21. septembar 2024 12:08
Pre 45 godina zbačen Bokasa, samoproglašeni car Centralne Afrike
BEOGRAD - Jedna od najkontroverznijih ličnosti postkolonijalne Afrike, Žan Bedel Bokasa, samoproglašeni predsednik, potom car Centralne Afrike, zbačen je, prevratom, državnim udarom, 21. septembra 1979. pre 45 godina.
Uprkos činjenici da je u vreme dok se nalazio na čelu Centralnoafričke Republike, a posebno pošto se proglasio za cara, bio ignorisan od gotovo svih zvaničnika ondašnjeg sveta, za medije on je bio zahvalna tema.
Rođen je februara 1922. u selu Bobangi, osamdesetak kilometara jugozapadno od Bangija, administrativnog centra Francuske kolonije Ubangi Šari, dela Francuske ekvatorijalne Afrike, kao sin lokalnog poglavice. Imao je šest godina kada je ostao bez roditelja.
Pohađao je potom misionarske škole, u Mbakiju i Bangiju. U Brazavilu, gde 1939. završava obuku za kuvara priključuje se Francuskim kolonijalnim trupama.
Pošto je Francuska okupirana leta 1940. našao se u snagama Slobodne Francuske, među sledbenicima generala Šarla de Gola. Jula 1940. postaje kaplar. Učestvovao je u borbama za Brazavil, protiv snaga vlade maršala Petena. Avgusta 1944. učesnik je iskrcavanja na jugu Francuske, u Provansi. Borio se potom u Francuskoj i Nemačkoj početkom 1945.
Po okončanju rata upućen je u oficirsku školu za kolonijalne trupe u Sen Luju, Senegal, Francuska zapadna Afrika. Učesnik je rata u Indokini, koji se završio porazum Francuza. Odlikovan je Legijom časti i Ratnim krstom, a čin kapetana dobio je 1961.
Njegov Ubangi Šari 1958. dobija autonomni status u sastavu Francuske zajednice, u sklopu reforme kolonijalne imperije Francuske, da bi avgusta 1960, kada je zvanični Pariz raspustio imperiju, ta oblast postala suverena zemlja pod imenom Centralnoafrička Republika.
Pošto je prvi predsednik CAR postao njegov rođak David Dako, Bokasa dobija zadatak da ustroji vojsku nove države. Pukovnik postaje decembra 1964, a vojska se sastojala od 500 profesionalnih pripadnika.
Uprkos opomenama, predsednik Dako nije verovao da postoji verovatnoća da Bokasa pokuša prevrat, šta više smatrao ga je, kako se izrazio, preglupim za tako nešto.
CAR se pritom sredinom šezdesetih suočava sa krizom, zastojem privrede, nestručnom administracijom, problematičnim granicama, kao prema Kongu, ranije belgijskoj koloniji, koja se tada našla u unutrašnjem haosu. Započele su i separatne tendencije.
Predsednik Dako jedan od izlaza potražio je u tešnjoj saradnji sa Kinom, što je na Zapadu u uslovima tzv hladnog rata izazivalo podozrenje.
Na novogodišnju noć 31. decembra 1965. Bokasa vrši državni udar. Dotadašnji predsednik Dako uhapšen je i primoran da podnese ostavku.
Javnosti je potom obećao "čas pravde", "novu eru jednakosti", ekonomski oporavak i slične uobičajene fraze u takvim situacijama. Naglasio je da je vojska garant sigurnosti ljudi i njihove imovine. Obećao je pritom da će se povući pošto komunisticka opasnost bude otklonjena.
Ustav je stavio van snage, Skupštinu raspustio. Novu vladu nazvao je Revolucionarnim savetom. Nadalje, vladaće dekretima, praktično sve do obaranja s vlasti septembra 1979.
U prvo vreme, uveo je niz mera koje su trebale da disciplinuju populaciju. Kažnjavani su oni koji ne rade, nadgledani su prostori za provod, uvedena je nekakva formacija koja je nadzirala moral. Zabranio je poligamiju, miraz, obrezivanje ženske dece, na žalost standardno u velikom delu Afrike. U Bangiju je uveo javni prevoz. Prekinuo je diplomatske odnose sa Kinom.
Zvanični Pariz novu pučističku vlast u Bangiju priznao je krajem 1966. Okolne afričke zemlje su ga prihvatile nešto ranije.
Sam Bokasa ponašao se sve ekstravagantnije. Vrlo brutalno je ugušio pokušaje novih prevrata. Već u to doba zapadni mediji izveštavali su o njegovim neverovatnim, gotovo teatralnim, iživljavanjima nad protivnicima.
Godine 1971. proglasio je sebe za generala a naredne godine za doživotnog predsednika.
Dobrim odnosima sa Francuskom verovatno je doprinela činjenica da je CAR posedovala nalazišta uranijuma.
Izvesno vreme, u sklopu bliskih odnosa sa liderom Libije Gadafijem, Bokasa je objavio da je prešao na islam, nesumnjivo u očekivanju konkretnije podrške iz Tripolija. Ipak, kada je decembra 1976. proglasio svoju zemlju carstvom, a sebe carem, on se vraća rimokatolicizmu.
Samoproglašenje za cara Centralne Afrike, kako je glasila titula, izazvalo je kako zgražavanje tako i podsmeh širom sveta. Godinu dana potom, 4. decembra 1977. usledilo je svečano krunisanje, koje je njegovu sirotinjsku zemlju koštalo četvrtinu godišnjeg budžeta. Podrazumevajući i celokupnu godišnju pomoć Francuske, koju je Bangi redovno primao. Francuska je tada dodatno velikodušno pomogla. Imitirao je, ma koliko podsmeha to izazivalo u svetu, Napoleona Bonapartu, nizom poteza, estetikom, heraldičkim insignijama.
Takozvana Afera dijamanata, oktobra 1979. kada francuski satirični list Okovani patak objavljuje da je predsednik Žiskar Desten, dobio ili su mu ponuđeni dijamanti, od strane Bokase, dovela je do kraha njegove političke karijere.
Francuska podrška topila se te 1979, čemu je doprinela i činjenica da je Bokasa ponovo gajio bliske odnose sa Moamerom Gadafijem.
Na unutrašnjem planu, bunt učenika i studenata aprila te godine zbog nametanja uniformisanja, isparaćen besmislenim brutalnostima policije, pa i brojnim žrtvama urušio je dodatno njegovu poziciju. Navodno je sam Bokasa učestvovao u premlaćivanjima pa i ubistvima zatočenih.
U toj fazi, uveliko mu je pripisivan kanibalizam. Postoji svedočenje njegovog kuvara, stvarno ili lažno, koje to navodno potvrđuje.
Samoproglašeni car Centralne Afrike Bokasa I, oboren je dok se nalazio u poseti Libiji, intervencijom francuskih formacija i dela njegove vojske, 21. septembra 1979. Na čelo Centralnoafričke Republike vraćen je David Dako.
Bokasa je naredne četiri godine proveo u egzilu u Abidžanu, Obala slonovače, da bi se potom nastanio u Francuskoj, u dvorcu Adrikor, od ranije njegovom vlasništvu, nedaleko od Pariza. Dobio je azil kao veteran. Tokom sedmogodišnjeg boravka u Francuskoj bio je izvor više skandala, pošto je iznosio kompromitujuće tvrdnje ne samo o nekolicini ministara nego i o predsedniku Francuske.
Konačno, u CAR se vratio 1986, po uzoru na Napoleonov pobvratak sa Elbe, uveren da će ga negdašnji podanici dočekati raširenih ruku. Uhapšen je, osuđen na smrt, kasnije pomilovan.
Oslobođen je 1993. Za sebe je potom tvrdio da je trinaesti apostol, te da se tajno konsultuje sa papom Jovanom Pavlom II. Umro je novembra 1996.
Tokom života Žan Bedel Bokasa se ženio ukupno 17 puta, i imao je, koliko se zna, pedesetoro dece.
Godine 2010, predsednik Fransoa Bozize, objavio je rehabilitaciju Bokase, nazvavši ga velikim graditeljem.