Patrik Lazić: Predstava "Naš sin" je moja lična priča i ohrabrenje drugima

BEOGRAD - Reditelj Patrik Lazić kaže da mu je predstava "Fine mrtve djevojke" otvorila vrata, da je "Naš sin" njegova lična priča, koja ohrabruje druge, a biće postavljena i u Londonu, dok je "Klimaks" priča mlade generacije.

Lazić je rekao Tanjugu da je imao "ludu sreću" sa svojom diplomskom predstavom "Fine mrtve djevojke" u Beogradskom dramskom pozorištu, koja mu je otvorila vrata i bila važan trenutak da se predstavi javnosti.

"Moja misao je bila: 'Možda posle ovog ne bude ništa, možda se vratim za Pulu, možda ništa ne bude u Beogradu, nikakve karijere, ali bar ću za diplomski napraviti nešto što je potpuno moje", rekao je Lazić.

Prema njegovim rečima, ekipa je verovala u "Fine mrtve djevojke", ideju predstave i njemu kao klincu sa fakulteta, zavoleli su komad koji se mnogo igrao, ali je korona prekinula njegov duži život.

Lazić je rodom iz Pule, gde je došao kao vojnik njegov deda iz Kruševca. Pošto nije iz prve uspeo da upiše pozorišnu režiju u Zagrebu, sledeći put je konkurisao u Beogradu i bio je primljen na Fakultetu dramskih umetnosti.

"Uspeti u Beogradu ima neku težinu. Bez obzira što se Jugoslavija raspala, u kulturološkom i umetničkom smislu ostali smo povezani, bez obzira na sve druge razmirice koje su uglavnom političke prirode", naveo je Lazić.

Priznavši da se od prvog trenutka u Beogradu osećao dobrodošlo, Lazić je istakao da "umetnici ne prihvataju nametnute granice i mnogo se prirodnije otvaraju, žele da sarađuju".

Prema njegovim rečima, zvanične saradnje među pozorištima Beograda i Zagreba nisu česte, i uglavnom se svode na gostovanja.

"Ali saradnje, da se gradska pozorišta povežu, nema. Možda nam deluje da je ta saradnja veća, ali u suštini zvanično nije baš da postoji. Reditelji i glumci iz Srbije i Hrvatske rade u obe zemlje, pa možda nam je i to jedan od utisaka", naveo je Lazić.

U pre par godina otvorenom pozorištu Hartefakt, koje deluje u intimnom prostoru stana u bulevaru Despota Stefana u Beogradu, veruju u "pre svega regionalnu, a onda i evropsku" saradnju, i trenutno pripremaju tri koprodukcije, naveo je Latić.

Hartefakt se pročuo, između ostalog, njegovom predstavom "Naš sin" u junu 2022. godine, do koje je došlo suprotno od sistema velikih pozorišta, gde je reditelju ponuđen tekst da ga radi.

"Obično prihvatiš, jer je velika prilika. Nemaš priliku da predlažeš svoje tekstove, a kamo li da ti neko da priliku da radiš nešto svoje autorski. Mene je to strašno mučilo, taj sistem da je reditelj samo tumač nečijeg tuđeg teksta", rekao je Lazić.

Navevši da pozorište ne može samo raditi klasiku, i da je imao probleme sa upravama koje su ga zvale da radi tuđe tekstove, Lazić je dodao da je osećao da može više od toga, kada je početkom 2022. godien stigao poziv Hartefakta.

Rediteljima Jugu Đorđeviću, Tari Manić i njemu je ponuđeno da urade svoje lične projekte, a cilj je bio da predstave, odigrane u četiri zida prostora za 60 posetilaca, budu takve "da ljudi pričaju i da ih lično preporuče".

Kad je dobio poziv Hartefakta, Lazić se zapitao šta ga najviše boli, a shvativši da "naravno uvek dođete na porodične odnose", zato je pisao o apsurdnoj situaciji u kojoj nije mogao pomiriti svoja dva života.

"Postoji odnos koji ti je jako važan, sa roditeljima, porodični život, a s druge strane postoji partnerski odnos. To što imam partnera, a ne partnerku, predstavljalo je razdor u porodici", naveo je reditelj.

Situacija gde je morao odlaziti tokom praznika kući bez svog partnera, i energija da održi uporedna dva života, bili su Laziću "pogonsko gorivo" da napiše i izrežira "Našeg sina".

"Gde sam pisao o stvarima koje u tom trenutku u mojoj porodici nisu bile izgovorene, gde smo se svi pravili deset godina da je sve okej. Postoji tamo neki cimer, samo se živi zajedno. To nije partner. I sve je tako u ćutanju", rekao je Lazić.

Kada je radio na tekstu "Naš sin", Lazić je pisao "o stvarima koje nisu bile u tom trenutku izgovorene", i ističe da je predstava njegova "lična priča", ali i ne samo njegova.

"Naš sin" je dobio prošle godine nagradu mladog žirija nemačkog festivala "Fast Forward", koji okuplja dolazeće reditelje, uz obrazloženje da su se "osećali kao da sede za stolom i kao da su i oni sin u predstavi", podsetio je Lazić.

"Tad sam se čudio zašto bi se neki mladi Nemac poistovetio sa mnom ili sa prototipom balkanskog sina, i problemima koje on ima sa svojim roditeljima da prihvate njegovu seksualnost i njegovog partnera", priznao je reditelj.

Prema njegovim rečima, "Naš sin" govori o ostvarenoj osobi, kojoj ne treba potvrda i prihvatanje roditelja, i biće srećna bez obzira da li će se to desiti ili ne.

Lazić je ocenio da tu ljudi "vide ohrabrenje i univerzalnost priče", jer je je najteži zadatak za sve "kako s osloboditi svoje porodice, postati individua, samostalan, i ne ići kroz život zadovoljavajući očekivanja svoje porodice, nego svoje potrebe".

Mišljenje okoline "ne može biti opravdanje za neprihvatanje sopstvenog deteta", istakao je reditelj, čija je majka nakon godinu dana igranja došla da vidi predstavu "Naš sin".

Lazić je naveo da je predstava poslužila da razgovaraju i sve reše, primetivši da je sve moglo biti i ranije izgovoreno.

"Mi smo izgubili ipak deset godina bliskosti, nekih lepih trenutaka koje smo mogli da imamo za to vreme. I vidiš da je samo bilo potrebno da se o tome razgovara, i da zapravo vidimo da nije tu ništa strašno", rekao je Latić.

Prema njegovim rečima, neke ljude vuče da vide predstavu "Naš sin" potreba da posle odu kući i razgovaraju o nerešenim stvarima unutar svoje porodice.

Ponovivši da je univerzalnost bila ključ da se predstava probije, i stigne do Dablina, Temišvara, Zagreba i Drezdena, Lazić je podsetio da će u martu "Naš sin" obeležiti 50. izvođenje, što je "za malu i nezavisnu predstavu velika brojka".

Lazić je rekao da je dobio poziv da "Naš sin" bude postavljen i u Londonu, i priznao da je bio začuđen zašto bi to neko tamo uradio pored toliko njihovih pisaca, i kako će se fenomenološki tamošnja publika povezati sa komadom.

"U predstavi je majka, o kojoj svi pričaju, prototip balkanske majke, ona jeste glavna u toj predstavi. Ona pokreće sve konce. I svi kažu: 'Pa ovo je majka kako izgleda na našim prostorima'", rekao je Lazić.

Prema njegovim rečima, i reditelj koji će raditi "Našeg sina" u Londonu mu je rekao da takva majka postoji i u Velikoj Britaniji, sredini gde imaju drugačiji odnos prema onome što je drugačije i različito.

"Možda je upravo u tome suština, da su majke svuda na svetu slične toj našoj majci. To je zaštitnička majka koja verujući da radi dobro i da radi za celu porodicu zapravo uništava sve", naveo je Lazić.

Pored toga, u okviru Hartefakt projekta "Kvir karavan" predstava "Naš sin" ide po malim sredinama u Srbiji, i već su bili u Lazarevcu i Barajevu, "i te reakcije su ludilo".

Napomenuvši da u "Našem sinu" ima mnogo duhovitosti, Lazić je naveo da u unutrašnjosti "nema više tog smeha" kao u Beogradu, što znači da se "smatra vrlo ozbiljnom pričom".

"Bude ta koncentracija i fokus kojim se gleda, a onda na kraju i naravno katarza koja se uvek nekako desi", naglasio je reditelj.

Lazić je dodao da je suština da predstava ide "tamo gde treba" i da postoji "mlado biće koje živi u Pirotu i Arilju kome stvarno treba podrška, i treba da vidi i da čuje ovu priču".

Primetivši da se "nešto zanimljivo, gotovo ritualno desilo sa predstavom u Beogradu", Lazić je naveo da se dešava da dobije poruke da su ljudi tempirali da dovedu roditelja i autuju se nakon gledanja "Našeg sina".

"Potreba da si predstavom ljudi nešto međusobno kažu, mislim da se to ne dešava često. Koliko god voleli da pričamo da pozorište menja, nije to baš uvek slučaj", rekao je Lazić.

Na osnovu filma Kaspara Noa "Klimaks", Lazić je nedavno postavio istoimenu predstavu u Hartefaktu, na poziv glumca Alekseja Bjelogrlića, i ističe je to generacijska priča.

Lazić je ocenio da je "to jako mučan film", i da zahvaljujući drogi "do kraja večeri izađu najgori demoni iz čoveka".

"Droga je tu zapravo kao katalizator. Mislim da bi se to što izađe iz njih desilo možda i u nekim drugim okolnostima. Mislim da to nije predstava toliko o drogama, koliko je o čovekovoj senki i tom zverstvu u nama", naveo je reditelj.

Lazić je dodao da je predstavom "Klimaks" hteo dati komentar o mladoj generaciji, koja je "osvojila neke slobode o kojima njhovi roditelji nisu mogli ni da maštaju", ali kod koje postoji nemogućnost da se izrazi ljubav.

Priznavši da je svestan da se predstava gleda pre svega zbog glumačkih imena, Lazić je ocenio da smo "u trenutku u kojem glumci prodaju predstave".

"Retko koja publika postoji koja će doći na predstavu zbog reditelja ili pisca. Znam da mlađe generacije dolaze jer hoće da vide Pavla Mensura, Bjelogrlića, Andreja Nježića i Anju Ćurčić, koji su isto u podeli", dodao je Lazić.

Iako su glumačka imena razlog za kupovinu karata, Lazić je ocenio da će ipak ono što nudi predstava "izazvati da idu i da pričaju posle o tome".

Lazić je rekao da bi voleo da radi i dalje autorske stvari, ali manje i kvalitetnije projekte, da ne mora biti "u turbo ritmu i da ide iz projekta u projekat".

"Umetnost iz moje lične perspektive je da pričaš, radiš, pišeš, režiraš o stvarima koje su tebi bolne, koje tebe muče i da se nekako sa njima izboriš", rekao je reditelj.

Lazić je dodao da su umetnici jako privilegovani, jer sve što im se ružno i teško desi u životu, biće pogonsko gorivo za stvaranje, a istina koju su ostavili na sceni može nekome pomoći da lakše ide kroz život.

Prema njegovim rečima, ljubav i umetnost mogu spasti svet, jer je to "najljudskije što imamo".