IFIMES: Ulozi u ratu u Ukrajini veliki, može biti više pobednika

LJUBLJANA - Ulozi u rusko-ukrajinskom ratu toliko su veliki da jedna bitka nikako ne može da promeni ishod tako ogromnog, ''konceptualnog'' sukoba dve zaraćene strane, navodi se u najnovijoj analizi Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES).

U opširnoj analizi stanja na frontu, kao i šireg konteksta rata između Rusije i Ukrajine, odnosno, kako se navodi, Rusije protiv celog sveta, ocenjuje se da ruske snage imaju dovoljno moderne i modernizovane opreme i adekvatan broj redovnog osoblja, kao i da je odnos snaga u tenkovskim bitkama (na primer između nemačkog tenka Leopard 2 i ruskog rivala T90) nije 500 prema jedan kao u ratu u Iraku 2003, već da ruska strana čak uspeva da ostvari prednost u ovoj statistici.

Dodaje se da su ''za samo nekoliko meseci razbijeni svi mitovi o američkim oklopnim vozilima Bredli i o ponosu britanske vojne industrije tenku Čelendžer, a naravno najviše o nemačkim Leopardima'', kao i da ''daleko najuspešnije oružje celog rata, američki višecevni raketni bacač Himars ne mogu da naprave veliku razliku na terenu, iako je gotovo besprekorno uspešan u gađanju ciljeva'', što se pripisuje nekompatibilnosti sa osobljem na terenu, kao i odsustvom podrške za remont, koja je potreban tenku ili bilo kom modernom oružju, a što Rusija uspeva da izvede gotovo bez ikakvih problema.

Navodi se da je, i pored toga što je NATO ratna sila bez presedana u svetskoj istoriji, ''definitivno'' ne može da pobedi Rusiju kopirajući strategiju SSSR iz rata u Avganistanu, kada se Moskva nije borila s fokusom i kada ulog nije bio toliko veliki.

Na samom frontu, stoji u analizi, Rusija ostvaruje dobitke kombinacijom upotrebe bespilotnih letelica, prepreka poput ''zmajevih zuba'' i minskih polja koje služe da uspore ukrajinske snage i otkriju im ''meki trbuh'', kako bi im ruske snage nanele teške gubitke, kao i odličnim uslovima vojnicima i profesionalizaciji vojske u poslenje dve godine, što privlači dobrovoljce iz celog sveta i ''kupuje socijalni mir''.

Ako se izuzmu događaji iz prva dva meseca rata, posebno oni oko Kijeva, ruska vojska na terenu je zaista pokazala mnogo više i dobila gotovo sve bitke, osim onih iz kojih se na vreme i taktički povlačila.

Na opšte iznenađenje, situacija u bazenu Crnog mora, gdje je Crnomorska flota trebalo 100 odsto da dominira, desilo se potpuno suprotno i tu Ukrajina zaista pobjeđuje, što je verovatno prvi put u pomorskoj istoriji da je pobednik u bici na moru bila strana koja bukvalno ne poseduje nijedan brod.

Kako se navodi, kao što je taj rat nadmudrivanje za pešadiju i mornaricu, tako je i za avijaciju. Dakle, masovnim raketnim napadima prvih nekoliko dana rata, Rusija je uspela da bukvalno uništi ukrajinsko vazduhoplovstvo, koje je se svelo na samo nekoliko aviona i helikoptera.

Broj je počeo da se popunjava tek kasnije uvozom, odnosno donacijama skoro svih sovjetskih aviona preostalih u istočnoj Evropi, koji su modernizovani do nekog osnovnog nivoa kako bi mogli da nose ofanzivno oružje poput britanskih projektila Storm Shadow. Ali bez obzira na sve ovo, ruska avijacija je ostala dominantna tokom čitavog sukoba.

Shvatajući ili predviđajući ovo, zapadni generali su snabdevali Ukrajinu protivvazdušnim sistemima srednjeg i dugog dometa poput američkog Patriota, koji su zadavali ozbiljne udarce ruskim nebesko-kosmičkim snagama, koje su u jednom trenutku bile u opasnosti da u potpunosti napuste vazdušnu podršku sa konvencionalnim bombama.

Ali neko se opet setio ili prepisao sa zapada, da se relativno jednostavnom modifikacijom stare avio bombe iz Drugog svetskog rata mogu bacati sa udaljenosti većih od 40 kilometara, što je ukrajinsku PVO opet učinilo gotovo beskorisnom.

Da bi sve to izbegla, Ukrajina već duže vreme lobira na Zapadu da pošalje bar nekoliko eskadrila aviona F16 - lovca-bombarderu manjih dimenzija i dobre manevarske sposobnosti, koji bi, osim što bi mogao da ugrozi ruski Suhoj 34, koji uglavnom baca teške bombe, imao i neke ofanzivne karakteristike.

Ipak, na Zapadu postoji oružje koje bi moglo da utiče na rat, a to je borbeni avion F22 Raptor, kome već 20 godina zaista nema premca u svetu, navodi Ifimes i dodaje da SAD izvoze jedno još modernije oružje koje bi bilo idealno za Ukrajinu i koje bi moglo bar delimično da napravi razliku u ovom ratu, ali je skup i trenutno dostupan u veoma ograničenim količinama.

Pojašnjava se da se radi o lovcu-bombarderu F35 koji je sposoban da poleti i sleti vertikalno, da nosi veliku količinu naoružanja, a koji je u isto vreme dovoljno brz i manevrabilan da se odbrani ili bar pobegne od neprijateljskih lovaca. Taj avion košta više od 200 miliona dolara po komadu dodatno ima komplikovano i skupo održavanje, a trenutno je dostupan samo dokazano najlojalnijim saveznicima SAD poput velike Britanije, japana i Južne Koreje.

Takođe, navodi Ifimes dalje, ako analizirate dizajn većine sovjetskog i ruskog oružja, odmah može da se primeti njihova velika sličnost sa američkim ili britanskim, odnosno to je praksa rusije Rusija još od vremena Petra Velikog da kopira Zapad u svemu onome što je bolje od njihovog sa naglaskom da su mnoge od tih kopija napravljene da budu bolje od originala.

Kako se ističe veći problem predstavlja to što je Rusija počela da kopira praksu rada zapadnih zemalja, posebno u oblasti profesionalizacije i propagande, pa je tako ruska armija, za čiju se veću slabost decenijama smatralo to što je sastavljena isključivo od regruta, a ne profesionalaca, za samo dve godine u ovom ratu napravila totalni preokret.

Tačnije, odlukom njihovog Ministarstva odbrane na frontu nema nijednog vojnika koji prethodno nije potpisao ugovor i koji ne prima platu, koja se za ruske, a posebno ukrajinske standarde čini ogromnom.

Pored toga što je ovaj princip potpuno smirio strasti i useo bar za sada da smiri nezadovoljstvo porodica poginulih, dodatno je povećao kvalitet života, a samim tim i zadovoljstvo i profesionalizam ruskih vojnika.

"Dakle, stvorena je prava mini ekonomija na frontu, a vojnici sa ovim dovoljnim prihodima sebi kupuju novije modele čizama, pancira, šlemova i svega što im zatreba", navodi Ifimes.

U zaključcima se navodi kako je glavna pobeda Ukrajine u tome što je došlo do stvaranja jedinstva ukrajinskog naroda, što može biti veliki zalog za budućnost.

Kada je o Rusiji reč, pokazalo se da SAD ne mogu da ih slome ni nakon stotina godina pokušaja, što se najviše vidi u tome što je Rusija potpuno uspešno zaobišla ekonomske sankcije Zapada i povezala se ekonomski s Kinom.

SAD su takođe ocenjene kao pobednik, pošto su uspele da ''zakrve'' dve najveće slovenske i pravoslavne zemlje na svetu i zaustave panslavenske ideje.

Ovo ne samo da je nanelo štetu bilateralnim odnosima dve države, već je i slomilo koncept panslavizma u njegovoj teorijskoj najgušćoj tački.

Navodi se da je ono što će ostati od Ukrajine (a veliki deo će svakako ostati) ili će u potpunosti ići ka crkvenom ujedinjenju sa Vatikanom (Unijati) ili će, što je, ističe se, još strašnije, pokušati da uz pomoć Grčke ospore prevlast Moskovske patrijaršije u pravoslavnom slovenskom svetu.

Dodaje se da su SAD i ekonomski pobednik, jer su uspele da energetski ograniče Nemačku i da im kao alternativu, gotovo nasilno prodaju svoj gas po ceni mnogo većoj od one koju su plaćali za ruski gas.

Dodatno, uspeli su da gurnu Finsku i Švedsku u NATO na mala vrata, plus potpuno militariziraju Poljsku i Litvaniju kao sledeći odbrambeni prsten.

Osim toga, verovatno su našli priliku da dr u bliskoj budućnosti direktno umešaju u Moldaviju i Gruziju, zaključuje Ifimes.