Vladimir Perišić: Lično iskustvo sam iskoristio i pretvorio u fikciju

SARAJEVO - Reditelj Vladimir Perišić kaže da je u filmu "Lost Country", koji će biti prikazan večeras na Sarajevo film festivalu (SFF), lično iskustvo iskoristio i pretvorio u fikciju.

Perišić je rekao za Tanjug da ga, posle nedavne svetske premijere na Kanskom festivalu, raduje večerašnja regionalna premijera filma "Lost Country" (Izgubljena zemlja) u okviru Takmičarskog programa na SFF, gde je bio prikazan i njegov rediteljski prvenac "Ordinary People" (2009).

"Volim ovaj festival... logično je bilo da se ponovo vratim u Sarajevo", rekao je Perišić.

Radnja filma se dešava 1996. godine tokom studentskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, kada se 15-godišnji Stefan mora suočiti sa majkom koja je glasnogovornica i saučesnica korumpirane vlasti protiv koje njegovi prijatelji protestvuju.

U stvarnosti, Perišićeva majka Nada Popović Perišić je bila ministarka kulture u vreme Miloševića, a upitan koliki je izazov snimati film čija je osnova tako lična, reditelj je rekao da se "lično iskustvo koristi kao sirov ili emocionalan materijal".

"Ali nađe se otklon da postane fiktivna priča koja nije lična. Tu mi je Alis Vinokur (Alice Winocour), francuska rediteljka i scenaristkinja koja je sarađivala na scenariju, prilično pomogla", priznao je Perišić.

Upitan kako bi žanrovski odredio "Lost Country", Perišić je rekao da ne voli posebno žanrovski film, mada je "žanr u kome živimo 30 godina definitivno politički triler".

Perišić je dodao da mu je lično "osećanje devedesetih bilo kao da smo u nekom ogromnom holivudskom trileru, gde se dešavaju četiri rata, revolucije, rat sa NATO-om".

"Samo ja posmatram iz vizure kuhinje ili nekog predsoblja. Pogled je indirektan ili neočekivan na neke velike istorijske događaje", naveo je Perišić.

Priznavši da je od početka znao da će u "Lost Country" raditi sa glumicom Jansom Đuričić, Perišić je ocenio da su ona, kao i njen suprug Boris Isaković, koji se takođe pojavljuje u filmu, "sjajni glumci" koje voli.

Prema njegovim rečima, Đuričić je "genijalna glumica, imala je autoritet koji je bio neophodan za lik majke".

Mladi Jovan Ginić je izabran za film između 1.500 i 2,000 dečaka, a Perišić ga je našao u Vaterpolo klubu Crvena zvezda, u trenutku kada je izgubio svaku nadu.

"Trener je pozvao klince da se okupe na ivici bazena, prekinuo je trening. Svi su gledali trenera, samo je Jovan gledao mene. Taj pogled...Desio se neki susret. On je mene možda izabrao više nego ja njega", ocenio je Perišić.

"Naturšicima nikad ne dajem scenario na čitanje. Puštam ih da reaguju na situacije, da izmene tok priče", otkrio je reditelj.

Prema njegovim rečima, "Lost Country" je rezultat fiktivnog lika kog su ispisali na papiru i onoga što jeste Ginić - kao neki dokumentarac o njemu.

Upitan šta misli kako bi Ginićeva generacija mogla da shvati film, Perišić je naveo da ne zna i da je to pitanje za njih.

"Naša generacija je bila jako politizovana. Politika je krajem osamdesetih i devedesetih ušla u sve pore života. Kada sam radio sa Jovanom i ostalim devojčicama i dečacima shvatio sam da to nije njima toliko blisko", priznao je Perišić.

Sa druge strane, Perišić je primetio da u svetu "ima sve više adolescenata koji se angažuju oko klimatskih promena i imaju neku političku svest".

Upitan kako očekuje da će film prihvatiti savremenici događaja opisanih u njemu, Perišić je naveo da je "problem kod naših politčara i umetnika potreba da se bude trbuhozborac naroda, da govoriš u nečije ime".

"Ja to ne volim. Odgovor treba da da publika", rekao je reditelj.

"Lost Country" je pozvan na više od 30 festivala, a u oktobru počinje distrtibucija u Francuskoj, dok u Srbiju stiže na jesen, najavio je Perišić.