Instituti izradili priručnik sa smernicama kako razgovarati sa decom o pucnjavi u školi

BEOGRAD - Institut za pedagoška istraživanja i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja izradili su priručnik sa smernicama kako razgovarati sa decom o pucnjavi u školi, namenjen roditeljima, starateljima, prosvetnim radnicima i svim osobama koje rade sa decom.

Kako se navodi u priručniku ovakav događaj može da izazove različite emocije kod dece, kao što su osećaj straha, panika i anksioznost povodom sopstvene bezbednosti i bezbednosti njihovih bližnjih.

Takođe, upozoravaju, može biti primetan i osećaj tuge i krivice.

U priručniku se navodi da iako je možda teško pronaći "pravi trenutak" izbegavanje razgovora može da dovede do pojačanog osećanja zabrinutosti i

zbunjenosti, i ostavlja otvoren prostor za dezinformacije kojima su deca izložena.

"Objasnite detetu da želite da razumete kako se oseća. Jeste teško, ali ne zaboravite da ste vi svom detetu najveća podrška!", poručuju u smernicama.

Potrebno je, navode, obezbediti sigurnost i savetuju da je potrebno pitati dete o tome šta ono zna o pucnjavi koja se dogodila i kako se povodom toga oseća i dopustiti deci da izraze svoja osećanja i postave sva pitanja koja imaju.

"Uverite ih da je normalno to što osećaju i budite iskreni - nemojte lagati.

Razrešite svaku potencijalnu zabrinutost koja nije utemeljena (npr. da se pucnjava u školi dešava često, da škola nije bezbedno mesto). Uverite ih da su sa vama sada bezbedni", navodi se u priručniku.

Dalje navode da je potrebno normalizovati osećanja tako da se detetu objasni da se svi uplaše kada su u opasnosti, da je strah način kako nas naša tela upozoravaju i pripremaju za akciju kada se nešto opasno događa.

"Pomozite deci da shvate da su njihove prirodne reakcije normalne. Podelite i vaša osećanja, podelite da je normalno biti uplašen i da ste tu, da ste zajedno, na sigurnom", savetuje se u priručniku.

Upozoravaju i da je potrebno da roditelj, staratelj, i drugi osmotre znakove traume.

Normalno je, navode, da deca budu u nekoj meri zabrinuta povodom pucnjave u školi, a ako dete izgleda izuzetno uplašeno, ljuto, ili povučeno potraže stručnu pomoć.

"Uključite stručnjake za mentalno zdravlje ili kontaktirajte neku od organizacija koje se bave pružanjem podrške deci i roditeljima nakon ovog događaja", navodi se u smernicama.

Što se tiče postupanja u narednim danima, savetuju da se obrati pažnja na to da li dete ispoljava neke od sledećih simptoma: socijalno povlačenje, promene u ponašanju u odnosu sa roditelje, vršnjake ili nastavnike, da li ima teškoće sa spavanjem, smanjen ili povećan apetit, glavobolje ili stomačne probleme, impulsivno ili agresivno ponašanje.

"Ukoliko primetite prisustvo više ovih znakova, ponudite detetu da potražite pomoć od psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra sa kojim dodatno može da razgovara o onome što ga muči", savetuju stručnjaci.

U priručniku je navedeno i šta može da pomogne, a kako ne bi trebalo da se postupa, a roditelji, staratelji i druge bliske osobe savetuju se da deci pokažu svoja osećanja jer će time, objašnjavaju, deca dobiti "dozvolu" da iskažu sopstvena osećanja.

"Podstičite ih da napišu ili nacrtaju ono što ih muči. Ako ne žele, ne moraju da vam pokažu svoj sastav ili crtež. Uvažite njihova opravdanja (da nisu spremni da odgovaraju, da nisu dovoljno skoncentrisani) posebno u narednim danima. Ali im dajte do znanja da ste tu kada budu spremni", savetuje se u priručniku.

Savetuju da se deci pomogne da zadovolje potrebu za sigurnošću, da budu pored deteta i organizuju zajedničke aktivnosti.

Ako deca imaju potrebu za osamljivanjem i plakanjem, odraslima se savetuje da ih puste ali ne ostavljaju previše često same kod kuće, posebno ne noću.

Ono što neće pomoći, piše u priručniku, je izbegavanje razgovora o događaju, zatim negiranje da je dete doživelo teško iskustvo, rečima: "Hajde, pa nije se desilo u tvom odeljenju".

Takođe, prećutkivanje bitnih i primerenih informacija neće pomoći, kao i ponašanje kao da se ništa nije dogodilo i rečenice kao što su "To je prošlo, život ide dalje", "Ne treba da se bojiš, nisi više mali/a" jer kako navode - dete će misliti da ga ne razumete.

Požurivanje oporavka se ne savetuje, kao i potiskivanje osećanja i reakcija koje roditelj/staratelj ima.

Savetuje se izbegavanje ljutnje na dete zato što je neraspoloženo ili ne ispunjava školske obaveze.