25. jul 2023 10:42

Rat u Sudanu ne smiruje se ni posle 100 dana

Izvor: TANJUG

Foto: AP Photo, File/Ben Curtis

KARTUM - Rat koji traje u Sudanu, od sredine aprila, između snaga Vojske Sudana generala Abdela Fataha el Burhana, i specijalne formacije pod nazivom Snage za brzu podršku (Rapid Support Forces, RSF) na čijem je čelu general Mohamed Hamdan Dagalo poznat kao Hamedti ili Hameti (mali Muhamed) uprkos nizu mirovnih inicijativa i proglašenih primirja, ne smiruje se.

Dvojica sukobljenih moćnika zapravo su već godinama najuticajnije ličnosti Sudana, što je nasleđe Omara al Bašira, čiji su generali obojica bili, i kog su zajedno oborili državnim udarom. Potom je započeo krhki period tranzicije ka civilnoj upravi, što su obojica podržali, makar deklarativno, da bi potom zajedno oborili prelaznu upravu novim državnim udarom.

Sudan, u značenju "zemlja crnih", drevni je arapski naziv za pojas Sahela, prelaznu zonu od pustinjskog severa ka savanskom pojasu. Proteže se od zapadne obale Afrike, Senegala, pa sve do današnje države Sudan, Etiopije i Eritreje, odnosno Crvenog mora. Istorijski, država Sudan je oblikovana voljom Britanaca. Postojao je, da ne bude zabune, i Francuski Sudan, današnji Mali. Godine 2011, kada se južni deo otcepio, obrazovana je i država Južni Sudan.

Sudan nastanjuje, kako se procenjuje, više od 45 miliona, od čega su 70 odsto sudanski Arapi. Ovo valja razumeti pre svega kao kulturnu odrednicu, kao stanje duha. Nezavisno od stvarnog etničkog pa i rasnog porekla oni sebe smatraju Arapima. Osim toga postoje desetine etničkih grupa, među kojima su brojne nezadovoljne, uz niz separatnih pokreta, ne samo u Darfuru. Čak i među Nubijcima, na severu, negdašnjim nosiocima naprednih civilizacija po ugledu na Egipat. Od sticanja suverenosti januara 1956. Sudan je prošao kroz petnaestak državnih udara, više građanskih ratova, a separatne pobune manje više sve vreme tinjaju na obodima. Istina je međutim da su samo središte nacije, Kartum i centralna arapska zona zemlje do sada bili po strani od težih sukoba. U tom smislu ovo što se događa od polovine aprila je nešto sasvim novo.

Postojeći teritorijalni oblik Sudan je dobio po otcepljenju Južnog Sudana jula 2011. Današnji Sudan je druga po površini afrička država, posle Alžira. Prethodno, do 2011, Sudan je bio najveća zemlja Afrike. Pretežni deo zemlje je međutim pustinja. Jug, sada samostalna država, velikim delom je zapravo močvarno područje pogodno jedino za sezonsko stočarstvo, kada se vode razlivenog Belog Nila povuku i kada prođe sezona kiša. Osim toga to je takođe osoben eko sistem, ogromno prostranstvo gotovo nenarušenog života brojnih divljih životinja.

Sudan je zapravo oblikovao britanski kolonijalizam, postupno od poslednjih godina 19. v. Delom je to bio plod i egipatskih imperijalnih težnji, koje je Britanija vešto koristila. Odnosno, Britanija je Sudan konačno zauzela, porazivši državu koju je oblikovao legendarni Mahdi, 1898, znatnim delom egipatskim trupama i isključivo egipatskim novcem. Tadašnji britanski administrator u Kairu (Ivlin Bering Kromer) primorao je vladu Egipta da u potpunosti finansira pohod na Kartum. Tako je oblikovan Anglo egipatski kondominijum Sudan. Upotrebljavan je naziv Istočni Sudan. Pritom, formalno, Egipat je tada, sve do 1914, bio sastavni deo Osmanske Turske. U stvarnosti, pošto je prokopan Suecki kanal, a posebno od osamdesetih 19. veka predstavnici Britanije odlučivali su o gotovo svemu u toj zemlji.

Pošto su životno bili zainteresovani za stabilnost Egipta, kojem su neophodne vode Nila, Britanci su nastojali da obezbede čitav ogromni akvatorijum, što je podrazumevalo i izvore i tok, posebno Belog Nila. Vrhunski britanski hidrostručnjaci već do kraja 19. veka uobličili su podrobne studije o eksploataciji najveće afričke reke. Pre svega bilo je neophodno regulisati koliko je moguće promene nivoa dotoka. Takođe, po mogućstvu, obezbediti proizvodnju električne energije. Najvažnije je bilo obezbediti navodnjavanje, izgraditi kanale, hidrosisteme koji će regulisati dotok i omogućiti, stvaranjem irigacionih sistema, navodnjavanje u sušnim periodima. Britanci su u tom smislu zaista učinili mnogo. Oni su izgradili prvu Asuan branu 1902, i niz drugih objekata, poput ogromnog navođnjeg područja poznatog kao Gezira u Sudanu, jugoistočno od Kartuma. Brana, odnosno elektrana Senar, na Plavom Nilu, sa velikim irigacionim sistemom, građeni su od 1914. do 1925. Pre svega su podsticali gajenje pamuka, ali su lokalni seljani takođe proizvodili velike količine hrane. Reč je o zoni koja omogućava najmanje dve žetve godišnje. Jedna od tipičnih parola sudanskih vlasti sedamdesetih bila je priča o Sudanu kao velikoj žitnici koja bi mogla da ishrani sve Arape, nakon gradnje dodatnih irigacionih sistema.

Od 1989, na čelu Sudana nalazio se Omar al Bašir. Na tragu prethodnika Nimeiria, Al Bašir je ojačao politiku islamizacije. Takođe je sprovođena neka vrsta sudanskog arapskog nacionalizma. Ove činjenice izmeniće prilike unutar zemlje. Kriza na jugu, koji se uporno opirao islamizaciji decenijama, time je dobila na intenzitetu. Etnički sukob je takođe i ono što se događalo u Darfuru na zapadu zemlje. To jeste islamski kraj ali znatne nearapske populacije, pritom sa tradicijom osobene državnosti u 19. veku. Separatne tendencije, kao plod etničkih razlika postoje na više lokacija, čak i u Nubiji, u severnom delu zemlje. Jedan od krupnih paradoksa u tom smislu jeste i činjenica da recimo pokret koji je 2011. doveo do odvajanja Južnog Sudana, zapravo uopšte nije tražio separaciju nego sekularnu državu, nešto što su oni nazivali "Novi Sudan". SAD su se međutim umešale sa odlukom stvaranja nove države. Nema dileme da je tome pomogla i činjenica da se najveći deo rezervi nafte otkrivenih u Sudanu nalazi upravo u Južnom Sudanu. Činjenica koja takođe možda objašnjava dugotrajni lokalni rat jeste da procene govore da se u Darfuru, najverovatnije, nalaze značajne rezerve nafte.

Baširova politika je zapravo pokazivala izvesnu dozu autizma. Primera radi, on je dosledno podržavao Sadama Huseina, počev od Prvog zalivskog rata. Nadalje, pružao je utočište ličnostima kakav je Iljič Ramirez Karlos, tada najtraženiji međunarodni terorirista. Isto tako, u Sudanu je utočište dugo imao Osama Bin Laden. Koji se zapravo nije ni skrivao. Vodio je brojne krupne poslove, a Baširova vlada mu je plaćala velikim zemljišnim posedima.

Tokom rata u Darfuru navodno je oko 300.000 lica stradalo. Taj separatni rat izbacio je u prvi plan Mohameda Hamdana Dagala, poznatog kao Hemeti. Tada su oformljene Snage za brzu podršku (RSF) izrasle iz arapskih milicija koje su se borile protiv buntovnika u Darfuru. Al Bašir se oslonio tada na Dagala koji se pokazao efikasnim. Od 2013. Dagalov RSF je legalna vojna formacija Sudana a on je dobio čin general pukovnika. Zakonom od 2017. RSF su posebna vojna formacija oružanih snaga Sudana. Hameti navodno od tada kontroliše i rudnike zlata u Darfuru.

Aprila 2019, vojska, čiji je deo bio i Dagalov RSF, posle višemesečnih građanskih protesta, uklonila je Al Bašira sa vlasti, posle tri decenije. Avgusta iste 2019, pod međunarodnim pritiskom vojni vrh pristaje na obrazovanje mešovite civilno vojne vlade, poznate kao Prelazni savet. Izbori su planirani za 2023. Međutim oktobra 2021, događa se novi puč koji zajednički izvode Al Burhan i Hameti, sada čelnici sukobljenih strana.

Neposredni povod za aktuelni sukob bilo je pitanje potpunog utapanja RSF u sastav vojske. Početkom 2023. međunarodne diplomate su insistirale da se RSF spoji sa Sudanskom vojskom kao deo "sudanske tranzicije ka demokratiji". Model integracije je doveo do raskola. Hameti je valja primetiti javno osuđivao uklanjanje privremene delom civilne uprave u puču 2021.

Za napad sredinom aprila optužene su Snage za brzu podršku (RSF). Ma ko da je započeo, dogodio se sukob s ciljem ovladavanja ključnim institucijama i objektima, od predsedničke palate, preko medija, aerodroma, vojnih objekata, kako je uobičajeno kada se događa državni prevrat. Tokom ratnih dejstava koja su započela 15. aprila procenjuje se da je raseljeno između 2,6 i 3 miliona lica, među njima 730.000 izbeglo je u susedne zemlje, Egipat, Etiopiju, Libiju, Čad. Sudansko ministarstvo zdravlja, navodi da je 1.136 lica poginulo. Mediji su međutim pominjali da je reč o 3 do 5 hiljada poginulih odnosno 6 do 8 hiljada ranjenih. Borbe se od samog početka vode oko ključnih pozicija u zemlji, najviše oko Kartuma. Izvori su oprečni, ali čini se da u samom Kartumu izgleda prevagu imaju snage Hametija. Oni takođe sada imaju prevlast nad neprekinutim potezom od Darfura do Omdrumana, odnosno Kartuma. Vojska Sudana Hametijeve Snage za brzu podršku naziva "milicijom podržanom iz inostranstva". Za njim je raspisana poternica. Hameti međutim za Al Burhana tvrdi da je "zločinac koji je uništio zemlju". Hameti je takođe tvrdio da se njegove snage brane od "radikalnih islamista" u Sudanu. Zna se da je Al Burhan imao bliske veze sa Muslimanskom braćom tokom boravaka u Egiptu. Sa druge strane vlada Egipta, koja izvesno nije sklona Muslimanskoj braći, bliska je Al Burhanu u aktuelnom sukobu.

Nesumnjivo, opredeljnje jednog čelnika Snaga za brzu podršku (RSF) u prilog civilne uprave deluje neiskreno. Valja međutim imati u vidu da je zapravo razlika u kvalitetu formacija između takozvane regularne vojske i Hametijevih trupa, upitna. Najjednostavnije rečeno, sve vojske, ma koliko regularne, u crnoj Africi su zapravo plaćeničke formacije. Osim možda Južne Afrike. Upravo tu leži osnovni razlog zašto su se svih decenija od dekolonizacije šezdesetih na tom kontinentu tako često događali državni udari. Posvuda su formirane isključivo profesionalne vojske. Naravno one se nisu svuda ponašale samovoljno, ali prečesto jesu.

Među brojnim tumačenjima porekla ili korena aktuelnih sukoba u Sudanu, pojavila se i teorija da je reč o zlatu. Ta zemlja je među vodećim izvorima tog plemenitog metala. Zlato je, veruje se, glavni izvor deviza u zemlji. Prihodi od nafte koji su u vreme Omara al Bašira donosili ozbiljan priliv drastično su smanjeni po otcepljenju Južnog Sudana 2011. Istina, Sudan ubira prihod od tranzita pošto naftovod od Južnog Sudana završava u luci Port Said. Godine 2020. Kartum je od izvoza nafte zaradio 317 miliona dolara. Tokom 2020. iz Sudana su navodno izvezene 42 tone zlata i na taj način je ostvarena zarada od približno 2,5 milijardi dolara. Procenjuje se da je godišnja proizvodnja oko 90 tona. Glavna ležišta se nalaze na severoistoku zemlje (Hasai) ali takođe u regionu Darfura. Ono međutim u čemu se gotovo svi slažu jeste da je promet zlata kontrolisala odnosno kontroliše vojska.