Nobelovac Jun Fose: Znao sam da pisanje može spasiti živote

STOKHOLM - Norveški pisac Jun Fose održao je večeras predavanje na svečanosti u Švedskoj akademiji, povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost, koja će mu biti uručena 11. decembra.

Na početku predavanja pred zvanicama Akademije, Fose se prisetio kako ga je jednom prilikom u školi neobjašnjivo obuzeo strah da na zahtev učitelja pročita nešto naglas, i da je pokušavajući da ga prevaziđe shvatio da se mora obraćati pod svojim uslovima, ne tuđim.

"Počeo sam sa pisanjem svojih tekstova, kratkih pesama, kratkih priča. I otkrio sam čineći to, da mi daje osećaj sigurnosti, nasuprot strahu. Na neki način našao sam unutar sebe mesto koje je bilo samo moje, i iz kog sam mogao pisati nešto što je samo moje", naveo je Fose.

Priznavši da posle pedeset godina i dalje piše iz tog tajnog mesta u sebi, o kome ne zna mnogo više osim toga da postoji, Fose je dodao da je naučio i da za njega postoji velika razlika između izgovorene i pisane reči, govornog i pisanog jezika.

Prema njegovim rečima, govorni jezik je često monologička komunikacija poruke koja bi trebala biti ovakva ili onakva, ili je to retorička komunikacija poruke sa stavom i ubeđenošću.

"Pisani jezik nikad nije takav - on ne informiše, on je više značenje nego komunikacija, ima sopstveno postojanje. I u tom smislu, dobro pisanje i svaka vrsta propovedanja očigledno protivreče jedno drugome, bilo da je propovedenje versko ili političko ili šta god moglo biti", rekao je Norvežanin.

Fose je naveo i da je zbog straha od čitanja naglas ušao u usamljenost, koja manje više čini život pisca, i u njoj je ostao do sad.

Podsetivši da je napisao dosta i proze i drama, Fose je dodao da dramu odlikuje to što je to pisani govor, gde je dijalog, razgovor, ili često pokušaj da se govori uvek predstavlja zamišljeni svemir, i "deo je nečega što ne informiše, već ima svoje biće, postoji".

"Svako pojedinačno delo koje sam napisao ima svoj zamišljeni svemir, svoj vlastiti svet. Svet koji je nov u svakom novom komadu, svakom romanu", rekao je pisac.

Ocenivši da je svaka dobra pesma takođe svemir za sebe, Fose je primetio da se pretežno odnosi sama prema sebi, a onaj ko je čita može ući u njen svemir, a tada to biva više zajedništvo nego komunikacija.

"Jedna stvar je izvesna - nikad nisam pisao da se izrazim, nego da pobegnem od sebe. A to što sam postao dramatičar, šta da kažem? Pisao sam romane i pesme i nisam imao želju da pišem za pozorište, ali s vremenom jesam", rekao je Fose.

Priznavši da je za pozorište počeo pisati jer je to bilo isplativo, Fose je dodao da je njegova prva drama "Someone Is Going to Come" bila za njega kao pisca najveće iznenađenje.

"Zato što sam i u prozi i u stihu pokušavao pisati ono što obično, u govornom jeziku, ne može biti iskazano rečima. Da, tako je. Pokušao sam iskazati neizrecivo, što je navedeno kao razlog što sam dobio Nobelovu nagradu", rekao je Fose.

Prema njegovim rečima, najvažnija stvar u životu ne može biti rečena, već samo napisana, i zato pokušava dati reči nemom govoru.

"Kad sam pisao drame, mogao sam upotrebiti nemi govor, neme ljude, na potpuno drugačiji način od proze i pesništva. Samo je trebalo napisati reč pauza, i nemi govor je bio tu. I u mojim dramama reč pauza je bez sumnje najvažnija i najkorišćenija reč - duga pauza, kratka pauza ili samo - pauza", rekao je pisac.

Navevši da je pisanje usamljenički posao, i da je usamljenost dobra, Fose je dodao da mu je ipak pisanje za pozorište dalo suprotnost tome - druženje i stvaranje umetnosti kroz deljenje, što mu je pružilo "veliki osećaj sreće i sigurnosti".

Ocenivši da je pozoriše "veliki čin slušanja", gde reditelj, glumci i gledaoci slušaju tekst, Fose je naveo i da se za pisanje nikad ne priprema ili planira, već u to ulazi slušanjem, i zato je pisanje nalik muzici.

"Možda je čudno, da kad pišem, u određenom trenutku uvek imam osećaj da je tekst već bio napisan, da je negde tamo, ne u meni, i da samo treba da ga zapišem pre nego što nestane", otkrio je Fose.

Priznavši da i dalje teško može da poveruje u to u koliko se zemalja izvode njegove drame, Fose je dodao da je "zapravo život za nepoverovati".

"Baš kao što ne mogu verovati da sada stojim ovde pokušavajući da kažem neke manje ili više smislene reči o tome kako je to pisati, povodom toga što sam dobio Nobelovu nagradu za književnost", priznao je Norvežanin.

Prema njegovim rečima, pisanje je postalo navika bez koje se ne može živeti.

Fose se prisetio kako je nakon loših kritika za svoj prvi roman odlučio da ne sluša kritičare, i da je isto tako bio nameran da pohvale i priznanja ne utiču na njegov rad.

"Zaista verujem da ću tako nastaviti i nakon Nobelove nagrade", istakao je pisac.

Primetivši da u njegovom pisanju ima dosta samoubistava i da se bojao da je time doprineo njihovom opravdavanju, Fose je istakao da ga dirne kada mu se jave ljudi kojima je njegovo pisanje spasilo život.

"Na neki način uvek sam znao da pisanje može spasiti živote, možda je spasilo i moj. I ako moje pisanje može spasti tuđe živote, ništa me ne bi učinilo tako srećnim. Hvala ti Švedska akademijo na Nobelovoj nagradi za književnost. I hvala tebi Bože", zaključio je Fose.