Šest decenija od nastanka Organizacije afričkog jedinstva

BEOGRAD - Pre šest decenija u Adis Abebi, prestonici Etiopije, osnovana je Organizacija afričkog jedinstva, današnja Afrička unija.

Bio je to čin kojim je predočeno tadašnjem svetu, zapravo imperijalističkim državama i vlastima onih teritorija koje su još uvek bile u kolonijalnom statusu, ili su imale rasističko ustrojstvo, da je proces dekolonizacije neumitan, i da su narodi afričkog kontinenta odlučni da nastave borbu za oslobođenje, uprkos brojnim otežavajućim okolnostima.

To su bila proklamovana visoka načela, a u stvarnosti, veći stepen jedinstva afričkih zemlja shvaćen je kao pokušaj da se međuosbnom saradnjim olakša i koliko je moguće ojača pozicija novooslobođenih zemalja.

Zahtevano je dakle jadinstvo akcije, kao jedini način da se dugoročno postignu bitno bolji uslovi za zemlje afričkog kontinenta.

Osnivačkom skupu u Adis Abebi prethodio je 1959. godine, susret lidera Liberije, Gvineje i Gane u Sanikeliju, nevelikoj varošici na severu Liberije. Tada su zapravo usaglašen zajednicki nastup i osnovne postavke na kojima se dalje temeljio dogovor postignut u prestonici Etiopije maja 1963, pre šezdeset godina.

Etiopija je odabrana iz jasnih simboličkih razloga. Bila je to jedina zemlja koja se sve vreme uspešno suprotstavljala belim kolonizatorima, izuzev kratkotrajne italijanske uprave 1936 do 1941. Pritom se ona takođe brzo oslobodila, već početkom Drugog svetskog rata, a oružani otpor protiv Italijana je sve vreme trajao. Otuda, Haile Selasije, vladar te zemlje, globalno je doživljavan kao simbol uspešnog otpora, afrikanizma, prava tamnoputih i slično.

Kada je završen Drugi svetski rat 1945. na afričkom kontinentu nalazile su se samo tri suverne države, Liberija, za tamošnje prilike nevelika siromašna zemlja u Gvinejskom zalivu, nastala sredinom 19. veka kao zona gde su SAD, odnosno tamošnji abolicionisti, doseljavale oslobođene robove.

Potom Etiopija, zaista suverena zemlja, i Egipat, koji je formalno pravno bio nezavisna zemlja od 1922, a u kojoj su međutim bile smeštene britanske formacije. I gde su Britanija i Francuska posedovale specijalan status zbog Sueckog kanala, dakle i ekonomskih i strateških interesa.

Nadalje, moglo bi se reći da je samostalna bila tadašnja Južnoafrička Unija, mada pod suverenitetom britanske krune, sa statusom dominiona.

Potom bilo je tu i mandatnih teritorija, bivših nemačkih kolonija koje je Društvo naroda posle Prvog svetskog rata dodelilo na privremenu upravu Britaniji (Tanganjika, Jugozapadna Afrika, deo zapadnog Kameruna i deo Togoa), Francuskoj (Kamerun i Togo) ili Belgiji (Ruanda-Urundi). Iako je u startu bilo predviđeno da mandati budu ograničeni, tim teritorijama se zapravo upravljalo kao i drugim kolonijama. Potom, pošto je Italija izgubila posede koje je imala u Africi porazom u Drugom svetskom ratu, Libija je bila privremeno pod upravom Britanaca i Francuza, a decembra 1951, postala je nezavisna.

U Somaliji, bez britanskog dela, i dalje su privremeno administrirali Italijani, do sticanja nezavisnosti 1960. Sudan, ranije britansko egipatski kondominijum, postao je nezavisan 1956. Iste godine priznata je samostalnost Tunisu i Maroku. Gana, prethodno Zlatna Obala, izborila je nezavisnost 1957, a Gvineja 1958.

Potom, godine 1960, koja će ostati upamćena kao Godina Afrike niz zemlja dobija suverenost. I to, sve zemlje dotadašnje Francuske zapadne Afrike (od Senegala na zapadu zaključno s Nigerom na istoku) zatim Francuske ekvatorijalne Afrike (od Čada na severu do Gabona i Konga na jugu). Isto tako britanski posedi u Gvinejskom zalivu, uključujući najmnogoljudniju Nigeriju, potom Madagaskar u Indijskom okeanu, i drugi.

Sredinom 1962, nezavisnost je priznata i Alžiru, posle dugogodišnjeg krvavog rata. Formalno, Alžir nije ni bio kolonija nego integralni deo Francuske (tri primorska departmana) sa više od milion stalno nastanjenih Francuza.

Otuda, u momentu stvaranja Organizacije afričkog jedinstva, maja 1963, na afričkom kontinentu, pod vlašću Evropljana bile su još uvek portugalske kolonije (Angola, Mozamabik, Portugalska, danas Bisau, Gvineja, Sao Tome, Zelenortska ostrva). Španija je držala Špansku Gvineju (danas Ekvatorijalna), Zapadnu Saharu, i neke enklave na marokanskoj obali (Ifni). Francuzi su i dalje posedovali Džibuti (ali i niz vojnih baza u oslobođenim zemljama, uostalom kao i danas), Britanci Keniju (ne zadugo) Gambiju, obe Rodezije, Malavi, Bocvanu i još neke zemlje.

Pravi problem nalazio se međutim na jugu kontinenta, Južna Afrika, koja je 1960. odbacila britansku krunu, zbog činjenice da se zvanični London pridružio osudama rasističkog ustrojstva režima u Pretoriji, upravljala je takođe i Jugozapadnom Afrikom (Namibijom). Ovakvo stanje potrajaće sve do kraja tzv Hladnog rata. Portugalske kolonije stekle su slobodu 1974/1975, posle Revolucije karanfila u Lisabonu. Rasistički režim bio je na vlasti i u Rodeziji (ranije Južna Rodezija) do 1980.

Ključna delatnost u prvo vreme postojanje Organizacije afričkog jedinstva bila je podrška oslobodilačkim pokretima, najviše protiv aparthejda. Potom, postojao je zajednički nastup u OUN, koji je katkada obezbeđivao prevagu prilikom glasanja u svetskoj organizaciji.

Centralni problem, s dalekosežnim posledicama, bilo je neslaganje oko koncepta saradnje. Još uoči skupa u Adis Abebi oblikovane su dve grupacije zemalja. Kazablanka grupa, kojoj su pripadale Gana, Gvineja, Libija, Mali, Maroko, zagovarala je tešnju saradnju, proklamovala prenod ovlašćenja na OAJ u perspektivi i slično. Lider Gane Kvame Nkrumah, zagovarao je, i pokušavao teorijski da uobliči, koncept ujedinjenja držva Afrike. Što su deklarativno podržavali i drugi, poput čelnika Gvineje Seku Turea. Monrovija grupu činile su zemlje koje su bile opredeljene za očuvanje suverenosti u odnosu na OAJ. Uglavnom oni koji su bili skloniji zapadnom pogledu na budućnost, primera radi senegalski lider Leopold Sengor, ili čelnik Obale Slonovače Feliks Boanji.

Na osnovu odluka u Adis Abebi te 1963, stvorene su zajedničke agencije, i to za telekomunikacije, poštansku službu, radio i televiziju, železnice, trgovinu, civilni avio saobraćaj, sport. Obrazovana je i Panafička novinska agencija.

Konačno, imajući u vidu da je ukupna efikasnost, i zbog nedostatka zajedničkih sredstava prinude, bila mala, OAJ je postupno preoblikovana do današnje Afričke Unije (formalno od jula 2002).