Stefan Surlić: Priča o "nemačko-francuskom" predlogu jednačina sa tri nepoznate

BEOGRAD - Priča o "nemačko-francuskom" predlogu je jednačina sa tri nepoznate, ocenio je danas docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić navodeći da je nepoznat tekst o kome se razgovara, da nije jasno da li je prihvatljiv za strane kojima je predložen i da se mogu samo naslutiti posledice neprihvatanja eventualnog dogovora.

Prvi utisak je da jučerašnja poseta “petorke” deluje kao prelomna za dalji tok dijaloga, naveo je Surlić i istakao da je Beograd imao 'odgovoran pristup', ali je ukazao da zabrinjava

to što međunarodna pažnja koja se trenutno posvećuje dijalogu, učestalost susreta i saopštavanje posledica eventualnog neprihvatanja očigledno vodi do ultimatuma sa kojim će Srbija uskoro biti potpuno otvoreno suočena.

U autorskom tekstu za Tanjug Surlić piše:

"Priča o 'nemačko-francuskom' predlogu je jednačina sa tri nepoznate. Nepoznat je tekst o kome se razgovara jer na tome insistiraju medijatori procesa. Nije u potpunosti jasno da li je tekst sporazuma u osnovi prihvatljiv za strane kojima je predložen i na kraju mogu se samo naslutiti posledice neprihvatanja eventualnog dogovora.

S druge strane, nekoliko činjenica je nesporno. Prvo, postoji jedinstvo i usaglašenost između EU i SAD oko teksta sporazuma i namere da Beograd i Priština što skorije potpišu predloženi dokument.

Drugo, u trenutnim okolnostima kada su Srbi sa Kosova sistemski diskriminisani to svakako ne može biti finalni sporazum niti osigurava trajnu normalizaciju odnosa. Takođe, preduslov za sporazum je primena svega ranije dogovorenog, uključujući Zajednicu srpskih opština.

Na kraju, pošto je evidentno da se ”šargarepa” o brzom pristupanju EU ne može formalno obećati sve ostaje na “posvećenosti” EU aktera da se taj proces učini vidljivijim. Trenutno je očigledan samo “štap” u vidu uslova i konkretnih posledica neprihvatanja ponuđenog.

Prema do sada saopštenom razgovara se o dugoročnom izbegavanju konfliktnih situacija na terenu, tako što bi po rečima specijalnog savetnika Šolea 'Srbi na kraju morali da prihvate određeni nivo suvereniteta (Prištine), a Kosovo mora Srbima sa Kosova da dodeli veću autonomiju, naročito Zajednicu srpskih opština na severu Kosova'.

Ovo predstavlja novi momenat budući da američka strana vidi buduću Zajednicu u nekom asimetričnom obliku gde se širi stepen autonomije može ponuditi severnim u odnosu na južne opštine sa srpskom većinom. Takođe, po prvi put se jasno insistira na njenom formiranju, ili kako ističe Eskobar 'nije pitanje da li se Kurti slaže sa ZSO ili ne, već kako da to primeni'.

Druga namera 'nemačko-francuskog' sporazuma je izvesno deblokada članstva Prištine u međunarodnim organizacijama, gde bi se od Beograda verovatno zahtevao prekid politike otpriznavanja. Ipak, prema onome što je do sad izrečeno, 'dokument podržava položaj Srbije da trenutno nema uslova za uzajamno priznavanje' kako je potvrdio i Besljimi, šef pregovaračkog tima Prištine. Odnosno, do sada nijedna strana nije navela da se od Beograda zahteva priznanje nezavisnosti Kosova.

Bez obzira na odredbe nemačko-francuskog sporazuma, važno je istaći da postoje mnogi razlozi zbog kojih Beograd ima interes da nastavi pregovore i dođu do određenih rešenja. Rezultati istraživanja projekta 'Nationals' iz 2022. pokazuju da su građani najviše bili saglasni sa sledećim nacionalnim interesima: Fizička bezbednost Srba na Kosovu i mogućnost da normalno žive i rade (73,1%), očuvanje kulturno-istorijskog nasleđa i duhovne baštine Srba na Kosovu (65,8%), kao očuvanje pravoslavnih manastira (68,1%). Takođe, rezulati pomenutog istraživanja pokazuju da građani Srbije većinski nisu spremni (59,3%) da ugroze ekonomske interese poput prvirednog rasta, većih primanja i boljeg životnog standarda zarad nastojanja da se ostvare politički nacionalni interesi uključujući Kosovo.

Sever Kosova uprkos procesima integracije i dalje predstavlja prostor visokog bezbednosnog rizika usled mera Prištine da potpuno kontroliše ovaj deo teritorije i želje većinski srpskog stanovništva da ostane povezano sa Srbijom. Direktna posledica takvog stanja su izrazito negativni trendovi koje je istraživao NGO Aktiv. Svaki drugi ispitanik ne vidi sebe na Kosovu u narednih pet godina, dok druga polovina ispitanika ili čeka da im se ukaže prilika ili je već donela odluku da napusti Kosovo.

Ovaj podatak već godinama unazad ukazuje na alarmantno loše stanje u kojem Srbi na Kosovu žive, a za mnoge od njih je odlazak sa Kosova percipiran kao jedino rešenje. Skoro 50% ispitanika navodi pitanje bezbednosti, političku nestabilnost i manjak prava kao faktore koji ih opredeljuju da napuste Kosovo.

U navedenim okolnostima, očekivana politička gimnastika Srbije je da ne načini bilo kakav korak koji bi značio formalno priznanje nezavisnosti Kosova, osigura poseban status za srpsku zajednicu i kulturnu baštinu na Kosovu kao i da obezbedi dalji nesmetani put ka punopravnom članstvu u EU.

Iako 'petorka' verovatno nije ponudila sporazum koji je sveobuhvatan, postoje argumenti koji idu u prilog novom dogovoru Beograda i Prištine.

Prvi je da zamrznuti konflikt ne podrazumeva status quo. Naprotiv, konflikt se održava ekscesnim situacijama uz realnu opasnost od mogućih većih sukoba. Drugi je da većina problema između srpske i albanske strane uključujući pitanja ličnih karata, registarskih tablica, različitih dozvola i licenci ne može biti trajno rešen bez novog sporazuma koji će se doticati i statusa. Treći je konstanta koja se neće promeniti kod obe nacije: Albanci bez obzira na geopolitičke konstalacije Srbiju neće doživljajavati kao svoju državu, a Srbi, uprkos integraciji u kosovski sistem, Srbiju vide kao državu u kojoj žive i u čije institucije imaju poverenje. Na kraju, nema dogovora koji neće iziskivati veći međunarodni angažman, pre svega u kontekstu jasnih i opipljivih garancija da će sporazum u potpunosti biti sproveden.

Prvi utisak je da jučerašnja poseta “petorke” deluje kao prelomna za dalji tok dijaloga. Ipak, iskustvo prethodnih godina nas podseća na svu kompleksnost procesa i mnoge neuspešne inicijative. Beograd je uprkos teškoj pregovaračkoj poziciji imao 'odgovoran pristup' dok ceo arsenal diplomatskih eufemizama nije pomogao Lajčaku da sakrije kako u Prištini zapravo nema konstruktivnog aktera za sporazum.

Posebno zabrinjavajuće je da međunarodna pažnja koja se trenutno posvećuje dijalogu, učestalost susreta i saopštavanje posledica eventualnog neprihvatanja očigledno vodi do ultimatuma sa kojim će Srbija uskoro biti potpuno otvoreno suočena.

U takvim okolnostima diktat postizanja sporazuma u kratkom vremenskom roku može da bude poguban po inicijalnu nameru o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.

Odsustvo primene ranijih dogovora, a posebno primene ZSO rezultiralo bi poražavajućim rezultatima na terenu budući da se konflikt i dalje ne isključuje kao realna mogućnost. Sporazum lišen inicijative za pomirenjem Srba i Albanaca u tim okolnostima može biti vrlo lako shvaćen kao još jedan iznuđeni politički dokument bez suštinskih garancija za trajan mir i normalnu egzistenciju ljudi."