Berlinskim kongresom 1878. Srbiji priznata suverenost, dobila i znatno proširenje

BEOGRAD - Berlinskim kongresom, koji je zaključen 13. jula 1878, Srbiji je priznata potpuna suverenost, a uz nezavisnost, međunarodno pravno potvrđenu, Srbija je tada zadobila i znatno teritorijalno proširenje.

Međutim, vodeći cilj kojem je Srbija težila, oslobođenje Stare Srbije odnosno Kosova, nije ostvaren. Srpska vojska je inače u ratu 1877/1878, dospela na Kosovo polje, odnosno oslobodila ga je, ali je potom bila prinuđena da se sa njega povuče.

Kongres u Berlinu održavan mesec dana, od 13. juna do 13. jula 1878, u potpunosti je prekomponovao kartu Jugoistočne Evrope odredivši dalje odnose na tom prostoru za dugi niz godina.

Za Srbiju, njegova važnost se pre svega ogleda u činjenici da je tada, međunarodno pravno, njena teškom mukom izvojevana nezavisnost prihvaćena od strane svih velikih sila.

Pođednako važno, Berlinskim kongresom revidiran je Sanstefanski mir kojim je Rusija na štetu Srba stvarala veliku Bugarsku.

Rusija je tada namenila Bugarskoj niz srpskih etničkih i istorijskih teritorija.

Druge velike sile međutim bile su odlučne da ne dozvole realizaciju Sanstefanskog mira pa je organizovana njegova revizija na kongresu u Berlinu.

San Stefano je tradicionalni grčki naziv za mesto danas znano kao Ješilkej, smešteno desetak kilometara zapadno od Istanbula na obali Mramornog mora. U njemu je 3. marta 1878, po novom kalendaru, potpisan mir između Rusije i osmanske Turske.

Sporazumom je priznata nezavisnost do tada autonomnih turskih teritorija, kneževina Srbije Rumunije, Crne Gore.

Najznačajnija odrednica predviđala je stvaranje Bugarske koja bi obuhvatala i celu današnju Severnu Makedoniju, delove današnje Albanije, Pirot, Vranje, današnju grčku Makedoniju uključujući širok izlaz na Egej, izuzev Soluna i poluostrva Halkidiki, znatan deo Trakije i Dobrudže.

Formalno, ta zamišljena Bugarska bila bi autonomija pod suverenitetom Sultana.

Austrougarski diplomata Andraši inicirao je potom zajednički nastup evropskih sila kako bi bilo oblikovano drugačije rešenje.

Britanija je odmah podržala zahtev Austrougarske najverovatnije s ciljem da onemogući širenje uticaja Rusije na Mediteranu.

U Srbiji su odredbe mira koji je Rusija nametnula u San Stefanu doživljene kao kataklizma.

Sa jedne strane Rusija je vršila pritisak na Srbiju da zarati a potom je srpske etničke i storijske teritorije dodelila Bugarskoj.

Ova činjenica preokrenula je raspoloženje i samog kneza, potonjeg kralja Milana Obrenovića.

Postalo je nesumnjivo da romantične priče o nekakvoj slovenskoj ideji i zajedništvu, kakve je plasirala Rusija, nisu drugo nego zaluđivanje koje je trebalo da olakša poziciju Rusije između ostalog i na štetu Srba.

Jovan Ristić, prva ličnost spoljne politike tadašnje Srbije, uputio se odmah grofu Andrašiju, tada čelniku diplomatije Dvojne monarhije.

Na Andrašijevu inicijativu, uz podršku zvaničnog Londona, u Berlinu je sazvan kongres kojim je predsedavao Oto fon Bizmark, kancelar Nemačke.

Kongresu su prisustvovali predstavnici Nemačke, Austrougarske, Britanije, Francuske, Italije, Rusije i Turske.

Predstavnicima Srbije, Grčke, i drugih, dozvoljavano je prisustvo sednicama kada su na dnevnom redu bile teme koje su ih se neposredno ticale.

Odredbe Sanstefanskog mira uglavnom su poništene.

Srbija je osim potpune suverenosti dobila teritorijalno proširenje prema jugoistoku.

Na novooslobođenim teritorijama oblikovana su potom četiri okruga. Oslobođen je potez južnog pomoravlja, Niš, Pirot, Leskovac odnosno Dubočica, Vranje, prostor Toplice.

Velike sile su pre svega obezbedile svoje interese.

Austrougarska je okupirala Bosnu, Hercegovinu, Rašku oblast sve do Kosovske Mitrovice. Ruska diplomatija se inače sa okupacijom Bosne od strane Austrije saglasila godinama ranije. Formalno, te teritorije su i nadalje ostale sastavni deo Osmanske Turske.

Britanija je zaposela strateški važan Kipar. Rusiji su priznata proširenja na Kavkazu (Batumi, Kars) delom i na ušću Dunava.

Bugarska je svedena na autonomnu kneževinu pod vrhovnom vlašću Istanbula, sa središtem u Sofiji. Oblikovana je, takođe, autonomna Istočna Rumelija sa središtem u Plovdivu.

Što se Srbije tiče važne su bile i odredbe o Dunavu odnosno Đerdapu kao plovnom putu. Obrazovana je odgovarajuća međunarodna komisija posvećena pomenutoj temi.

Srbija se takođe obavezala na potpunu pravnu jednakost svih građana nezavisno od porekla, etničkog ili verskog.

Predviđena je odšteta za imovinu Turaka koji se isele.

Određena je isto tako obaveza gradnje železnice od Beograda do Ristovca južno od Vranja. Prethodno, ruska diplomatija je blokirala gradnju železničke mreže u Srbiji.

Berlinski kongres koji je odredio oblik Jugoistoka Evrope za niz decenija, sve do balkanskih ratova odnosno Prvog svetskog rata, doneo je još jednu novinu odavano uočenu od strane istoričara diplomatije.

Prethodno, velike sile koje su bile neposredno zainteresovane, kao Austrija, od 1868. Austrougarska, ili Rusija, težile su klasičnom teritorijalnom širenju na račun Turske.

Od Berlinskog kongresa postaje vidno da velike sile na Jugoistoku Evrope deluju uglavnom posredno, preko lokalnih zemalja, Rusija preko Bugarske, Austrougarska uticajem na kralja Milana, Britanija podrškom Grčkoj.