Psihijatar Ljiljana Simić: Krivci smo svi, svi nosimo odgovornost

BEOGRAD - Da li možemo krivca da nađemo u porodici ili bilo gde, u ovom trenutku je možda prejako govoriti, izjavila je danas psihijatar Ljiljana Simić, povodom tragedije u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".

"Krivci smo svi, svi zajedno negde snosimo odgovornost", rekla je ona u izjavi za Tanjug i istakla da je u takvim slučajevima ključna prevencija.

Ona je ukazala da je u današnjem vremenu teško biti roditelj i pratiti odrastanje deteta.

''Trendovi života su tako napravili koncept da živimo mnogo usmereni na poslove, na raznorazne stvari, a malo smo decu prepustili sebi i nismo u vremenu da prepoznamo kada nešto nedostaje, da prepoznamo da je dete možda drugačije, da ima jednu fasadu koju mi vidimo da je ispravna, da dete ispunjava neke naše zahteve, a negde u dubini duše nismo se suštinski posvetili, nismo videli da nešto nije u redu'', izjavila je Simić.

 

Kako je navela, zaista je pitanje ko je sve kriv, ali mora se vratiti na ono što je danas trend, što misli da treba podržati, a to je nastup ministarke zdravlja Danice Grujičić koji apsolutno stavlja akcenat na prevenciju.

''Prevencija postoji i u ovim problemima, ona je osnov i stub i u mentalnim poremećajima i zajedno moramo da radimo na tome da preveniramo i da ljudima pokažemo i kažemo da nije problem samo bolest, da se toga ne treba stideti, da svaka promena ponašanja i svaki problem ima razloga da neko dođe i potraži pomoć stručnjaka. Mi zato postojimo, tu smo da pomognemo, da posavetujemo, damo instrukciju da roditelji onda prepoznaju, odnosno da dete bolje izađe iz nekih problema'', objasnila je Simić.

Napomenula je da u okviru psihijatrije postoji poseban segment, a to su specijalisti dečije psihijatrije i adolescentske psihijatrije, što jeste relativno mlada grana, ali su to ljudi koji su specijalno naučeni i obučeni da pomažu da leče da savetuju upravo decu i u njihovim razvojnim periodima, kao i u svim problemima na koje mogu da naiđu.

Dodala je i da je uvek tu i tim za podršku koji prati specijaliste dečije psihijatrije, čiji je zadatak da posavetuju i roditelje kako da se snađu i kako da pomognu svojoj deci.

''Pristup, generalno sa decom, treba uvek da bude otvoren i direktan. Ne možemo da se pravimo da se ovo nije desilo, do određene mere treba razgovarati sa decom i uvek individualni pristup - to je ono što postoji u psihijatriji i medicini, ne možemo da generalizujemo stvari'', rekla je Simić i dodala da svako dete ima svoj neki prag tolerancije i svoju potrebu da o nečemu puno, odnosno malo govori.

Kako je objasnila, treba da se govori i emocije negde treba da se puste da izađu i prirodno je da ovaj događaj izaziva tugu, naravno i suze i kod svih odraslih, ne samo kod dece.

''Tako da je potpuno u redu da sa decom normalno porazgovaramo, ponovimo šta se desilo u onom opsegu koje dete može i želi da prihvati, mimo toga ne treba insistirati i naravno pratiti kako se sve to odražava. Sigurno da će deca imati neko osećanje koje će da potraje, svi mi odrasli ćemo imati neke posledice i osećanja koja će potrajati u odnosu na događaj, ali zato smo svi zajedno tu roditelji posebno fokusirani da isprate tugu, žalost i ponašanje svoga deteta dalje'', rekla je za Tanjug.

 

Prema njenim rečima, ovaj primer može da se generalizuje, jer je odbačenost toliko česta osobina u našem društvu, pritom ne samo u društvu naše zemlje, nego generalno ova civilizacija nosi odbačenost.

''Svi nekako dođemo u jednom trenutku u situaciju da smo odbačeni, a zašto smo došli do toga? Zato što smo negde zaboravili osnovne stvari, a to je da, kada je nekom loše, ne priđemo i ne pitamo zašto mu je loše. Deca više ne funkcionišu tako da pomognu nekom svom, nego gledaju da satanizuju, odbace, da podsmevaju i da, ako je neko žrtva, još više ga dotuku'', rekla je Simić.

Ona je napomenula da deca prepoznaju ako neko ima u sebi neku dozu slabosti ili osećanja i da to još više potenciraju i podsmevaju se.