Greganović: Knjiga "Priči nikad kraja" je osmišljena kao moj i Goričin spomenar

BEOGRAD – Koautorka bestselera "Priči nikad kraja" Jelica Greganović je rekla Tanjugu da je ta knjiga koju je napisala sa Goricom Nešović osmišljena kao njihov spomenar i da su ubrzo shvatile zašto je postala jedna od najčitanijih u Srbiji.

"Kada smo počele da dobijamo komentare, pisamca, poruke shvatile smo o čemu se radi. Ono što smo proživele nas dve, ma koliko bilo lično, to je nešto što je zajedničko mnogim ljudima... Ljudi vole priče u kojima mogu da se pronađu i identifikuju", objasnila je Greganović.

Nedavno je ovaj bestseler dobio i nastavak koji nosi naziv "Naše priče", a Greganović je istakla da joj je dugo vremena bilo potrebno da završi nastavak jer je sama morala da uradi ono što nisu stigle njih dve zajedno.

Od više od sto priča koje je ostavila Nešović, Greganović je izabrala dvadeset.

"Znala sam da to moram da uradim, a da zato otvorim njen kompjuter i da uđem u svet koji više ne postoji. Teško sam ih birala i u jednom trenutku sam shvatila da ne smem da pogledam sve. I onda sam se na kraju odlučila za dvadeset priča. Što sam više bila u toj priči, to mi je bilo teže", kazala je Greganović i dodala da je taj najuži izbor "na kraju napravila Gorica".

Za razliku od prethodne knjige, nastavak je kreiran malo drugačije.

"Za razliku od prve knjige, gde je jedna Goričina priča, pa jedna moja, ovde su dve Goričine, pa jedna moja jer znam da ona mnogo više nedostaje ljudima i da su se nje poželeli mnogo više nego mene", rekla je Greganović.

Naglasila je da prva knjiga nije imala promociju, a da je postala bestseler.

"Nešović je putem radija često pričala o njoj, a u Laguni je imala svoje treće izdavanje", dodala je Greganović.

Kako kaže "bojala se da se promocija knjige ne pretvori u nešto pretužno", ali nije bilo tako.

"Treba pričati o ovoj knjizi, razgovarati sa svim dobrim ljudima, kolegama, novinarima... Jako sam se bojala promocije. Međutim, ljudi su dizali ruke i svi su rekli nešto lepo o njoj, koliko im je značila", rekla je Greganović i dodala da je drugo izdanje "Naše priče" pokazalo da su čitaoci zaista sa nestrpljenjem čekali da se napravi i ta druga knjiga.

Istakla je da je Nešović pisala narativno, onako kao što je govorila na radiju i da njoj u ovim pričama samo fali mikrofon.

Prema njenim rečima "to su primetili i oni koji su prisustvovali promociji knjige".

Mnogi su imali osećaj da slušaju Goricu Nešović.

Knjigu "Priči nikad kraja" je okarakterisala kao zbirku priča koju su napisale za svoju dušu, i da su nakon toga "i čitaoci počeli da je koriste za svoju dušu".

"Mnogo je lepo kada se ljudi pronađu u onome što čitaju. Verovatno je zbog toga ona okarakterisana kao knjiga koju su svi pozajmljivali, a niko je nije dobio nazad", podsetila je Greganović.

"U toj knjizi su stvari koje smo nas dve živele i bile spremne da ih podelimo sa drugima. Nismo nešto krile. Verujem da je to u tim pričama ono što privlači ljude. To su lončići na tufne, odlazak na pijacu, korpice, marame, njen pekmez od pomoranđina od kog miriše cela kuća u vreme zime", kaže Greganović.

Koautorka se osvrnula na lik Gorice Nešović i na prijateljstvo koje su negovale dugi niz godina, ali i o tome koliki je bila profesionalac u radijskom poslu.

"Gorica je radila i televiziju, ali je radio ipak bio njen prioritet. Ona je od svega umela da napravi priču. Njenu emisiju su svi slušali, u njenoj emisiji su se svi pronalazili i svi su je hvalili. Ona je bila čovek sa radija“, naglasila je Greganović i dodala da je Gorica jednom rekla da radio pravi ličnost, a televizija likove.

"Pre poznanstva sa Goricom nisam imala najbolju drugaricu. Prijatelje stičeš celog života čim prepoznaš nekog ko pripada tvom plemenu. Tako smo se valjda našle Gorica i ja. Goricu su ljudi voleli zato što je ona prosto bila neko s kim smo se lako identifikovali", kazala je Greganović podsećajući se na najbolju drugaricu.

Napominje da je Goricu upoznala u gimnaziji, ali da se nisu tamo družile.

"Za nju sam ja bila štreber zbog koje je mogla da ode ispod crte pri upisu u gimnaziju. Počele smo da se družimo posle gimnazije, ona je mene zvala i najzad smo se našle u Pionirskom parku kod Skupštine i sedele tamo od šest uveče pa do tri ujutro... Od tada se nismo razdvajale. To je neka sudbina, mesec, uticaj planete... i od tad smo najbolje drugarice", dodala je Greganović.

Na pitanje o "neraskidivom prijateljstvu" i o važnosti prijateljstva nekome ko je tek kročio na ovaj svet Greganović je rekla da njihovo prijateljestvo nije nešto što nije bilo viđeno i nešto što neće biti viđeno.

"Mi se menjamo, oni koji dolaze imaće svoje vreme. Postoje prijateljstva i postojaće. Sitnice su ono što spaja ljude kroz prostor i vreme... Velike stvari budu i prođu.. Nanesu veliku korist i štetu. Sitnice popadaju pa se opet podignu i postoje. Mi živimo sitnice, mi ne živimo velike stvari", ocenila je Greganović.