Napadom Austrougarske na Srbiju 28. jula 1914. počeo Prvi svetski rat

BEOGRAD – Napadom Austrougarske na Srbiju 28. jula 1914. godine, pre 110 godina, počeo je Prvi svetski rat.

Vlasti Dvojne monarhije iskoristile su tragičnu pogibiju prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije vojvotkinje Hoenberg, u Sarajevu na Vidovdan, 28. juna 1914, da optuže Srbiju da navodno stoji iza atentata.

U Beču je zapravo dugo tražen prikladan moment za, kako su verovali, konačni obračun sa Srbijom. Atentat koji su izvršili mladobosanci uzet je otuda kao opravdanje za rat.

U vrhovima Austrougarske, oficirskom koru, pa i javnosti, postojalo je oduševljenje idejom odlučnog obračuna sa Srbijom, uz gotovo nepodeljeno uverenje da će sve biti relativno brzo rešeno, odnosno da Srbija nema snage da se ozbiljno odupre neuporedivo nadmoćnijoj državi Habzburga.

U Srbiji nasuprot, opšti stav je bio da sukob sa Austrijom treba na svaki način izbeći.

Zemlja je upravo izašla iz balkanskih ratova, protiv Turske 1912, pa Bugarske, 1913, teško iscrpljena. Nije bila reč samo o materijalnoj situaciji nego o velikim gubicima u ljudstvu. Srbija jeste iz tih ratova izašla ovenčana slavom, pobednica, teritorijalno znatno proširena, ali je bilo očigledno da su joj neophodne godine, decenije, oporavka.

Politika zvaničnog Beča međutim nije leta te 1914. ostavila prostor za mir.

Naprotiv, u Beču se držalo da je moment prikladan za brz konačni obračun. Postojalo je ubeđenje da je Srbija nejaka za ozbiljan otpor takvoj sili kakva je bila Austrougarska. Nije to bio stav samo u Dvojnoj monarhiji, nego gotovo opšte uverenje širom Evrope.

Kada je postalo jasno da predstoji napad, Vlada i centralna državna tela Kraljevine Srbije izmešteni su u Niš, u skladu s nalogom od 25. jula. Vrhovna komanda međutim, smeštena je u Kragujevac.

Rat je objavljen, verovatno ciljano, simbolički, mesec dana po atenatu u Sarajevu, 28. jula.

Srbiji je objava rata dostavljena otvorenim telegramom. U njemu je navedeno da se Dvojna monarhija nalazi u ratnom stanju sa Srbijom. Naglašeno je takođe da odgovor Srbije, na ono što je Beč zahtevao, dakle ultimatum, nije zadovoljio.

Prethodno, poslanik Dvojne monarhije u Beogradu Baron fon Gizl, predao je u večernjim satima 23. jula, Lazaru Pacuu, ondašnjem ministru finansija, u svojstvu zastupnika predsednika Kraljevske srpske vlade Nikole Pašica, ultimatum.

Srbija je tim tekstom optužena zbog navodno podrivačkih aktivnost protiv Austrougarske. Optužba je takođe sadržala navode da su u Srbiji atentatori naoružani, pripremani, obučavani, a onda i prebačeni na prostor Autrougarske.

Grupa mladih ljudi okupljenih u organizaciji Mlada Bosna, iz čijeg okrilja su bili atenatori, bila je pre svega motivisana mržnjom prema Austrougarskoj, u čemu je veliki udeo imao težak socijalni položaj ogromne većine stanovnika BiH. Austrougarska je u skladu sa u osnovi feudalnim nasleđem koje je dosledno poštovala, u BiH odlučno štitila povlašćeni status begovata, uključujući agrarne odnose nasleđene od Turske.

Postojala je takođe kod mladobosanaca ideja jugoslovenskog nacionalizma, što oni nipošto nisu razdvajati od srpskog patriotizma. Grupu mladobosanaca sačinjavali su predstavnici sve tri versko nacionalne grupe Bosne i Hercegovine.

Tokom istraga sprovođene u Sarajevu po atentatu, došlo se do zaključka da su Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i Gavrlo Princip, atentatori, boravili u Srbiji, odakle su doneli oružje.

Takođe, da su atentatori bili povezani s pojedinim službenim licima Srbije.

Bilo je uglavnom jasno da zvanični Beograd, odnosno vlasti Kraljevine Srbije nisu imale nikakve veze s atentatom. Pojedinci međutim, pripadnici pojedinih državnih službi pomogli su potonje atentatore.

Prilikom predaje ultimatuma baron Gizl naglasio je da se zvanični odgovor Beograda očekuje u roku od dva dana.

Bilo je nesumnjivo da je ultimatum uobličen tako da ga je gotovo nemoguće prihvatiti, ispuniti. A što bi poslužilo kao izgovor za rat.

Ultimatum je sadržao deset tačaka. Zahtevana je obustava propagande protiv Austrougarske, ma u kom vidu, obustava rada organizacija koje, po tumačenju Beča, rade protiv Dvojne monarhije, pre svega se mislilo na Narodnu odbranu. Isto tako, da se iz obrazovnog sistema, udžbenika i nastave, ukloni sve protivno interesima Austrougarske.

Potom, da se iz državne službe, neodložno, odstrane sva lica za koja se iz Beča tvrdi da su se bavila podrivačkim radom protiv Austrougarske. Zahtevano je, odmah, hapšenje svih osumnjičenih za pomoć u autentatu. Takođe efikasno zatvaranje granice. Isto tako, insistiralo se na učešću austrougarskih službenih lica na teritoriji Srbije prilikom istraga, kao i sprovođenja sudskih postupka protiv navedenih lica.

Suočene sa perspektivom rata sa nesrazmerno jačom Austrougarskom, koji se na svaki način želeo izbeći, srpske vlasti izašle su u susret svim zahtevima zvaničnog Beča, izuzev učešća organa Dvojne monarhije u istrazi, odnosno sudskim postupcima na teritoriji Srbije.

Naglašavano je žaljenje zbog tragičnih događaja u Sarajevu, zvanična Srbije, kako vlada tako i drugi organi vlasti osuđivali su, iskreno, neodgovornost atentatora i njihovih pomagača. Major Vojislav Tankosić je uhapšen, u toku je bila potraga za Milanom Ciganovićem.

Odgovor na ultimatum uobličili su Nikola Pašić i Stojan Protić, u krajnje pomirljivom tonu. On je potom dostavljen u poslanstvo Austrougarske u Beogradu neki minut pre 18. časova 25. jula. Baron Gizl, međutim, već je napuštao Beograd.

Pošto je primio telegram s formalnom objavom rata, Nikola Pašić tada predsedavajući Saveta ministara odnosno Vlade, već nekoliko dana izmešten u Niš, zaputio se u zdanje Okružnog načelstva. Sa balkona tog tela, Pašić se potom obratio okupljenom građanstvu predočavajući da je Srbija napadnuta.

Austrougarske trupe ratna dejstva započele su iste noći artiljerijom sa ratnog broda Bodrog. Ima doduše svedočanstava da je artiljerijskih dejstva na prostor Srbije bilo i nešto ranije, kao kod Velikog Gradišta.

Invazija je započela je 12. avgusta upadom preko Drine. Austrijska Peta i Šesta armija provalile su tada iz Bosne u Srbiju. Trupama je komandovao Oskar Poćorek, pored drugog organizator dočeka visokih gostiju u Sarajevu na Vidovdan. Na prostoru Srema i Banata nalazila se Austrougarska Druga armija, odakle su vršena diverzantske akcije, najviše kao vid zavaravanja, ali i masivna artiljerijska dejstva po Beogradu, Šapcu, i drugim mestima na ondašnjoj graničnoj liniji.

U Beču je odlučeno da težišni udar bude sa Drine, nasuprot logici. Nesumnjivo se očekivalo da će iznenađenje protivno standradnim uzusima ratovanja doprineti ratnim ciljevima Austrougarke.

Bila je to zabluda pokazalo se. Oskar Poćorek artiljerijski general, vrhovni zapovednik Balkanske vojske Austrougarske, prethodno vojni guverener Bosne i Hercegovine od 1911, bio je nameran da što bezobzirnije kazni Srbiju.

Antisrpska histerija u Sarajevu i Bosni uopšte, ubrzo i drugde, kao u Sremu ili Dalmaciji, započela je ubrzo po atentatu, uglavnom te noći ili sutradan. Dogodili su se pravi pogromi na Srbe i njihovu imovinu. Van Bosne uglavnom je bila reč o hapšenjima, a potom i streljanjima, kako se tvrdilo nepouzdanih.

U Bosni je Poćorek od lokalne muslimanske fukare organizovao posebne formacije, Šuckorpus, čija je uloga bila teror nad Srbima. Preko 5.000 Srba je tada uhapšeno, 460 ubijeno.

Pošto je srpskom Generalštabu postalo nesumnjivo da udar sa Drine nije zavaravanje odnosno skretanje pažnje sa drugog mesta udara, koncentrišu se trupe na tom prostoru.

Tokom Cerske bitke Srbi su potukli Petu Austrougarsku armiju, koja se u rastrojstvu povukla. Krajem avgusta te 1914. godine, trupe Dvojne monarhije proterane su iz Srbije. Za uspešno rukovođenje vojnim operacijama tokom Boja na Ceru Stepa Stepanović dobio je čin vojvode.

Bila je to prva velika pobeda saveznika u Svetskom ratu.

Naredna invazija na Srbiju uslediće 6. septembra. Borbe na Drini, čiji je sastavni deo bila i Bitka na Mačkovom kamenu, pretvoriće se u rovovsko pozicioniranje.

Treća Poćorekova ofanziva dogodila se 16. novembra. Po padu Valjeva i Beograda, uslediće protivofanziva Srba u Kolubarskoj bici koju je osmislio i predvodio Živojin Mišić. Do 16. decembra, osim zarobljenika, ni jedan vojnik Austrougarske nije se više nalazio na teritoriji Srbije. Pobeda Srba bila je potpuna. Živojin Mišić nagrađen je potom činom vojvode.

Uspesi Srba 1914. godine, zaprepastili su čitavu Evropu, kako Beč i Berlin, tako i saveznike. Bilo je to teško poniženje Austrougarske. Paralelno, ugled Srbije je drastično porastao.

U jesen 1915, međutim, na Srbiju su udruženo napale Austronemačke trupe, pod komandom feldmaršala fon Makenzena. Odmah zatim Bugari su napali s leđa.

Posle tragičnog povlačenja preko planinskih vrleti do Jadrana, srpska vojska će se oporaviti na Krfu i u zaleđu Soluna, gde je tada obrazovan novi front.

Probojem Solunskog fronta, koji su izveli Srbi, sredinom septembra 1918, i pobedonosnom ofanzivom koja je presudno doprinela porazu Centralnih sila, okončan je Svetski rat. Po kapitulaciji Bugarske, zatim i Austrougarske, Nemačka je primirje potpisala 11. novembra. Bio je to kraj Prvog svetskog rata.