Na današnji dan pre 80 godina preminuo je veliki francuski piscac Sent Egziperi

BEOGRAD - Antoan de Sent Egziperi, francuski literata, zaljubljenik u vazduhoplovstvo, pilot, avanturista, autor legendarnog "Malog Princa" stradao je na današnji dan 31. jula 1944, pre 80 godina.

Svetsku slavu stekao je posthumno delom "Mali Princ", poetskom apstrakcijom koja u vidu dijaloga zapravo razmatra brojna ključna pitanja ljudske egzistencije, iako navodno namenjena deci. Priča o ruži, okosnica celokupne konstrukcije dela "Mali Princ" motiv poznat u francuskoj književnosti, najverovatnije je pripovest o supruzi Konsueli, njegovom doživljaju te sudbinske veze.

To je priča o ljubavi, lepoti, hirovitosti, aristokratskoj velikodušnosti. Činjenica da su se u njoj našli i vulkani izvesno je takođe asocijacija na Konsuelu, rođenu u Salvadoru, u senci tri vulkanske kupe.

Antoan de Sent Egziperi rođen je juna 1900. godine, u Lionu. Bila je to tradicionalistička porodica, izdanak drevnog francuskog plemstva. Iako je rano ostao bez oca, nije imao ni četiri godine, ili možda baš zato, nasleđe ga je trajno odredilo. Čak i uzgrednim osvrtom kako na njegovo delo tako i na manire koje je negovao jasno se da videti da je to bio čovek davnašnjih danas na žalost odbačenih principa.

Bilo je to uglavnom srećno detinjstvo, velikim delom provedeno između zamka njegove bake po majci, Le Mol, na krajnjem jugu Francuske, istočno od Marselja, i dvorca njegove tetke Sen Moris de Reman, pedesetak kilometara severoistočno od Liona. Majka koja je prerano ostala udovica, bila je posvećena deci. Bavila se inače slikarstvom.

Tokom letnjeg raspusta 1912, nalazi se kod tetke u Sen Morisu, gde vreme provodi na obližnjem aerodromu. Jedan od pilota pristao je da ga povede na kratak let. Bio je to preloman momenat, otkriće. Ushićen, napisao je tim povodom pesmu. Vazduhoplovstvo, tada novo i fascinantno polje, ma koliko rizično, postaje njegova trajna ljubav.

Tokom Prvog svetskog rata, u tinejdžerskim danima, obuzima ga potreba da piše. Jedan njegov školski rad je nagrađen. Pohađao je strogu jezuitsku gimnaziju. U tako ozbiljnoj školi Antoan de Sent Egziperi je važio za manje više neprilagođenog, nedisciplinovanog pa i lošeg đaka. Bio je zapravo uglavnom sanjar, odsutan, introvertan.

Iako je majka 1920. nasledila dvorac Sen Moris, gde se i nastanila, njena primanja bila su skromna, pa se nadalje izdržava uglavnom rasprodajom imanja, zemljišta.

To je verovatno doprinelo, uz tradiciju, da se opredeli za vojni poziv, što je čest izbor u porodicama plemićkog porekla u Francuskoj. Kod njega je takođe postojala i izvesna avanturistička nota, čemu je izgleda ostao sklon čitavog života.

Posle tri neuspela pokušaja 1918, 1919. i 1920. da upiše vojnu Pomorsku akademiju, okreće se likovnoj umetnosti i arhitekturi koju pohađa na Nacionalnoj školi lepih umetnosti, od čega ubrzo diže ruke.

Odlazi na odsluženje vojnog roka, aprila 1921. u Strazbur. Leta te godine privatno pohađa kurs letanja, civilni. Vrlo brzo potom, raspoređen je u 37. avijacijski puk u Kazablanki, tada francuski Maroko. Decembra te godine dobija dozvolu vojnog pilota.

Maja 1923. doživeo je prvu avio nesreću, kod Buržea, aerodroma desetak kilometara severoistočno od Pariza. Burže je stari aerodrom Pariza, pre Orlija. Ozbiljno povređen, imao je frakturu lobanje, demobilisan je juna 1923.

Od 1926. radi za poštansku službu Letekoer, potonji Aeropostal. Prvi službeni let bio je za Alikante u Španiji. Potom prevozi poštu od Tuluza put Dakara, tada središta Francuske Zapadne Afrike. Pošto je Francuska u međuratnom periodu još uvek bila velika kolonijalna imperija, Sent Egziperi, radeći za poštansku službu preleće ogromne teritorije. Leteo je za Senegal, Alžir, Egipat, Mali, Vijetnam, preko Atlantika u Latinsku Ameriku, čak Patagoniju. Tako je i upoznao potonju suprugu Konsuelu, u Buenos Airesu, s kojom se venčao aprila 1931. u Nici.

Godine 1926. u jednom književnom časopisu objavljuje priču "Avijatičar" njegov prvi publikovani rad. U Južnu Ameriku prvi put leti 1929. Preletanje takvih ruta u to vreme bilo je svojevrsni podvig. "Pošta za jug" pojavljuje se te 1929. godine.

Kada je objavljen "Noćni let" 1931, dobija nagradu Femina. Bio je to prvi veliki njegov uspeh na literarnom polju.

Od naredne 1932, pošto je Aeropostal ugušen, posvećuje se žurnalistici. Izveštava iz Indokine 1934, tada francuske kolonije. Naredne godine izveštava iz Moskve. Po izbijanju građanskog rata 1936. iz Španije. Nije pritom imao simpatija za republikance.

Decembra 1935. leti iz Pariza put Sajgona, u Indokini, nameran da potuče prethodni rekord Andrea Žapija (1904-1974) još jednog avio avanturiste, izdanka porodice znamenitih industrijalaca.

Pošto je uzleteo iz Bengazija, u tada italijanskoj Libiji, uveče 29. decembra 1935, nekoliko sati potom srušio se u Libijskoj pustinji, odnosno udario je u dinu, nedaleko od Vadi Natruna, zapadno od delte Nila, približno 80 kilometara od Kaira. On i njegov mehaničar neobičnim sticajem okolnosti preživljavaju. Narednih dana, izgubljeni u pustinji, doživljavaju dehidraciju, gubljenje, halucinacije. Četvrtog dana nailaze beduini koji ih vraćaju u život.

Tu negde nalazi se osnova priče "Mali Princ" koju će Egziperi napisati godinama potom.

Dve godine zatim otvara više avio ruta po Africi, na relacijama Kazablanka, Bamako, Timbuktu u današnjem Maliju, tada Francuski Sudan.

Naredne 1938, upućuje se na let od Njujorka do Punta Arenasa, na krajnjem jugu Čilea, on i njegov mehaničar Andre. Avion im se srušio u Gvatemali. Teško su povređeni. Tokom oporavka u Njujorku uobličava sećanja "Zemlja ljudi".

Objavljena 1939. "Zemlja ljudi" uglavnom je introspektivno autobiografsko štivo. Knjigu je nagradila Francuska akademija.

Kada je izbio Drugi svetski rat Egziperi služi u ratnom vazduhoplovstvu, u činu kapetana. Odlikovan je u tom ratu Ratnim krstom sa palmom, zbog izviđanja maja 1940. nad Arasom koji su prethodno zauzeli Nemci. Iako je njegova letelica pogođena višestruko, uspelo mu je da vrati posadu u bazu.

Pošto je Francuska kapitulirala juna 1940, novembra napušta zemlju. Od kraja decembra 1940. nalazi se u Njujorku, SAD.

Bila je to neobična situacija, sa jedne strane, nadao se da će uticati kako bi SAD pomogle Francuskoj, što bi u krajnjem značilo ulazak u rat. Sa druge strane, nije bio pristalica De Gola, iako je bio za otpor Nemačkoj. Pritom, vlasti marašala Petena, odredile su ga u tela Vlade iz Višija, navodno čak u Nacionalni savet, bez njegovog znanja.

U Njujorku, februara 1942, objavljuje delo "Ratni pilot" nesumnjivo i s namerom da ukaže da se Francuska 1940. hrabro borila. Delo je zapaženo u SAD, procenjeno je da pomaže ratnim naporima vlasti u Vašingtonu. Stanovao je u to vreme kod novinarke Silvije Hamilton. Navodno je tu bilo i izvesne romantike, osim činjenice da je bila reč o luksuznom apartmanu. Tokom boravka kod nje piše priču "Mali Princ" koja će i biti objavljena u SAD.

Bežeći od depresije proleća 1943, priključuje se savezničkim snagama u Tunisu. Iako je postojala rezerva oko njegovog primanja u ratno vazduhoplovstvo, smatran je prestarim, zahvaljujući ličnim vezama primljen je. Iz oslobođenog Alžira odlazi potom na Sardiniju. Od 17. jula 1944. njegova jedinica smeštena je nedaleko od Bastije, na Korzici. Pripremano je, u tom periodu, savezničko iskrcavanje na jugu Francuske.

Prilikom izviđačkog leta, nad Provansom 31. jula 1944, nestao je. Trebalo je da snimi kretanje nemačkih trupa u dolini Rone.

Avion kojim je leteo, Lockheed P-38, pronađen je tek septembra 2000. kod Marseja. Dve godine ranije jedan ribar izvukao je u toj zoni, mrežom, srebrnu narukvicu s njegovim imenom. To je rešilo pitanje njegove sudbine ali okolnosti pod kojima je poginuo nisu izvesne.

Njegova fantazmagorija "Mali Princ" koju je takođe sam ilustrovao, napisana u Njujorku u jeku Drugog svetskog rata, prodata je u više od 134 miliona primeraka, što je čini jednom od najprodavanijih knjiga u istoriji. Prvobitno objavljena 1943. u Njujorku, na engleskom, u Francuskoj ona se pojavljuje posthumno 1946, kod Galimara.