Na današnji dan pre sto godina preminuo je tvorac Sovjetskog Saveza Vladimir Iljič Lenjin

BEOGRAD - Vladimir Iljič Lenjin, predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji, tvorac Sovjetskog Saveza, umro je pre stotinu godina, 21. januara 1924.

Lenjin je pobedom u Oktobarskoj revoluciji 1917, obezbedio dolazak boljševika na vlast i ustrojavanje režima koje je za dogoročni cilj imalo uvođenje komunističkog društva. Ma koliko maglovita, njegova vizija društva, sa modifikacijama, potrajaće duže od sedam decenija na prostoru Rusije.

Osim stvaranja Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike i Sovjetskog saveza, Lenjin, profesionalni revolucionar opsednut idejom rušenja carske Rusije, bio je takođe tvorac Kominterne, Komunističke internacionale, ili Treće internacionale, međunarodne organizacije komunističkih partija.

Onovremeni značaj Kominterne bio je ogroman.

Boljševici, odnosno potom komunisti, Sovjetski Savez nisu videli kao nastavak Rusije sa drugačijim režimom, nego prevashodno kao bazu za svetsku revoluciju. Ideja je dakle bila da se iz Moskve pomažu najrazličitije revolucionarne tendencije sa ciljem uspostavljanja marksističkih režima po sovjetskom modelu svuda u svetu, bez razlike. Taj cilj je u narednim decenijama delimično ostvaren, ali daleko od ključnih, najrazvijenijih zemalja Zapada.

Vladimir Iljič Uljanov rođen je u Simbirsku, od 1924. Uljanovsk, aprila 1870. Otac Ilja, bio je prosvetni činovnik višeg nivoa na prostoru gubernije. Rođen je Astrahanu. Po činovničkom rangu stekao je niži plemićki status, iako je bio neznatnog porekla. U porodici je bilo šestoro dece. Majka Marija, rođena Blank, bila je, veruje se, obrazovana osoba.

Otac Ilja Nikolajevič Uljanov umire 1886. Naredne 1887. stariji brat Aleksandar je osuđen i obešen, zbog pripadništva terorističkoj revolucionarnoj grupi Narodna volja, koja je spremala ubistvo cara Aleksandra III. Bila je to jedna od poslednjih grupa razbijene Narodne volje. Njeni pripadnici su prethodno, 1881. ubili cara Aleksandra II, uz brojne druge atentate. Zanimljivo je da je Karl Marks, pošto je ubijen car, oduševljeno, javno, veličao taj čin i njegove izvršioce.

Ova činjenica odrediće sudbinu Vladimira Iljiča potonjeg Lenjina. Posvetiće svoj život uništenju Rusije Romanova.

Započeo je studije u Kazanju. Ubrzo je odstranjen sa univerziteta i proteran. Od 1889. sa porodicom živi u Samari. Konačno 1890. dobija dozvolu da pod posebnim uslovima nastavi studije prava u Sankt Peterburgu. Diplomira naredne godine.

Godine 1895. pridružuje se organizaciji "Savez borbe za oslobađanje radničke klase" jasno marksistički opredeljenoj. Uhapšen, prognan je u Sibir, na tri godine. Ime po kom je poznat Lenjin, nastalo je kao revolucionarni pseudonim, po sibirskoj reci Lena. Prvobitno je navodno koristio pseudonim Volgin.

U progonstvu piše "Razvoj kapitalizma u Rusiji". Kako se po tekstu vidi, nadao se porastu bede i očaja u Rusiji, usled rasta kapitalističke privrede, što je on tumačio kao povoljan prostor za revolucionarnu delatnost.

Godine 1900. beži u Švajcarsku. U emigraciji objavljuje časopis Iskra, u kojem sarađuju Georgij Plehanov, Pavel Borisovič Akselrod, Vera Zasulič, Julij Martov, gotovo bez uticaja unutar Rusije.

U tom periodu, Lenjin uobličava sopstveno tumačenje Marksovog učenja. Pre svega u delu "Šta da se radi" gde zastupa tezu neophodnog ustrojavanja tvrde, borbene, beskompromisne, revolucionarne partije, nasuprot izvorno Marksove ideje da je industrijski proletarijat avangarda po sebi.

Držao je takođe da treba iskoristiti sve protivnike carizma u Rusiji, seljaštvo, prema čemu su marksisti uglavnom bili sumnjičavi, prihvatao je privremenu saradnju sa građanskim partijama, liberalima. Nije međutim ostavljao dilemu da saradnike treba iskoristiti kako bi se uvela čvrsta, apsolutna vlast boljševičke partije u kojoj drugi ne bi imali udela.

Sasvim nasuprot većini teoretičara marksizma, Lenjin odlučno zastupa tezu da treba podsticati nacionalno pitanje na svim linijama. Drugima je to delovalo skandalozno, anahrono, prevaziđeno. Teorijski je to razradio u tekstu "Nacionalno pitanje u našem programu", objavljenom u Iskri 1903. Tada se pojavljuje koncept prema kom narodi imaju "pravo na samoopredeljenje do otcepljenja". Naglašavao je pritom takođe, da nacionalna borba ima biti podređena interesima revolucionarne partije. Drugim rečima, video je to kao jedan od prostora potencijalne destabilzacije s ciljem stvaranja revolucionarne atmosfere.

Pošto se 1905. dogodio bunt, poznat kao Prva ruska revolucija, uglavnom posledica poraza u ratu sa Japanom, dvor je u izvesnoj meri popustio. Uvedeno je izabrano predstavničko telo Duma. Pomilovani su takođe politički emiganti. Pošto se vratio u Rusiju, iskoristivši amnestiju, Lenjin je odmah pozvao na opšti ustanak. Konačni efekat bunta 1905. bilo je uvođenje građanske demokratije u Rusiji.

U potonjem periodu, do 1917, Lenjin boravi u Britaniji, Nemačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj, Francuskoj. U vreme izbijanja rata 1914. nalazio se u Krakovu, tada Austrougarska. Vlasti u Beču izlaze u susret nameri da se prebaci u Švajcarsku.

Godine 1909. pojavilo se njegovo delo "Materijalizam i empiriokriticizam" sa ozbiljnim teorijskim pretenzijama.

Reč je o knjizi sa osnovnom tezom "principa partijnosti " u filozofiji. Drugim rečima, tvrdio je da su filozofska propitivanja znak idejne i političke nepouzdanosti, nesolidnosti. Odnosno, da u krajnjem, nikakvo teorijsko znanje nema smisla osim u svrhu korisnosti sa stanovišta revolucionarne partije. Čitavu istoriju ljudske misli podelio je na materijalizam i idealizam pri čemu je ovo drugo, po njemu, za svaku osudu.

Ta Lenjinova knjiga u sovjetskoj državi, i njenim satelitima, službeno će imati status konačne reči na polju filozofije i društvene teorije, što je učenima i stručnima na polju filozofske misli delovalo takoreći smešno.

Izvesnu težinu imaće i njegove "Filozofske sveske", zapravo zabeleške, zapažanja, nastala prilikom studiranje Hegelove "Logike".

Tokom Svetskog rata Lenjin piše "Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma". U njemu zastupa tezu da će, nasuprot osnovne marksističke postavke o revoluciji koja predstoji u industrijski najrazvijenijim zemljama, pošto je eksploatacija teža u zemljama oboda kapitalizma poput Rusije upravo na takvom terenu uslediti eksplozivno stanje kakvo je potrebno za revoluciju.

Pošto je u Rusiji februara 1917. izbila buržoaska revolucija, zapravo dvorski prevrat, a car Nikolaj II je doveden do abdikacije marta, zemlja se našla u haosu.

Lenjin je sa grupom istomišljenika potom prebačen preko Nemačke, Danske, Švedske put Petrograda. Transportovani su u zapečaćenom vozu, u organizaciji tajnih sluzbi Nemačke, koje su se, ispostaviće se tačno, nadale da će njegovo prisustvo u Rusiji dovesti do dalje destabilizacije te zemlje.

Pošto je stigao 17. aprila objavljuje "Aprilske teze" kojima odbacuje ma kakvu podršku novim vlastima Rusije, zagovara odmah mir sa Nemačkom, vlast sovjeta, revolucionarnih veća, ukidanje vojske i policije, parlamenta, konfiskaciju imovine veleposednika, sa obećanjem podele zemlje seljacima.

Prvi pokušaj boljševičkog preuzimanja vlasti, u julu, propao je. Uplašen beži iz Petrograda. Konačno, oktobra/novembra procenjuje da je vreme za prevrat, državni udar, pogodno, usled opšte nesposobnosti vlasti Kerenskog. Revolucija, poznata kao Oktobarska je uspela.

Odmah je nametnuo mir sa Nemačkom, po cenu strahovitih gibitaka za Rusiju. Mir u Brest Litovsku potpisan je marta 1918. što će omogućiti ustrojavanje novog društvenog poretka i stabilizaciju sovjetske države.

Kada je umro 21. januara 1924. u Gorkom kod Moskve, Vladimir Iljič Lenjin za jedne je bio simbol borbe obespravljenih za pravedniji svet, za druge, bio je oličenje svega najgoreg, inkarnacija zla. Zvanično, smrt i prethodno nemoć, nastupila je kao kao posledica atentata avgusta 1918, kada je pogođen u glavu. Po drugima, ludilo i smrt bili su posledica sifilisa. Čovek koji je preobrazio svet, u trenutku smrti imao je 53 godine.

Ma kako ga tumačili, po posledicama njegovog dela, bio je jedna od najbitnijih ličnosti svetske istorije uopšte.