat i kao Vilijam Laj, četiri puta biran u parlament i bio je gradonačelnik Tajvana od 2014. do 2017. godine kada je postao premijer.

Na predsedničkim izborima Laj se suočio sa dva protivnika - Hou Juihom iz najveće tajvanske opozicione stranke Kuomintang (KMT) i bivšim gradonačelnikom Tajpeja, Ko Vendže, iz male Tajvanske narodne partije (TPP), osnovane tek 2019. godine.

U prvoj reakciji, Peking je naglasio da je „ujedinjenje neminovno“ i da glasanje tu neće ništa da promeni, dok je novi predsednik sa svoje strane rekao da će braniti ostrvo od pretnji iz kontinentalne Kine, obećavajući da će održati status kvo u odnosima Pekinga i Tajvana. Sa kineske strane, on je više puta označen kao separatista koji bi mogao da posegne za formalnim proglašenjem nezavisnosti ostrva.

Do sada nijedna partija nije uspela da ostane na vlasti u tri uzastopna mandata. Sada odlazeća predsednica Cai Ing-ven u prethodnih osam godina, udaljila je Tajvan iz orbite Pekinga i držala veoma blizu Vašingtona. To što je predsednička vlast nastavila da bude u rukama proameričkih snaga, kako je doživljavaju u Kini, ne znači da će ta vrsta kontinuiteta doneti stabilnost samom Tajvanu, regionu, ali i svetu, u kojem se skoro svakog meseca pojavljuju nova i nova žarišta.

Zbog toga se čini da se ne može očekivati da će Peking smanjiti napetost u odnosima, a Tajvan bi u narednim mesecima mogao da bude iskorišćen kao adut u izbornoj predsedničkoj kampanji Demokratske stranke, jer se pokazalo da je na Tajvanu ostvaren očekivani rezultat.

Pobeda separatistički nastrojenog DPP-a, reklo bi se, uskraćuje Tajvanu i kontinentalnoj Kini bilo kakvu šansu za mirno ujedinjenje u bliskoj budućnosti, u narednih četiri do osam godina i da vlast na Tajvanu ostaje u rukama „proameričkih“ snaga. Na pozadini sve izraženije konfrontacije između Pekinga i Vašingtona, Tajvan rizikuje da postane još jedan izvor napetosti u globalnim sukobima između snaga multipolarnog sveta, kako ga vidi Kina i SAD sa svojim azijskim partnerima.

Laj je osvojio veći broj glasova, ali ne i većinu glasova, jer su na parlamentarnim izborima naprednjaci u Parlamentu od 113 mesta izgubili većinu, koju su imali poslednjih 8 godina. Partija Kuomintang pobedila je u trci za poslanička mesta – sada ima 52 mesta, što je 14 više nego ranije. Progresisti su izgubili 10 od ranijih 51 mesta, a 20 poslanika će biti iz Tajvanske narodne partije i još dvojica nezavisnih. Prema najavama, koaliciju će formirati stranke Kuomintanga i „narodnjaka“.

Ovakav nesinhronizovani rezultat izražava unutrašnje napetosti u politici Tajvana, gde se na osnovu glasanja čini da većina glasača želi da očuva svoju de fakto nezavisnost, ali da takođe žele da vide ublažavanje tenzija sa Kinom. Geopolitika nije sve. U pitanju je i nezadovoljstvo unutrašnjim razvojem Tajvana: plate su preniske, a troškovi života previsoki, radno vreme predugo, a stanovi apsurdno skupi. Sve ovo praćeno je čestim korupcionaškim skandalima.

U tajvanskom parlamentarnom trijumviratu – „Amerikanci” i „Kinezi” su ostvarili približne rezultate pa je treća stranka – „narodnjaka ” – postala „ključ” za sprovođenje svake odluke u parlamentu. Nov raspored snaga u parlamentu neće dozvoliti progresistima da dominiraju i promovišu svoje zakone bez obzira na mišljenja drugih partija – njih jednostavno može da blokira Kuomintang udružen sa „narodnjacima“. Ali Kuomintang takođe nije svemoćan – po nekim pitanjima „narodnjaci“ ih verovatno neće podržati Kuomintang i zauzeće suprotan stav.

„Narodnjaci“ imaju svoju platformu „srednjeg puta“ koja je sažeta u sloganu: „Nema Kine, nema SAD, nema mira, nema rata“. Verovatnoća usvajanja „akta nezavisnosti“ gde bi se Tajvan i formalno odvojio od Kine, sada je nula – narodnjaci neće dozvoliti da se sprovede ova odluka i bilo kakve druge promene Ustava. Oni su saopštili da će koalicija u parlamentu biti protiv nezavisnosti.

To Pekingu može da odgovara – barem do američkih izbora, Tajvan neće eksplodirati. Pekinška strategija neintervenisanja, kako se čini, pokazala se efikasnom. Druga stvar je da li će ovo odgovarati SAD?

Osim ako ostrvo ne bude izloženo nekom neočekivanom uticaju spoljnih sila i ne bude ogromnog pritiska na narodnjake, bar do 2028, Tajvan neće proglasiti nezavisnost u redovnom ustavnom mandatu.

Tokom naredne četiri godine, očekuje se da će „naprednjaci“ dodatno da snabdevaju ostrvo oružjem, dodatno demonizovati Peking i stvoriti bazu za mobilizaciju. Sve to će uzdrmati „osu nestabilnosti“ u Južnom kineskom moru. Sukobi povodom susednih ostrva, blokade, protesti velikih razmera – po svemu sudeći opstaće kao obeležja konfrontacije u regionu, ali to sve je već isporobano i viđeno do sada.

Ključ ekonomskog blagostanja Tajvana su veze sa kontinentalnom Kinom, pristup njenom tržištu i radna snaga. Ujedinjenje sa Kinom po principu „jedna zemlja, dva sistema“ doprinelo bi prosperitetu oba dela kineskog sveta, koja su već ekonomski tesno povezana.

Eskalacija povodom Tajvana, čak i bez direktne vojne akcije, mogla bi skupo da košta i njega i celu planetu: 60 odsto svih kompjuterskih čipova proizvodi se na Tajvanu. Američki analitičari smatraju da Kina razmatra svoje sledeće poteze, od spremnosti na dijalog, što je na neki način i najavljeno u Pekingu, pa do novih eskalacija koje bi bile praćene i potezima poput pomorske blokade. „Pošto je Tajvan suštinski deo globalne trgovine“, posebno kada su u pitanju poluprovodnici, čak i delimična blokada bi „zadala bi još jedan udarac globalnoj ekonomiji“.

Kina trenutno pokušava da se u potpunosti oslobodi uvoza mikročipova, koristeći, između ostalog, tehnologije tajvanskih kompanija. Tek kada ovaj zadatak bude rešen, NR Kina će moći eventualno da blokira ostrvo, a da pri tome ne nanese štetu sebi. Taj čeoni udarac bi, između ostalog, došao na vrhuncu potencijalnog širenja rata na Bliskom istoku.

Podsetimo, Svetska banka nedavno je objavila „turobnu” procenu globalnog rasta od 2,4 odsto ove godine, „završavajući najslabije prvu polovinu decenije od 1990-ih”. Uzeti zajedno, ovi globalni geopolitički faktori bi pojačali ekonomske rizike te bi svetska ekonomija mogla da ima daleko lošije rezultate.

Ruska pozicija ostaje nepromenjena. Ostrvo je sastavni deo NR Kine, izjavila je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova. Ona je pojasnila: stav Rusije je da na svetu postoji samo jedna Kina, vlada Narodne Republike Kine je „jedina legitimna vlada koja predstavlja celu Kinu, a Tajvan je sastavni deo Kine“.

„Ruska strana se protivi nezavisnosti Tajvana u bilo kom obliku. Pozivamo sve spoljne snage da se uzdrže od provokativnih akcija koje narušavaju regionalnu stabilnost i međunarodnu bezbednost“, rekla je Zaharova. Moskva podržava akcije Pekinga u zaštiti državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Odnosi između strana Tajvanskog moreuza su „čisto unutrašnje pitanje Kine“, objasnila je Zaharova.

Američki predsednik Bajden je takođe rekao da SAD ne podržavaju nezavisnost Tajvana. Pošto je Vašington odmah najavio da će sledeće nedelje da uputi „nezvaničnu“ delegaciju na ostrvo, kinesko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da je izjava američkog Stejt departmenta „ozbiljno prekršila obećanja SAD da će održavati samo kulturne, ekonomske i druge nezvanične veze sa Tajvanom“.

Za odnose u trouglu Kina – Tajvan – SAD, posebnu ulogu imaće budući potpredsednik Sjao Meićin kao bivši „ambasador“ u Sjedinjenim Državama koji je organizovao posetu Nensi Pelosi i bio prvi učesnik Bajdenove inauguracije iz Republike Kine još od 1979. godine. On će, bez sumnje, biti jedna od najuticajnijih fogura u novoj administraciji.

Tajvan za sada ostaje i dalje sa „prstom na okidaču“ koji može da proglasi nezavisnost ostrva, a pri tome je oružje zakočeno novom parlamentarnom većinom. U tom pogledu, sigurno je samo da se Tajvan pridružio zemljama sa rastućom unutrašnjom nestabilnošću i političkim polarizacijima.