Pola veka od svrgavanja Aljendea i dolaska Pinočea u Čileu

BEOGRAD - Pre pedeset godina, 11. septembra 1973, u Čileu se dogodio državni udar kojim je svrgnut režim Salvadora Aljendea.

Državni udar u Čileu septembra 1973. bio je jedan od najmarkantnijih događaja takozvanog Hladnog rata.

Čile, koji se inače nalazi daleko od krupnih međunarodnih zbivanja, tada je dospeo u žižu globalnog interesovanja, što će umnogome potrajati do kraja perioda Hladnog rata.

Događanja u Čileu izazvala su toliko pažnje zbog činjenice brutalnog obaranja potpuno legalno izabranog predsednika u jednoj stabilnoj demokratskoj zemlji. Pri čemu je Aljende poginuo. Verovalo se da je ubijen, mada ima agrumenata i da je izvršio samoubistvo.

Salvador Aljende bio otvoreni marksista i legalno izabran na slobodnim izborima na poziciju predsednika te zemlje.

Tradicionalno, Čile je bio jedna od najstabilnijih država Latinske Amerike. Pritom, bio je to uredan demokratski poredak, bez političkih lomova karakterističnih za brojne zemlje američkog kontinenta južno od SAD. Još od 1925. u Čileu je postojao stabilan demokratski sistem, sa ozbiljnim dobrostojećim srednjim slojem koji je, procenjivalo se, sačinjavalo oko 30 odsto populacije.

Aljende, inače lekar psihijatar po obrazovanju, tada čelnik Socijalističke partije, dolaskom na vlast, postao je prvi marksista u zapadnoj hemisferi koji je dobio predsedničke izbore, izazvavši razumljivo uznemirenje Vašingtona.

Pučistima je uspelo da tokom nekoliko sati potpuno ovladaju zemljom. Predsednik Aljende se pritom sa grupom pristalica utvrdio u predsedničkoj palati Moneda, gde je nakon višesatnog otpora izgubio život.

Predvodnik vojne hunte koja je tada došla na vlast, general Augusto Pinoče nalaziće se na čelu Čilea sve do kraja Hladnog rada.

Pinočeov režim pritom je dosledno sprovodio represivne mere kako bi bile odstranjene ma kakve tendencije na tragu marksističkog učenja. Veruje se da je tokom nepune dve decenije nestalo više od 1.500 lica, po pojedinim tumačenjima čak do 3.000. Pošto je Čile važio za izrazito stabilnu demokratiju, postojanje represivne vojne uprave, s brojnim žrtvama, privlačilo je sve vreme pažnju zgrožene međunarodne javnosti.

Ubrzo je postalo jasno da su iza državnog udara stajale SAD. Bilo je to vreme kada su Sjedinjene Države, poučene iskustvom sa Kubom, odnosno dolaskom na vlast revolucionarne grupe koju je predvodio Fidel Kastro 1959. godine, odlučile da unutar zone koju kontrolišu ne dozvole nikakav sličan ispad.

Operacija tajnih službi SAD koja je rezultirala uvođenjem vojne uprave u Čileu bila je sastavni deo, možda i prvi veliki uspeh, danas poznate, tada tajne operacije "Kondor". Bio je to program onemogućavanja instaliranja ma kakve vlade, na prostoru Latinske Amerike, koja ne bi bila izrazito lojalna Vašingtonu. Sledile su nebrojne repesivne mere, brojni državni udari, vojne hunte širom tog kontinenta. Nisu tolerisani nikakvi demokratski režimi sa ma kakvim makar i sasvim umerenim levim tendencijama.

Čile je u još nečemu tada poslužio kao ogledno dobro. Upravo pod upravom Augusta Pinočea prvi put je u nekoj zemlji eksperimentalno sproveden neoliberalni ekonomski model.

Bila je to konstrukcija koju je osmislio Milton Fridman, čikaški profesor ekonomije, koji je zapravo razradio i uobličio ekonomsko političke koncepcije Društva Mon Pelerin. Izvorno, mozak te grupe bio je Fridrih fon Hajek, čovek veoma retrogradnih stavova. Ideja je bila da se apsolutno čitav društveno ekonomski život prepusti tržištu, što zapravo znači krupnom kapitalu. Bez socijalnih mera, bez oprezne državne regulative, uz totalnu privatizaciju svega, ne samo resursa nego i javnih službi. Posledica je ubrzo bilo strahovito raslojavanje, ogromna nezaposlenost, beda i očaj za ogromnu većinu i nepojmljivo bogatstvo za nekolicinu odabranih.

Puč u Čileu 1973, bio je rezultat između ostalog i sukoba tamošnjeg predstavničkog doma Kongresa, koji se većim delom protivio Aljendeovim idejama. Ovaj je naime govorio o nekoj vrsti socijalizma, što je pojam iza kog mogu stajati različiti, pa i kontradiktorni stavovi.

U svetlu tadašnjeg Hladnog rata, to je odmah tumačeno kao potencijalna komunistička opasnost. A u takvim situacijama tajne službe SAD nisu birale sredstva. Kao uostalom i Moskva, obratno, u zoni koju je ona kontrolisala.

Godine 2000. pojavili su se podaci da su američke tajne službe prethodno pomogle kidnapovanje čileanskog generala koji je odbio da silom onemogući inauguraciju Salvadora Aljendea na poziciju predsednika. Američki dokumenti sa kojih je skinuta oznaka tajnosti ove 2023. godine ukazuju da su predsednik Ričard Nikson i Henri Kisindžer, stajali iza puča u Čileu. Čelnik CIA Vilijam Kolbi priznao je da je "u svrhu obaranje Aljendea utrošeno osam miliona dolara".

U Vašingtonu ne samo da su Aljendea doživljavali kao verovatnog komunistu, između ostalog zbog srdačnih odnosa sa Kastrovom Kubom, nego je čak postojala verovatno besmilena bojazan da bi se mogao pojaviti nezgodan primer nekakvog uspešnog socijalističkog društva.

Realnost je međutim bila sasvim drugačija. Ubrzo pošto je obrazovana vlada Narodnog jedinstva predsednika Aljendea u Santjagu, ekonomija te zemlje, koja je inače bila stabilna i uglavnom uspešna, počela je da posrće.

Obaranju Aljendea prethodila je ozbiljna privredna kriza, praćena visokom inflacijom, širokim nezdovoljstvom i brojnim štrajkovima, od kojih je deo sigurno bio orkestriran od strane potonjih pučista.

Ondašanja Jugoslavija je, pošto su njeni predstavnici u Santajagu kada se dogodio puč bili izloženi nepoverenju, pa i neprijatnostima, prekinula diplomatske odnose sa Čileom deset dana posle državnog udara.