Evropa i desničarski populizam: Sedam zemalja, sedam primera

FRANKFURT - Evropu poslednjih godina zaokuplja pitanje da li protiv desničarskh populista pomaže samo rigidno razgraničenje, marginalizacija ili popustljiviji odnos, piše nemački dnevnik Frankfurter algemajne cajtung navodeći situacije u sedam evropskih zemalјa u kojima otkriva šta je funkcionisalo, a šta nije.

U Belgiji su flamanske stranke došle na ideju pre skoro 35 godina da bi demokrate trebalo da uspostave neku vrstu karantinskog pojasa kako bi izbegle zarazu desničarskim ekstremizmom. Zatečeni uspehom ksenofobičnog i separatističkog Vlams Bloka, oni su sklopili formalni sporazum kojim se zabranjuju savezi sa tom strankom, a taj pakt je 1992. potvrđen rezolucijom u regionalnom parlamentu.

Od tada ovaj blok nikada nije bio uklјučen u lokalnu, regionalnu ili nacionalnu vladu, čak i ako je to primoralo sve druge stranke na neugodne koalicije duginih boja u Antverpenu,

U Austriji je Demohrišćanska Austrijska narodna partija (OVP) kancelara Karla Nehamera odbacila vladavinu sa desničarskim populističkim FPO na čelu sa Herbertom Kiklom, dok je u socijaldemokratskom SPO već skoro dve decenije na snazi rezolucija protiv saradnje sa FPO.

OVP trenutno ima tri koalicije sa FPO u saveznim državama Gornja i Donja Austrija i Salcburg. Takođe je dva puta vladala u saveznoj vladi sa FPO, poslednji put od 2017. do 2019. kada su u koaliciji bili Sebastijan Kurc (OVP) i vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe iz FPO, što je naišlo na kritike političke levice.

U svakom slučaju, u opštinama preovladava pragmatičan pristup, pogotovo što je FPO uspostavlјen i usidren više od šest decenija. Obezbeđuje više od 40 gradonačelnika širom zemlјe. FPO je 2015. čak pobedio na opštinskim izborima u okrugu Beča i obezbedio lidera okruga u Zimeringu na pet godina.

U Francuskoj se debata u CDU-u o "vatrenom zidu" za AfD prati sa osećajem deža vi. Već tri decenije građanska prava u Francuskoj raspravljaju o odgovarajućem obliku razgraničenja od Nacionalnog fronta.

Od 2018. godine kada je preimenovana u Nacionalno okupljanje, stranka je prerasla u snagu na koju treba računati na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Građanska prava su od tada prošla kroz različite faze: strogo razgraničenje, obuzdavanje, prisvajanje pitanja, dodvoravanje birača i na kraju pokušaj da se prestigne partija na desnici, navodi FAZ.

U retrospektivi se može videti da je samo strategija strogog razgraničenja u eri predsednika Žaka Širaka od 1995. do 2007. obezbedila prevlast građanskog prava. Tokom predizborne kampanje, Nikola Sarkozi je prisvojio teme Žan-Mari Le Pena kao što su infiltracija stranaca, strah od masovne imigracije i kriminal stranaca.

Unapređivanjem pitanja, on je otvorio put za normalizaciju stranke. Njihova strategija je dobro napredovala u nastojanju da svoju stranku učini društveno prihvatljivom.

Više se i ne postavlja pitanje da li Emanuel Makron treba da odbije televizijsku debatu sa Marin Le Pen. Svojevremeno je Širak je odbio da se suoči sa Žan-Mari Le Penom u televizijskom duelu, iako se Le Pen kvalifikovao u drugi krug predsedničkih izbora.

U parlamentu se Makronova stranka pomirila sa Nacionalnim okupljanjem. Glasovima vladajuće stranke, poslanici RN Sebastijen Šenu i Elen Laport izabrani su za potpredsednike Predsedništva parlamenta.

U Španiji Konzervativna Narodna partija PP nikada nije izgradila zaštitni zid protiv desničarskih populista iz Voksa. Sve do parlamentarnih izbora pre nedelju i po, Vok se čak nadao da će postati mlađi partner u koaliciji sa PP. Predsednik PP Alberto Nunjez Fejo je želeo da to izbegne ako je moguće, ali nije kategorički isključio ovu opciju.

Da bi ubedio kralja da mu da mandat za formiranje vlade, Fejou je potrebna podrška 33 poslanika Voksa koji moraju da glasaju za njega. Iako je PP postala najjača sila, ne može sama da vlada. Politička brana je pukla pred desničarskim populistima već u proleće 2022. godine kada je formirana i prva koalicija Narodne partije i Voksa na regionalnom nivou.

Voks je 2019. godine postala treća po snazi snaga u nacionalnom parlamentu. Za razliku od drugih desničarskih populista u Evropi, Voks se fokusira na španska pitanja, kao što je borba protiv separatista i radikalnih feministkinja - manje na ilegalnu migraciju i evroskepticizam.

U Italiji je nakon rata postojao konsenzus među glavnim partijama o tome da fašisti više nikada ne bi trebalo da budu deo vlade. Ova zabrana je bila posledica Musolinijeve diktature. Kada je hrišćanski demokrata Fernando Tambroni izabran za premijera 1960. glasovima neofašističkog Italijanskog socijalnog pokreta (MSI), ovo kršenje tabua je njegovo poništavanje.

Suočena sa nasilnim protestima, njegova vlada je morala da podnese ostavku šest meseci kasnije. Na opštinskom nivou, međutim, zaštitni zid je već počeo da se ruši 1950-ih. Naročito u južnoj Italiji postojala je saradnja između demohrišćana, odnosno italijanske sestrinske stranke CDU, i MSI u gradovima i zajednicama.

Ali takvi savezi su ostali marginalni fenomen sve do ranih 1990-ih. Nacionalna alijansa nastala je iz MSI 1995. godine, čiji se predsednik Đanfranko Fini ogradio od fašizma. Međutim, mnogi Italijani nisu verovali da se stranka predomislila. Od te stranke nastala je partija Braća Italije 2012. godine, čija predsednica Đorđa Meloni vodi Italiju kao premijerka od septembra prošle godine. Trijumf partija krajnje desnice značajno je olakšan kolapsom uspostavljenog partijskog sistema 1993. godine kao rezultatom ogromnog korupcionaškog skandala, navodi FAZ.

Forca Italija bivšeg premijera Silvija Berluskonija radila je sa Ligom za sever i MSI-jem i njegovim partijama naslednicama, dok partije na levici nisu, sa izuzetkom levičarskog populističkog Pokreta pet zvezdica.

Činjenica da se pitanje zaštitnog zida u Italiji gotovo nikada nije postavljalo je takođe zbog činjenice da osim Force Italija, nije postojala partija desnog centra sa značajnim udelom glasova.

Desničarskim populistima u Holandiji nije potrebna "laboratorija za testiranje komune". Njihova normalizacija nije se odvijala postepeno, već uz prasak. Publicista Pim Fortajn proglasio je 2002. godine "multikulturno društvo“ neuspehom i po prvi put mejnstrim stranke nisu mogle da mu se retorički suprotstave.

Zato što Fortajn nije bio neonacista. Ubijen je nekoliko dana pre opštih izbora 2002. Njegova "Lista Pim Fortajn” postala je druga snaga i demohrišćani su sa njom formirali vladu. Koalicija se raspala posle nekoliko meseci.

U svakom slučaju, birači nisu izgubili apetit za desničarskim populistima. Sledeći je bio Gert Vilders. Godine 2010. njegova islamofobična slobodarska partija (PVV) postala je parlamentarna podrška novom, desničarsko liberalnom premijeru Marku Ruteu. A potom su se pojavile i druge desničarske stranke.

Desničarslke Švedske demokrate su napredovale od ekstremističkih protivnika sistema do partnera sa vladom. Od opštih izbora u septembru 2022. podržavaju manjinsku vladu koju vodi konzervativni lider Umerene koalicione partije Ulf Kristerson, koji je u koaliciji sa liberalima i demohrišćanima.

Desničarski populisti postali su druga najjača stranka iza tradicionalno dominantnih socijaldemokrata.

Kristerson je prekršio tabu jer su do tada skoro sve stranke uveravale da ne žele da se mešaju sa švedskim demokratama na nacionalnom nivou. Na lokalnom nivou to odavno nije slučaj.

U Stokholmu je razgraničenje išlo dobro sve dok su dva pola, socijaldemokrate ili konzervativci, bila u stanju da formiraju stabilne vlade. To je trajalo do 2018. kada je Švedska doživela period krize vlade, čemu je doprinela i činjenica da nijedna velika parlamentarna grupa bila trajno sposobna da vlada bez desničarskih populista.

Najvažniji razlog uspona Švedskih demokrata, pored izraženog evroskepticizma u Skandinaviji, je migraciona politika i kriminal bandi, koji je godinama u porastu.