Stefan Surlić: ZSO mora da bude primenjena, otvoreno pitanje kada i na koji način

BEOGRAD - Sada je već izvesno da Zajednica srpskih opština mora da bude primenjena, ali je i dalje otvoreno pitanje kada i na koji način, navodi docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić i ocenjuje da uprkos jedinstvenom stavu EU i SAD o neophodnosti formiranja ZSO, ne može, a da se ne primeti narativ koji je preuzet od vlasti u Prištini, a koji je proteklih godina demonizovao svaki pomen o autonomiji za Srbe koji žive na Kosovu.

Na ovom tragu, Srbima na Kosovu se može ponuditi samo nešto što predstavlja “horizontalnu” saradnju opština, nešto više od nevladine organizacije i manje od funkcionalne samouprave u sferama koje su od vitalnog značaja, smatra Surlić koji ukazuje i na izjave stranih zvaničnika da se neće dozvoliti stvaranje nove "države u državi", ali i na nelogičnosti što ZSO porede sa Republikom Srpskom.

U autorskom tekstu za Tanjug Surlić piše:

Za razliku od ranijih godina, svedočimo međunarodnom pritisku, pre svega Sjedinjenih Država da Zajednica srpskih opština u dogledno vreme bude formirana. Ipak, i dalje je otvoreno pitanje kada, na koji način i da li će se vlasti u Prištini držati slova Briselskog sporazuma iz 2013. kao i dodatnog sporazuma o opštim principima ZSO koji su usaglašeni još 2015. godine? Međutim, sada je već izvesno da ZSO mora biti primenjena i da kao što tvrdi Eskobar “nije pitanje da li se Kurti slaže sa ZSO ili ne, već kako da to primeni”. Za to postoji potpuno logičan razlog - dalji razgovor o “nemačko-francuskom” ili “evropskom” predlogu su nezamislivi bez poštovanja svih prethodno postignutih dogovora.

Uprkos jedinstvenom stavu EU i SAD o neophodnosti formiranja ZSO, ne može a da se ne primeti narativ koji je preuzet od vlasti u Prištini a koji je proteklih godina demonizovao svaki pomen o autonomiji za Srbe koji žive na Kosovu. Posebno dopadljivo za međunarodne aktere jeste poređenje ZSO sa Republikom Srpskom, zbog čega je nebrojano puta moglo da se čuje o “zloj” nameri da se Kosovo “bosnizuje”, učini nefunkcionalnim, a ZSO pretvori u još jedan nivo vlasti koji će najpre paralizovati institucije centralnih vlasti na Kosovu, a potom dovesti do zahteva za izdvajanjem zdušno potpomognutih od strane Beograda.

Najslikovitije takav scenario opisuje premijer Aljbin Kurti u intervjuu koji je dao za DW: “Srbija na Kosovu pokušava da postigne nešto slično kao u Bosni i Hercegovini. Pogledajte, u Bosni sa Republikom Srpskom imamo državu koja se ne zove država, nego republika. Na sličan način bi Beograd želeo da na Kosovu ima državu koja se ne zove republika, već zajednica. I ona bi trebalo da postoji u okviru Republike Kosovo, koja se tako zove, a ne treba da bude država.”

Poslednji istup Aljbina Kurtija nagoveštava promenu stava od toga da nikada neće primeniti ZSO do 6 uslova da bi do njenog formiranja ipak došlo. Međutim, zahtevi su koncipirani tako da obesmisle dalji dijalog i onemoguće formiranje ZSO u bliskoj budućnosti. Između ostalog, navodi da Zajednica ne može biti zasnovana na nacionalnoj osnovi i da mora da promeni naziv što se kosi sa osnovim dogovorom u Briselu. Takođe, da je deo finalnog sporazuma iako je dogovorena još 2013, kao i da se sprovodi nakon “međusobnog priznanja”. Dodatni uslov je da ovaj mehanizam bude podložan reciprocitetu, što u prevodu znači primena modela Zajednice na opštine sa albanskom većinom na jugu Srbije.

Na tragu stava o zajednici kao opasnosti po Kosovo, specijalni predstavnik Nemačke za Zapadni Balkan, Manuel Saracin u intervjuu za Juronjuz Albanija, odgovarajući na pitanje o Zajednici srpskih opština, izjavljuje da Priština ne treba da se plaši rasprave o tome i istakao da stvaranje, kako je rekao, „nove Republike Srpske” neće biti prihvaćeno. Zatim podvlači, „stvaranje nove Republike Srpske” nikome nije u interesu. Specijalni predstavnik EU, Miroslav Lajčak je izjavio da neće novu Republiku Srpsku jer “nijedna zdrava osoba, pogotovo s obzirom na trenutnu situaciju u Bosni i Hercegovini, ne bi predložila tako nešto, niko kosovskom rukovodstvu neće da kaže da potpiše bilo šta štetno”.

Strahove o “državi u državi” umiruje i američki zvaničnik Gabrijel Eskobar opravdavajući zašto je ZSO uopšte tema dijaloga: “Jasno je da je Zajednica ranije dogovorena, zato se o tome mora razgovarati. Međutim, ona ne bi trebalo da bude država u državi.” Na kraju, Derek Šole u nedavnoj poseti Beogradu podvlači “ZSO neće imati nadležnosti kakve ima Republika Srpska”. Zapravo stav SAD je “tri NE” za ZSO, da ne podrazumeva promenu ustava Kosova, da ne stvara problem u funkcionisanju institucija i da ne bude “država u državi”.

Izjave međunarodnih zvaničnika pobijaju ono što već decenijama politička nauka, pravo i sociologija imaju da kažu na temu akomodacije različitih etničkih, verskih i drugih različitosti u složenim društvima. Reč “autonomija” u novom čitanju postaje zlokobna reč koja već pri prvom pomenu asocira na opasnost, neizbežnu štetu i nefunkcionalnost. Na ovom tragu, Srbima na Kosovu se može ponuditi samo nešto što predstavlja “horizontalnu” saradnju opština, nešto više od nevladine organizacije, i svakako manje od funkcionalne samouprave u sferama koje su od vitalnog značaja.

Vlasti u Prištini odbijaju primenu ZSO koristeći rat u Ukrajini da predstave Srbiju kao Rusiju na Balkanu koja želi da destabilizuje region obnavljanjem sukoba na Kosovu, pogotovo preko “sofisticiranih” instrumenata kao što je formiranje Zajednice.

Paradoksalno, autonomija koju zahtevaju Srbi na Kosovu mnogo je manjeg obima od one koju su albanski predstavnici zahtevali i imali u okviru Jugoslavije. Danas, kada vlasti u Prištini imaju poluge političke moći da zaštite srpsku zajednicu, nailazi se na odijum prema bilo kakvoj vrsti različitosti.

Postavlja se pitanje zašto je ZSO uopšte dovedena u vezu sa Republikom Srpskom? Prva nelogičnost je što ZSO predstavlja oblik autonomije u četiri jasno definisane sfere: obrazovanje, zdravstvo, lokalni ekonomski razvoj i urbano i ruralno planiranje na nivou udruženih opština. Nije planirano nikakvo deljenje vlasti na centralnom nivou po konsocijativnom modelu koji je primenjen u Bosni Hercegovini. Tako da paraliza institucija nije ni hipotetički moguća. Drugo, ne postoji nikakva sličnost u kapacitetima – na Kosovu Srbi čine do 7% ukupne populacije, žele autonomiju u oblastima koje su od vitalnog značaja za njihov opstanak i njihova politička snaga ni na koji način ne može da ugrozi institucije Prištine. ZSO se odnosi na 10 opština koje su pretežno ruralne osim urbanog centra u Severnoj Mitrovici, teritorijalno nepovezane i infrastrukturno vrlo nerazvijene sa značajno starom populacijom i mladima koji zbog odsustva perspektive u stabilnom procentu godinama napuštaju Kosovo.

Drugo pitanje koje se nameće zašto je Republika Srpska toliki problem i personifikacija lošeg rešenja? Republika Srpska je formirana na osnovu Dejtonskog sporazuma koordiniranog od strane SAD koji je uspostavio trajan mir. Srbi u Bosni i Hercegovini u okviru Republike Srpske uživaju sva prava na posebnost i lišeni su bilo kakvog oblika diskriminacije. Ako je problem funkcionalnost power-sharing sistema na centralnom nivou, onda se to može zameriti i drugim multietničkim društvima, koji pritom nemaju memoriju skorašnjeg sukoba. Belgija je u krizi koja je započela 2018. više od 600 dana bila bez formirane vlade. Stoga možemo predložiti debalkanizaciju i ujedno evropeizaciju regionalnih problema bar na nivou termina. Inovativni pristup bi bio – sprečimo “belgizaciju” Kosova. Ukoliko je po sredi separatizam koji se u poslednje vreme često vezuje za Republiku Srpsku i njene lidere ne bi trebalo izgubiti iz vida i primere kao što su Katalonija, Škotska… tako da Srpska nije usamljena na evropskom tlu.

Ključna razlika je što je u slučaju balkanskih zemalja legitimizovan patrimonijalizam. Od međunarodnih predstavnika se očekuje da se obraćaju u terminima “ovo može – ovo ne može”, da podržavaju, sprečavaju, upozoravaju, uslovljavaju ili sankcionišu. Na taj način se možda može ispuniti cilj – postizanje određenih rešenja. Međutim, neizgrađeno lokalno vlasništvo nad procesom zajedno sa odsustvom političke odgovornosti domaćih lidera sva dostignuća lako učine upitnim.