Đorđe Kadijević: Bavljenje umetnošću je najteži posao koji postoji

BEOGRAD - Bavljenje umetnošću je najteži posao koji postoji, tu čovek "na kocku" stavlja sebe samog, a ne cilj nekog rada, smatra Đorđe Kadijević srpski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.

"Nikada nisam radio za neka priznanja i nagrade, već nagonski da bih pronašao način da podnesem sebe", rekao je Kadijević za Tanjug.

On je govorio o delima ruskog pisca Fjodora Dostojevskog, koje je, kako je naveo, pročitao tokom života tri puta, u mladosti, zrelom dobu i u starim danima.

Kadijević je naglasio i da "tu dušu slovensku" koju je Dostojevski opisao u svojim delima nemaju drugi narodi.

Govoreći o druženjima sa Ivom Andrićem, Miroslavom Krležom i Mićom Popovićem, kaže da je od srpskog nobelovca tokom jednog njegovog desetominutnog govora naučio više o korenima islamske umetnosti u Bosni nego za četiri godine studiranja istorijskih nauka na fakultetu.

Kadijević (91) se uz osmeh prisetio vremena kada je radio u redakciji Jugoslovenske enciklopedije zajedno sa Miroslavom Krležom.

"Pitao je slavnog pisca moj profesor Lazar Trifunović da li su srpski i hrvatski jedan ili dva jezika, a Krleža je sa osmehom odgovorio: 'Znate Lazo, nije isto voditi ljubav da Djevom ili Devom'", kazao je Kadijević.

Kako je naveo, Mića Popović je bio njegov prijatelj 30 godina.

"Poznavao sam ga kada je bio niko i ništa. Kasnije je postao najcenjeniji slikar koji je počeo da radi posle Drugog svetskog rata. Naslikao je Ričarda Bartona i Maršala Tita kako šetaju po Brionima. Tito je u drugom planu na toj slici. Gradski komitet Saveza komunista Jugoslavije je ocenio kao neprikladno predstavljanje najvećeg sina naroda i narodnosti. Bio sam jedini kritičar koji je ustao u odbranu Miće Popovića. Napisao sam da je ta slika bila vrhunsko umetničko delo. U znak zahvalnosti dobio sam ogroman portret gde sam iznad prirodne veličine prikazan kako sedim u kući", kazao je.

Kadijević je govorio i o "senzibilnosti, intileginciji, imaginaciji, moralnosti i smislu za ljubav koje neki ljudi imaju" i rekao da su te vrednosti nekom pojedincu date, i da se niko ne može kriviti što ih nema u času kad se rodio, kao što se i visoko razvijene individualnosti po njemu ne mogu slaviti zbog postignutih visina jer im je to takođe na "neprotumačiv način" dato.

"Zašto je Bora Stanković naš najbolji pisac, ne znam, tako se rodio. A ima toliko mladih i ambicioznih ljudi koji mnogo pišu, a to što pišu ili nema vrednosti ili nema nikakve vrednosti", rekao je Kadijević.

Kadijević je govorio i o izvesnoj nepromenljivosti u istoriji ljudske civilizacije i ispričao, kao prilog toj tezi, da je slavni slikar Pablo Pikaso pozvan da pogleda ansambl crteža praistorijskih ljudi u Pirinejima u pećini Lasko 1940. godine i da kaže šta misli o tome.

On je, prema Kadijeviću, nakon što je pažljivo pregledao crteže i slike koje su radile generacije praistorijskih ljudi, u odgovoru na pitanje novinara kakve utiske ima rekao: "Nismo se ništa promenili".

Kadijević je naglasio i da ako se to nije desilo u domenu kulture i umetnosti i ako su ti crteži mogli da se porede sa onima u savremenoj umetnosti ili bilo kog vremena, onda to u izvesnom smislu važi za čitavu civilizaciju kojoj pripadamo, čitavu ljudsku istoriju.

On je govorio o bivšoj Jugoslaviji i rekao da je gubitak te države po njemu "naša najveća tragedija"

"Odavno bismo bili u Evropskoj uniji da smo sačuvali Jugoslaviju", smatra Kadijević.

Kadijević je rekao je da je u životu doživeo 33 saveznička bombardovanja samo u 1944. godini za vreme okupacije.

"Naši kako ih zovemo saveznici, Amerikanci i Englezi bombardovali su Beograd i to ne selektivno, i Beograd je tada imao 250.000 stanovnika i nismo imali kud i mi smo mislili da niko neće preživeti, da je došao smak sveta, a nekim čudom ima nas koji smo preživeli", rekao je Kadijević.

On je dodao da nije mogao da poveruje da će to što je u mladosti preživeo ponovo imati priliku da doživljava u NATO bombardovanju 1999. godine.