Surlić: Ostavka Makrona bila bi tektonska promena za Francusku

BEOGRAD - Posle pada francuske vlade predsednik Emanuel Makron moraće brzo da reaguje kako bi sprečio dalju destabilizaciju, a ako bi podneo ostavku, to bi predstavljalo tektonsku promenu za Francusku, ali ne bi rešilo zastoje u parlamentu, ocenio je docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić.

On je naveo i da Makron možda ima dugoročniji cilj i još jedan pokušaj da prebrodi duboku podeljenost francuskog društva - da slomi levičarsku koaliciju i krajnju desnicu, što je, kako kaže, strategija koja rizikuje dalju fragmentaciju i može rezultirati još većom političkom nestabilnošću, ali deluje kao jedini scenario u kome Makron ostaje "Jupiter u Jelisejskoj palati".

 

U autorskom tekstu za Tanjug Surlić piše:

 

Francuska vlada je pala nakon što je 331 od 577 poslanika Narodne skupštine glasalo za nepoverenje premijeru Mišelu Barnijeu. Ovo je rezultat pokušaja da se progura restriktivni budžet radi rešavanja rastućeg deficita kroz mogućnost zaobilaženja glasanja u skladu sa članom 49.3 Ustava Francuske, koji omogućava vladi da usvoji zakon bez glasanja u Narodnoj skupštini.

Međutim, poslanici su odgovorili koriščenjem prava na predlog o nepoverenju vladi. Jednu inicijativu podnela je levičarska koalicija Novi narodni front (NFP), a drugu krajnja desnica Nacionalno okupljanje (RN) čime je sudbina vlada bila zapečaćena. Barnije je tako postao premijer sa najkraćim mandatom u istoriji Pete republike i prvi kojeg je parlament smenio od 1962. godine.

Sam Barnije je optužio poslanike za neodgovornost zbog obaranja njegove vlade. „Ne mogu da prihvatim ideju da institucionalna destabilizacija može biti cilj koji ujedinjuje većinu poslanika u trenutku kada se naša zemlja suočava s dubokom moralnom, ekonomskom, finansijskom i građanskom krizom“, rekao je pre glasanja. Pridružio mu se i predsednik Makron optuživši Marin Le Pen za „nepodnošljivi cinizam“ zbog planova da podrži prvobitnu inicijativu levice.

Posebno što se Barnije trudio da načini velike ustupke Nacionalnom okupljanju, povlačeći planove o povećanju poreza na struju i obećavajući zadržavanje poreskih olakšica. Pokušao je da pridobije krajnju desnicu dodatnim obećanjima, uključujući ograničenje pristupa zdravstvenoj zaštiti za ilegalne migrante.

Izglasavanje nepoverenja vladi stavilo je tačku na Makronov pokušaj da nakon neuspešnih taktičkih parlamentarnih izbora dovede do vlade koja bi bila prikrivena kohabitacija, ili kako su predsednikovi savetnici često upotrebljavali neologizam “koalitacija” kao kombinaciju reči “koalicija” i “kohabitacija” kako bi u javnosti ublažili odsustvo jasne parlamentarne većine za politiku Jelisejske palate.

Kada je objavljeno da će Mišel Barnije biti novi premijer Francuske, komentatori su se šalili da je on poznatiji britanskoj javnosti nego francuskoj budući da je bio glavni pregovarač Evropske unije za Bregzit. Barnije, član partije desnog centra Les Républicains, ima političku karijeru dugu 50 godina u kojoj je bio poslanik, ministar ali i neuspešni kandidat za premijera i predsednika.

Barnije je oduvek bio degolista, verujući u snažnu francusku naciju, ali je takođe bio izrazito proevropski nastrojen i stoga je bio idealno kompromisno rešenje za Makrona u pokušaju da izoluje rastuću levicu. Verovalo se da će opstati ceo mandat na mestu predsednika vlade i zbog prvobitno pomirljivog tona koji je stizao od Nacionalnog okupljanja.

Barnije je i ranije imao korektan odnosa sa ovom političkom opcijom, a predstavljao je prvog predsednika vlade koji je Marin Le Pen tretirao kao legitimnog sagovornika u postizanju kompromisnih zakonskih rešenja. Desničar, političar sa iskustvom u teškim pregovaranjima, bez a priori negativnog stava Nacionalnog okupljanja, oslikavao je ličnost koja bi jedina mogla da se nosi sa onim što se u teoriji zove “obešeni parlament”.

Politička kriza prikriva ozbiljnu finansijsku krizu

Ipak, pitanje budžeta u ovako podeljenom parlamentu nagoveštaj je mnogo dublje političke, ali i ekonomske krize sa kojom će se Francuska neminovno suočiti. Barnije je od prvog dana jasno stavio do znanja da mu je prioritet smanjenje francuskog budžetskog deficit.

Francuska je masovno trošila kako bi održala ekonomiju tokom i nakon pandemije, što je dovelo do deficita od 5,5% bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2023. godini. Evropska komisija zahteva od članica evrozone da ograniče deficit na maksimum 3% BDP-a kako bi se očuvala finansijska stabilnost i povoljni uslovi za kreditiranje. S projektovanim deficitom od 6,1% za 2024. godinu, Barnije i njegov tim su brzo predložili budžeta koji je uključivao ogromne rezove od 40 milijardi evra i povećanje poreza od 20 milijardi evra za 2025. godinu, kako bi deficit bio smanjen na 5% BDP-a.

Ako se ne bude rešavao, budžetski deficit, koji trenutno prelazi 6% bruto domaćeg proizvoda (BDP), nastaviće da povećava javni dug, koji već iznosi 3,2 triliona evra. Čak i pre turbulencija poslednjih dana, Ministarstvo finansija predviđalo je da će otplate kamata, koje su 2022. godine iznosile 39 milijardi evra, porasti na 55 milijardi evra do 2025. godine, a na 70 milijardi evra do 2027. godine.

Kamate na desetogodišnje državne obveznice Francuske približile su se u sredu kamatama na grčke obveznice, dok je premija koju investitori traže u odnosu na nemačke obveznice, prema otvaranju tržišta u četvrtak, dostigla najviši nivo od dužničke krize u evrozoni 2012. godine, na 0,87 procentnih poena. Finansijska kriza, u kojoj investitori masovno prodaju francuske državne obveznice, dovodi do dramatičnog povećanja troškova finansiranja duga i Francuskoj priziva “grčki” scenario.

Da li postoji izlazno rešenje za Makrona ili će morati da podnese ostavku? Sve su glasniji zahtevi za Markonovom ostavkom. Ankete pokazuju da 62% ispitanika smatra da bi francuski predsednik trebalo da podnese ostavku nakon izglasavanja nepoverenja vladi. Među biračima Nacionalnog okupljanja, taj procenat raste na 87%.

Može se zaključiti da je pravi motiv Le Pen da odbije sve kompromisne predloge Barnijea o budžetu upravo prilika da se predsednik prisili na povlačenje, iako ona javno negira takav scenario. Levičarski poslanici, koji nakon julskih izbora čine najveći blok u parlamentu, pozivaju predsednika na ostavku još od kako ih je ignorisao u septembarskim konsultacijama za novog premijera. Takođe, član Barnijeove stranke, Žan-Fransoa Kope, ugledni konzervativac, koji je u početku podržao stranku u odluci da sarađuje s Makronom, rekao je prošle nedelje da su novi predsednički izbori „jedino rešenje“ za trenutnu krizu.

Kako bi sprečio dalju destabilizaciju, Makron će morati brzo da reaguje, a već je najavljeno njegovo večerašnje obraćanje naciji. U slučaju ozbiljne političke krize, predsednik republike ima tri opcije: rekonstrukciju vlade, raspuštanje parlamenta ili ostavku. Prvu opciju je već iskoristio i sva je prilka da će je ponoviti samo je pitanje da li će uspeti da nađe ličnost odgovarajućeg profila koja će moći da zemlju izvuče iz aktuelne političke i finansijske krize. Zaokret bi bio još izraženija kohabitacija i to sa levicom koja zahteva njegovu ostavku. Makronova sposobnost da izabere kompetentnog premijera, koji će moći da osigura većinsku podršku u podeljenom parlamentu, biće ključni test njegove političke veštine i liderstva.

Druga opcija, raspuštanje parlamenta nije moguća do juna sledeće godine, a to je predug period u ovakvoj političkoj konstelaciji. Scenario bez presedana bila bi Makronova ostavka. Dok Makron odbacuje mogućnost ostavke, ona bi mogla postati realna ukoliko se pritisci budu nastavili, a institucionalna blokada postane nepremostiva.

Makron je u utorak kategorički odbacio pozive na ostavku, nazivajući takav scenario „političkom fikcijom“. „Ako sam danas pred vama, to je zato što me je francuski narod dva puta izabrao“, rekao je Makron tokom obraćanja novinarima u Saudijskoj Arabiji, neposredno pre povratka u Pariz. „Izuzetno sam ponosan na to i čuvaću poverenje naroda svom svojom energijom, do poslednje sekunde mog mandata, da služim zemlji.“

Ako bi Makron podneo ostavku, to bi predstavljalo tektonsku promenu za Francusku, budući da predsednički mandat traje još dve i po godine, a nijedan predsednik savremene republike nije podneo ostavku osim Šarla de Gola nakon nasilnih nereda 1968. godine. Takođe, Makronov eventualni odlazak ne bi rešio zastoje u parlamentu - Narodna skupština je podeljena na tri približno jednaka bloka: levica, desni centar i krajnja desnica, koji odbijaju da međusobno sarađuju. Ipak, ličnost sa novim političkim legitimitetom bi svakako mogala da resetuje postojeću političku atmosferu i francusko društvo pripremi za bolne rezove u predstojećem periodu.

Kakva je politička budućnost Francuske?

Ključna dimenzija trenutne krize je gubitak političkog autoriteta Emanuela Makrona. Njegov poziv na prevremene izbore bio je kocka koja nije donela željene rezultate, a sada je suočen sa parlamentom u kojem je on faktički "predsednik bez većine". To slabi njegovu sposobnost da sprovede ključne reforme do kraja svog mandata 2027. godine. Francuski politički sistem suočava se s fragmentacijom koja ide dalje od tradicionalne levice, desnice i centra. Uspon Nacionalnog okupljanja i Novog narodnog fronta nagoveštava sve dublju polarizaciju, dok tradicionalne stranke poput Les Républicains i Socijalističke partije gube relevantnost.

Paraliza u Narodnoj skupštini i nemogućnost stvaranja stabilne vlade podseća na Četvrtu republiku (1946–1958), koja je bila obeležena čestim promenama vlada i nesposobnošću rešavanja ključnih problema. To je tada otvorilo prostor za dolazak generala Šarla de Gola i stvaranje Pete republike, sa snažnom predsedničkom vlašću. Sada se čini da je upravo taj dizajnirani predsednički model pred testom izdržljivosti usled razorne moći centrifugalnih političkih snaga.

Međutim, iako trenutno deluje da nema mnogo izbora, Makron možda ima dugoročniji cilj i još jedan pokušaj da prebrodi duboku podeljenost francuskog društva – da slomi levičarsku koaliciju i krajnju desnicu tako što će ih prikazati kao destruktivne sile nesposobne za odgovorno upravljanje posebno u vremenu krize koje neminovno nastupa. Ova strategija rizikuje dalju fragmentaciju i može rezultirati još većom političkom nestabilnošću, ali deluje kao jedini scenario u kome Makron ostaje “Jupiter u Jelisejskoj palati”.

(Kraj)