20. decembar 2022 11:20
Jovan Kolundžija za Tanjug: Danas nije dovoljno biti samo talentovan umetnik
podeli vest
BEOGRAD, 20. decembra (Tanjug) – Čuveni violinista Jovan Kolundžija će održati novi tradicionalni koncert 22. decembra u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine sa ansamblom "Gudači Svetog Đorđa", a specijalno za agenciju Tanjug je izjavio da danas nije dovoljno biti samo talentovan i virtuozan muzičar, već je potrebno mnogo više da bi se animirala publika.
Na programu koncerta će biti dela velikih kompozitora - Žan-Mari Lekler, Kami Sen-Sans Petar Iljič Čajkovski, Dmitrij Šostakovič, Antonio Vivaldi, Edvard Grig, Karlos Gardel, Fric Krajsler.
Publiku sigurno zanima kako jedan umetnik kao Jovan Kolundžija stvara repertoar za svoje koncerte, kako bira određene kompozitore i njihova konkretna dela koja će svirati.
Deluje da je to težak proces, jer je neophodno pogoditi lični ukus i naravno ukus većine – publike.
"Uglavnom se vodim sopstvenim ukusom, pratim svoj senzibilitet. Mnoga dela koja nisam svirao na svojim koncertima već sam toliko puta slušao, ima raznih radijskih snimaka, ili zapisa na internetu, postoje mogućnosti da se publika upozna sa tim kompozicijama. Sve tu to izuzetna ostvarenja koja su mi promakla, jednostavno se desi da se nisam sreo sa nekim delima u izvođenju", kaže Kolundžija za Tanjug o svojim izborima kada je reč o repertoaru na svim koncertima.
On je naglasio da takodje nije čuo nijednog kolegu umetnika koji ta dela svira što su ga okupirala, i priznaje činjenicu - "za pet života ne mogu da stignem da sviram sve kompozicije koje bih voleo”.
Umetnik će nastupiti sa dirigentom Srboljubom Srbom Dinićem i orkestrom Gudači Svetog Đorđa, koji obeležavaju značajan jubilej - 30 godina od osnivanja.
Violinista podseća da je svirao sve Betovenove sonate u ciklusu na Kolarcu, skoro sve Mocartove violinske sonate sa četiri različita pijanista, kao i Bramsove sonate.
Po njemu, bilo je sve to uzbudljivo, mada je ocenio da mu nije sve podjednako uspešno pošlo za rukom u tim izvođenjima, ali je ostavio trag koji se vezuje za njega i izgradio mu je muzički identitet.
Jovan Kolundžija smatra da je u organizaciji života najteži poduhvat kada se upušta u zahtevne koncerte gde svira dela velikih kompozitora, jer tada umetnik mora znati sa kim saradjuje, ima probe, da bude siguran u partnere na sceni, a priznaje da to nije nimalo jednostavno.
Kolundžija je jedinstveno produktivan, jer je do sada u karijeri svirao preko 4000 koncerata u najprestižnijim koncertnim dvoranama sveta, nastupio je u više od 40 zemalja, imao mnoge turneje u Evropi, Americi, Kanadi, Aziji, Južnoj Americi.
Poznati su mu značajni ciklusi koncerata kao - “Deset veličanstvenih”, “Volite li Betovena”,“Bravisimo Maestro Mocart”, “U čast velikom Bramsu” i osvojene nagrade od Pariza, preko Londona, Zagreba, Beograda do Budimpešte.
Kolundžija je veoma vredan kako radi na više frontova, sa svojih 74 godina i dalje aktivno nastupa kao izvođač na koncertima, ali od 2001. je osnovao Centar lepih umetnosti Gvarnerijus koji vodi sa suprugom Miljanom i promoviše mlade muzičare.
Sa jedne strane je osnivač – menadžer, a sa druge je i dalje umetnik koji suvereno vlada scenom.
"Sve je to lako ako imate suprugu koja uspeva da sve to organizuje. To je prava istina. Miljana zaista sve to ume, ako neko može sve da postigne oko naših programa u Gvarnerijusu, to je samo ona. Veoma je vredna, voli svoj posao, i njen radni dan počinje u šest ujutru, a završava se oko ponoći, ili i nakon tog vremena", objasnio je Kolundžija i izrazio iskreno zadovoljstvo što je Gvarnerijus od nedavno u rukama Grada Beograda, jer im je bilo teško da vode tu ustanovu kulture u svom, privatnom vlasništvu.
"Gvarnerijus više nije toliko finansijski opterećen kao što je bio, imaćemo veoma pristojan budžet za sledeću godinu, moći ćemo da se razmahnemo sa programima. Ostaje nam samo da navijamo da to sve tako ostane i opstane, da se realizuju razne moje ideje, u koje je uključena i moja sestra Nada Kolundžija. Tako je ovde oformljena jedna ekipa koja neće da saplete samu sebe", siguran je violinista i dodaje da svi oni dobro znaju šta vredi od izbora umetnika do samih projekata.
On naglašava da Gvarnerijus nije komercijalna kuća, i da je potrebno da se jedan tako noviji prostor u gradu, koji postoji dve decenije, mora reklamirati kao da se organizuje koncert na Kolarcu.
Ali, razlika je u tome što u Gvarnerijus staje nešto više od 100 ljudi, a u Kolarčevoj zadužbini 870.
"Ipak, kako sam čuo, ponekad se na Kolarcu proda svega 50 do 100 karata, ostalo se onda podeli, što je neverovatno. A mi se reklamiramo kod nas toliko da privučemo i tih 100 osoba da nam dodju. Za mene je to katastrofa, u tome svemu vidim poraz klasične muzike, u jednom trenutku, u ovoj fazi njenog trajanja. Tu mislim i na sve nas kao umetnike, izvođače, kao društvo i sredinu. Tako nešto ne bi smelo da se dogodi i dozvoli", smatra Kolundžija razočarano i analizira stanje u drušrtvu gde kaže da ne može najkvalitetnija i najinspirativnija muzika da bude pobedjena od strane neke savremene sumnjive muzike.
"To je dosta destruktivno. Mi živimo u vremenima gde je to dosta logična posledica svega. Iskreno se nadam da će i budžeti da se povećavaju, kada mogu da se otvaraju tolike nove fabrike. Sve ide u boljem smislu što se ekonomije tiče, trebalo bi da se više novca onda stavi na stranu i da se obezbede i povećaju sredstva za kulturu", rekao je slavni maestro.
On je podsetio da je u Narodnoj skupštini, te da bi voleo da taj budžet bude veći, što bi svakako trebalo, ali otrkiva da on to ne odredjuje, već može samo da podseća putem medija i čini mu se da naša zemlja ima skoro najmanji budžet za kulturu od mnogih država u regionu i Evropi.
Maestro Kolundžija dobitnik je najznačajnijih domaćih priznanja – Oktobarska nagrada, Vukova nagrada, Zlatna lira, Gramata patrijarha Pavla, Zlatni beočug .
Nakon 4000 koncerata, Kolundžija ne misli da prestane sa izvođačkim delatnostima, naprotiv.
"Pomislio sam pre desetak godina da mi je dosta, ali eto, čudno je kako se čovek reinkarnira. Odnosno, pitao sam se – otkud meni energija da nastavim dalje sa koncertima? Ipak, uvek razmišljam po sistemu – predaja nije opcija. Mislim da čovek počinje da se suši ako ne izvlači ono zbog čega je rođen. Za sebe mislim da sam rođen za violinu. Ako sam to osetio već u petoj godini života, onda mora da je tako", objasnio je muzički umetnik, i dalje kao večiti mladić spreman za nove izazove.
"Najvažnije je za ljude da ne promaše posao sa kojim će se družiti decenijama. Onda je to strašan poraz, ako radite nešto što ne razumete i ne inspiriše vas potpuno. Umetnost je najlepši posao na svetu u tom smislu. U nju ulazite, postepeno je istražujete, osećate se u tome prijatno, pod uslovom da to dobro radite. Naravno, uvek ima prepreka i prednosti u tome, pojavi se i neko “ali”, i zato je život zanimljiv, jer je nepredvidljiv, ne znate šta vas dalje čeka iza ugla", ocenio je Kolundžija.
Virtuoz klasike će i u novoj godini održavati cikluse koncerata "U susret beogradskim opštinama" i pokušati da mladima što više približi klasičnu muziku, što uveliko rade svetski, a naši violinisti Stefan Milenković i Nemanja Radulović.
Izgleda da ima nade da klasika prevagne u odnosu na savremene tokove raznih muzičkih pojava subkulture, a o tome Kolundžija ima poseban stav.
"Sve je to jako teško, jer prvo mora sve doći u ravnotežu, da se napravi jedan balans. Pre svega trebalo bi da svi imamo isti sistem mogućnosti u predstavljanju naše muzike. To znači da svi ti umetnici koji se bave klasičnom muzikom moraju imati šta da kažu, treba da se potrude da to i predstave", analizirao je muzičar situaciju, osvrnuo se na medije, i rekao da bi oni koji vladaju medijskim nebom, morali da dozvole da se to sve čuje.
"Ti vlasnici medija bi zapravo imali neki opšti interes, da oni to razumeju kao jednu vrstu potrebe, iako ih to ne interesuje. Dakle ovako da razmišlaju: imam televizijski program, odgovoran sam prema sredini u kojoj živim, jer moj kanal gleda na milione ljudi, a ne moraju samo ove razne petparačke priče svaku noć i dan" Odgovornost nije samo zaraditi novac i kažete – evo, ja sam uspeo, snašao sam se. izričit je Kolundžija koji smatra da svaki umetnik mora da ima potrebu da se predstavi i bori za svoje mesto kao što se bori da svira što bolje, i to su dakle dva terena koje je potrebno savladati.
"Mnogi muzičari klasike su danas u svom svetu. I ja sam bio dugo u tom svetu i bilo mi je teško da se uključim u taj "normalan" svet koji život nalaže, a radi se o poslovnom aspektu. Sve to nije nimalo jednostavno za nas, i mnogi bi radije da sve to dodje samo od sebe, i da padne s neba. Dakle – ja sviram sjajno i to je dovoljno. Ali nažalost, to uopšte danas nije dovoljno" sa ne mnogo optimizma je govorio Tanjugu Kolundžija.
Prema njegovim rečima, muzički menadžer neće previše da se bavi poslom u Gvarnerijusu ili nekoj ustanovi kulture, jer ne može da zaradi dovoljno od tih umetnika, on mora da uzme svojih 15, 20 ili 30 posto, i više, sve je stvar dogovora.
"Lično to ne pozdravljam, ali ti odnosi postoje. Muzičar će da svira i za 10 posto, ako mu se čini da je to važno njemu lično, a menadžer može da uzme sve ostalo od zarade. Ne verujem da je to tako, ali evo zašto može da se to dešava: ako umetnik sam nema nijedan koncert, ne dobija priliku da ga publika vidi i sluša, a sa menadžerom jedino može da svira, onda se odrekne svega da bi se predstavio. Jako je važno nastupati javno, dovoljno intenzivno, da čovek oseti da ga to stalno tera da svira što bolje, da bude u formi, da menja programe na koncertima, i da sve ide uzlaznom linijom", približio je situaciju Kolundžija, kako to izgleda na tržištu danas, gde nije u fokusu samo - umetnost.
"U ovom vremenu veoma je teško mladima da ostvare ili da žive u ono doba u kome sam ja živeo. To vreme je bilo mnogo lepo. Bio sam prvi umetnik koji je morao da svira isti program na Kolarcu i tri koncerta zaredom, jer je interes publike bio toliki, da nisu mogli da stanu u jedan nastup. Tako se dešavalo i sa Ivom Pogorelićem, jednostavno publika dolazi, kupuje karte, i začas se rasproda sve, i odmah se zakazuju novi koncerti, kada je Kolarac slobodan" podsetio je violinista.
Tako on smatra da svi ti momci i devojke koji sviraju klasiku, zapravo nemaju publiku, nisu se za nju izborili, medijski nisu predstavljeni, “možda se sami ne trude dovoljno, nemaju verovatno nijedan adut osim kvalitetnog sviranja, ali to je malo”.
"Za današnje vreme kada se traži još nešto osim talenta, oni moraju da smisle koji je to adut koji imaju uz svoj kvalitet. Može to biti – provokacija. Nemanja Radulović ima tu vrstu provokacije i to je ono što je privlačno publici. Sjajan je kao muzičar, svirač, i doneo je još jednu dimenziju koja ovde nije bila primećena, osim možda Najdžela Kenedija u manjoj meri. Jednostavno on to radi, ima tu energiju koja izlazi iz njega, rasplamsava se. Nemanja je onda našao put za dobro sviranje i mislim da publika više dolazi zbog njegovih nastupa, odnosno da vide kako će to da izgleda, pa onda iz razloga da čuju kako će to i da zvuči”, pohvalio je stariji kolega mlađeg na uspehu i receptu za isti" kaže Kolundžija.