16. jul 2023 11:30
Dragan Bisenić: Na Samitu NATO Kina najvažnija tema "iz drugog plana"
BEOGRAD - Drugu godinu zaredom, Samit NATO-a održan 11. i 12. jula u Viljnusu ugostio je lidere Indo-Pacifika 4 (IP4), a kako ocenjuje novinar Dragan Bisenić, Samit je uključivao ponavljanje refrena onoga što je postalo nova mantra koja objašnjava ovu eskpanziju NATO-a u Aziji: „Šta se dešava u Indo-Pacifiku, važno je za Evropu, za NATO. A šta se dešava u Evropi, važno je za Indo-Pacifik.”
Ta filozofija služi da poveže dva glavna pitanja o kojima se raspravljalo na samitu: Ukrajinu i Kinu, ali je Kina bila najvažnija tema „iz drugog plana“, smatra Bisenić i ukazuje da se u saopštenju sa samita Kina pominje 14 puta i prvi put naglašavaju specifične prakse i politike Kine koje podrivaju bezbednost, interese i vrednosti NATO-a.
U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:
Drugu godinu zaredom, samit NATO-a ugostio je lidere Indo-Pacifika 4 (IP4). Australijski premijer Entoni Albaneze, japanski premijer Kišida Fumio, premijer Novog Zelanda Kris Hipkins i predsednik Južne Koreje Ioon Suk-Jeol prisustvovali su samitu, održanom 11-12. jula u Vilnjusu, Litvanija.
Samit je uključivao ponavljanje refrena onoga što je postalo nova mantra koja objašnjava ovu eskpanziju NATO-a u Aziji: „Šta se dešava u Indo-Pacifiku, važno je za Evropu, za NATO. A šta se dešava u Evropi, važno je za Indo-Pacifik.” Ta filozofija služi da poveže dva glavna pitanja o kojima se raspravlja na samitu: Ukrajinu i Kinu.
Rat u Evropi je prirodno bio glavna tema razgovora, ali Kominike sa samita u Vilnjusu je takođe sadržao znatno prošireni fokus na Kinu. Kako je navedeno u glavnom sažetku saopštenja: „Pokazane ambicije Narodne Republike Kine i politika prinude osporavaju naše interese, bezbednost i vrednosti. Ostajemo otvoreni za konstruktivan angažman sa NR Kinom, uključujući izgradnju recipročne transparentnosti, u cilju zaštite bezbednosnih interesa Alijanse".
Zato je na Samitu u Vilnjusu Kina bila najvažnija tema „iz drugog plana“. Odbijanje Kine da osudi rusku invaziju na Ukrajinu bilo je, navodno, signal alijansi o upornim izazovima koje pred nju postavlja Kina, a samit u Vilnjusu je odrazio ovu novu realnost. Poslednjih godina, NATO je počeo da pominje Kinu u svojim komunikacijama, uključujući saopštenje iz 2019, strateški koncept iz 2022. i deklaraciju s prošlogodišnjeg samita u Madridu.
Saopštenje samita u Vilnjusu ide mnogo dalje od prethodnih. Kina je pomenuta neverovatnih 14 puta u poređenju sa jednim pominjanjem u prošlogodišnjoj deklaraciji samita u Madridu.
NATO je pokušao da stvori ravnotežu između EU pristupa – „svetog trojstva“ EU prema Kini – koje Kinu istovremeno definiše kao partnera, ekonomskog konkurenta i sistemskog rivala. To je bilo neophodno za postizanje saglasnosti o tekstu saopštenja od svih 31 NATO saveznika – od kojih svaki ima posebnu politiku prema Kini.
Po prvi put jedna izjava sa samita Severnoatlantske alijanse naglašava specifične prakse i politike Kine koje podrivaju bezbednost, interese i vrednosti NATO-a. U saopštenju se kao „izazovi“ navode produbljivanje partnerstva Kine sa Rusijom, korišćenje ekonomskih poluga za stvaranje strateških zavisnosti i cilj Kine da kontroliše važnu infrastrukturu i lance snabdevanja.
NATO je ovim ođednom iskoračio desetinu koraka napred u konfrontaciji s Kinom, što je možda najvažniji rezultat ovog Samita, a na koji niko u Evropi ne obraća dovoljno pažnje. NATO je u Vilnjusu Kinu stavio u red „izazova koji prete da naruše jedinstvo saveza, izazovu evroatlantsku bezbednost i potkopaju međunarodni poredak zasnovan na pravilima“.
Nekadašnji zamenik generalnog sekretara NATO i američki ambasador u Moskvi, Aleksandar Veršbou, ocenio je da ruski rat pokreće NATO u „pravom smeru“ da se pripremi za potencijalni sukob sa Kinom i van tog područja. Ali uspešnost ove dimenzije alijanse delimično zavisi od toga šta NATO smatra strateškim porazom Rusije.
„U Evropi postoji tendencija nekih zemalja da guraju Ukrajince ka preuranjenim pregovorima, što bi samo išlo na ruku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu“, rekao je Veršbou. „Ne mislim da može da nas nadživi, ali možemo da napravimo dovoljno grešaka posle kojih bi on mogao da oseti da je u pravu i da je vreme na njegovoj strani”.
Postukrajinski geopolitički pejzaž, stoga, predstavljaće kraj, barem za sada, degolističkog sna o evropskoj supersili na čelu sa Francuskom. To će takođe predstavljati kraj nemačkog pokušaja da ima „najbolji od svih svetova“ kao američki odbrambeni protektorat, ruski potrošač energije i glavni kineski trgovinski partner. Evropljani bi možda radije nazvali razdvajanje od kineske ekonomije „odstranjivanjem rizika“, ali, kakav god da je termin, ovaj fenomen će se verovatno ubrzati na insistiranje kreatora politike Vašingtona za koje je Drugi hladni rat jedinstven globalni sukob protiv de fakto kinesko-ruskog bloka.
To ne znači da će pojedine evropske zemlje, ili možda EU u celini, biti tako stroge prema trgovini i transferu tehnologije kao njihov američki strateški partner. Ali iako bi možda radije izbegle izbor, kada su pritisnute, većina evropskih zemalja može se računati da će stati na stranu SAD, „đavola kojeg poznaju“, a ne na stranu tajnovitog, autoritarnog kineskog komunističkog režima. Ugrožene kineskim merkantilizmom koji podržava vlada na jednom globalnom tržištu za drugim, evropske industrije bi uskoro mogle da preispitaju svoj skepticizam prema transatlantskom trgovinskom bloku.
Znak povlađivanja potencijalnim razlikama unutar NATO-a o tome kako pristupiti Kini, u saopštenju se naglašava da „ostajemo otvoreni za konstruktivan angažman sa NR Kinom, uključujući i izgradnju recipročne transparentnosti“. Konkretno, neki evropski partneri su manje voljni da prihvate stav Sjedinjenih Država o Kini kao konkurentu, radije držeći puteve za saradnju otvorenim. Ali u saopštenju se takođe obećava budnost „protiv taktike prinude NRK-a i napora da podeli Alijansu“.
Dok se angažman NATO-a sa indo-pacifičkim partnerima generalno gleda kroz sočivo konkurencije sa Kinom, vredi napomenuti da IP4 ima različite nivoe spremnosti da se prihvati ideja suprottavljanja Kini. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg održao je odvojene sastanke sa liderima Australije, Japana, Novog Zelanda i Južne Koreje. Na svakom sastanku je počinjao zahvaljivanjem na njihovoj pomoći Ukrajini – što je glavni prioritet NATO-a – a zatim je ponudio podršku za glavna pitanja partnera.
Treba napomenuti da je samo na sastanku sa japanskim premijerom Stoltenberg prozvao Peking – konkretno, „snažno vojno jačanje Kine, modernizaciju i ekspanziju njenih nuklearnih snaga“. Izbegao je da pomene Kinu u javnim primedbama sa ostalim liderima IP4, umesto toga je ponovo potvrdio zabrinutost NATO-a za Severnu Koreju (na sastanku sa Japancem Kišidom i Junom iz Južne Koreje), „sajber, nove tehnologije, a takođe i za suzbijanje hibridnih pretnji“ (Australija), i „klimatske promene, sajber i nove tehnologije“ (Novi Zeland).
Sve članice IP4 zabrinute su za Kinu, ali trojica od njih ne žele da se izjasne da deluju zajedno sa NATO-om protiv Pekinga, osim Japana koji se izdvaja po svojoj spremnosti da direktno izrazi zabrinutost zbog Pekinga. Zbog toga, kako je Stoltenberg rekao Kišidi tokom njihovog sastanka, „nijedan drugi partner nije bliži NATO-u od Japana“.
Ranije ove godine, nakon Stoltenbergove posete Japanu, pojavili su se izveštaji da će to telo tražiti otvaranje kancelarije za vezu u Japanu. Čini se da je to, međutim, odloženo, jer je Francuska posebno izrazila zabrinutost zbog antagonizacije Kine.
Činilo se da Kina nije umirena od strane NATO-a izjavama spremnosti za saradnju. Portparol kineske misije pri EU rekao je da je saopštenje „ispunjeno ponavljanom retorikom koja odražava hladnoratovski mentalitet i ideološku pristrasnost“.
„Čvrsto se protivimo kretanju NATO-a na istok u azijsko-pacifičku regiju i svaka akcija koja ugrožava legitimna prava i interese Kine naići će na odlučan odgovor“, zaključio je portparol. U saopštenju kineske misije se strogo upozorava da će Kina čvrsto čuvati svoj suverenitet, bezbednost i razvojne interese i odlučno se suprotstaviti kretanju NATO-a na istok u azijsko-pacifički region, kao i da će svaka akcija koja ugrožava legitimna prava i interese Kine biti dočekana sa odlučnim odgovorom.
Kao odgovor na deklaraciju samita NATO-a koja optužuje odnose Kine i Rusije za podrivanje „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“, kinesko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da su odnosi Kine i Rusije zasnovani na principima nesvrstavanja, nekonfrontacije. i neciljanje trećih lica.
Vang Venbin, portparol Ministarstva spoljnih poslova, pozvao je NATO na rutinskoj konferenciji za novinare da „prekine neosnovane optužbe i provokativne primedbe na račun Kine“ i da treba da „odustane od pogrešnog pristupa traženja apsolutne bezbednosti. Prestanite da petljate Evropu i prestanite da pokušavate da destabilizujete Azijsko-pacifik i ostatak sveta“.
Li Haidong, profesor na Kineskom univerzitetu za spoljne poslove, ocenio je da će odnose NATO-a sa Kinom odrediti stanje odnosa Kine i SAD, jer alijansu vodi i duboko kontroliše Vašington. U budućnosti, Kina treba da bude spremna za pojačano prisustvo NATO-a u Aziji i da bude spremna za potencijalne pretnje koje alijansa predvođena SAD predstavlja prema nacionalnim interesima i suverenitetu Kine.
Sada je doista pitanje da li je Kina takva vojna opasnost kakva se opisuje i da li je "kineska pretnja" uopšte tačna. Što se tiče nuklearnog oružja, Kina poseduje manje od 8 odsto arsenala Vašingtona. Kinesko „globalno prisustvo” sastoji se od jedne strane baze u poređenju sa vašingtonskom ekspanzivnom mrežom od 750 baza u 80 zemalja – uključujući ogromnu mrežu oko Kine. Dok američki zvaničnici Kinu vide kao rastuću pretnju međunarodnom poretku koji predvode SAD, jaz između sposobnosti i kapaciteta Vašingtona i Pekinga koji je ogromn i to u korist SAD, redovno se potcenjuje.
Za NATO bilo bi teško i da održava svoje operativno prisustvo u Aziji. Sa izuzetkom SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, alijansa nema kapacitet da deluje u Aziji čak i kada bi to želela — a NATO u svakom slučaju u velikoj meri zavisi od američke vojne moći, obaveštajnih i izviđačkih sposobnosti.
Američki stručnjaci stoga smatraju da najviše što bi NATO mogao da uradi jeste nekoliko operacija zaštite slobode plovidbe na spornim plovnim putevima, koje bi bile simbolične vrednosti i ne doprinose mnogo, osim što iritiraju Kineze. Imajući u vidu ove tekuće vojne nedostatke, kao i trenutno bezbednosno okruženje na evropskom kontinentu, i oni se pitaju zašto bi alijansa uopšte razmišljala o pojačavanju svojih ambicija u Aziji.
Njima se čini da je azijsko – pacifički zadatak još jedna misija koja treba da pomogne opstanku NATO. Kada je savez formiran 1949. usred nadolazeće posleratne pretnje od strane Sovjetskog Saveza, imao je jasan cilj: zaštititi Zapadnu Evropu od pretnje sovjetskog ekspanzionizma. Nakon što se Sovjetski Savez raspao u decembru 1991. godine, NATO je izgubio svoj raison d’etre. Širenje na centralnu i istočnu Evropu više nije bila prepreka, a alijansa se skoro udvostručila u odnosu na vrhunac hladnog rata. Sa svojim geopolitičkim protivnikom mrtvim i sahranjenim, NATO je sve više tražio van Evrope, na mestima poput Libije, Avganistana i Iraka, da zadrži relevantnost. Sada je na red došao Indo – Pacifik.