Tamara Aleksić: Predstava "Staklena menažerija" je neka vrsta psihoterapije

BEOGRAD - Gošća nove epizode video serijala Tanjug Reflektor bila je glumica Tamara Aleksić koja je govorila o svojoj ulozi u predstavi "Staklena menažerija" u pozorištu "Madlenijanum".

Aleksić je podsetila da je proteklo 80 godina od prvog dela američkog pisca Tenesija Vilijamsa (Tennessee Williams) i da "što više čitaš, više shvataš da je to bila neka vrsta njegove psihoterapije".

"Napustio je svoju porodicu, koja je na neki način bila toksična. U nekom trenutku čovek mora da preseče stvari koje mu ne prijaju i da krene za svojim snovima, kao što je on uradio", ocenila je glumica.

Prema njenim rečima, preko "Staklene menažerije" vidi se odnos Vilijamsa prema ljudima, odnosno njegovo pisanje o majci je kao stručna dijagnoza psihoterapeuta, sestra Lori je romantičarski opisana, a onda "o sebi ima bukvalno jednu rečenicu, i to je to".

"Toliko je slojevito i lično da se već osećaš malo u moralnoj dilemi. Kao da čitaš nečiji dnevnik. Tako da baš je pipavo, užasno je nežno i psihološki vrlo kompleksno, i ne može da ne ostane utisak na tebe", ocenila je Aleksić.

Predstava se izvodi na maloj sceni "Madlenijanuma", a Aleksić je istakla da u takvim kamernim uslovima ima predivnu komunikaciju sa kolegama Borjankom Ljumović, Ognjenom Malušićem i Nikolom Rakočevićem.

Aleksić je pomenula izjavu rediteljke predstave Ivane Vujić da je neprevedno što se u pozorištima manje plaćaju saradnici male scene nego velike scene.

"Mala scena je nešto toliko intimno, ti si deo te porodice. Stil glume koji zahteva mala scena je nešto između filmske i pozorišne. Postoji taj impostirani šapat. Ne moraš do stotog mesta da dobacuješ nešto, već je do četvrtog reda", objasmila je glumica.

Nomenuvši da je jedan psihoterapeut je došao na premijeru i rekao da je posle 20 minuta imao neopisivu potrebu da pomogne ljudima na sceni, Aleksić je to navela kao dokaz snage predstave.

Aleksić je rekla da je iz svake uloge koju je tumačila, u pozorištu, na filmu i čak pri sinhronizaciji crtanih filmova, naučila nešto više o sebi, i to smatra velikim blagoslovom.

"Ako imaš mogućnost da upoznaš ljude koje tumačiš, imaš odgovornost prema njima. Ti si njihov glas, neka vrsta njihovih advokata. Onda osećaš odgovornost prema tim ljudima i samim tim odgovornost da naučiš od njih", objasila je glumica.

Prema njenim rečima, kroz svaku situaciju koju prolaziš kroz život nešto naučiš, a svaki čovek kog upoznaš je neka vrsta mentora koji je svojim dobrim ili lošim primerom uspeo da te oblikuje.

Aleksić je upozorila da u karijeri glumca "ego u jednom trenutku pokušava da preuzme volan, ali tvoje je da ga vratiš na njegovo mesto".

"Da nema mene, ne bi bilo ega. Sa tim, da ja mogu da postojim bez njega, ali on ne može bez mene. I kada postaviš tako stvari, šta god bilo, možeš da savladaš", ocenila je glumica.