Bisenić: Hilova izjava možda prekretnica u odnosu SAD prema NATO bombardovanju

BEOGRAD - Izjava ambasadora SAD u Srbiji Kristofera Hila povodom 24. godišnjice NATO bombardovanja može da predstavlja suštinsku prekretnicu u američkom razumevanju i odnosu prema bombardovanju Srbije, tada SRJ i tu priliku koja se sada ukazuje, čini se, ne bismo smeli da propustimo, smatra spoljnopolitički novinar Dragan Bisenić.

Bisenić kaže da "mesto gde postoji jasna samokritika i smisao prihvatanja odgovornosti, jeste Hilova ocena da diplomatija ima promašaje” i napominje da je izjava diplomate o bombardovanju SRJ prva takva izjava jednog američkog ambasadora, koja će, kako smatra, izazvati buru nezadovoljstva "kod veoma snažne i bučne gomile američkih intervencionista koji tvrde da su rakete nabolji američki ambasadori".

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Juče, već na početku radnog dana, američki ambasador Kristofer Hil objavio je svoju izjavu povodom događaja koji je gotovo blokirao i onemogućio iskrene i konstruktivne odnose Srbije i SAD – 24. godišnjice NATO bombardovanja Srbije u kome su SAD imale odlučujuću i presudnu ulogu.

Izjava ambasadora Hila može da predstavlja suštinsku prekretnicu u američkom razumevanju i odnosu prema bombardovanju Srbije, tada Jugoslavije i tu priliku koja se sada ukazuje, čini se, ne bismo smeli da propustimo. Reči američkog ambasadora predstavljaju ne samo njegovo mišljenje, nego mišljenje Stejt departmenta i možda Bele kuće, ali i da su samo njegovo lično mišljenje, ono obavezuje američku administraciju.

Pre nego što se prebrzo zaključi da su reči samo reči i da one ne mogu da zamene dane pod bombama, potrebno je zastati i ponovo analizirati šta je ambasador Hil poručio i može li da se smatra da njegove reči predstavljaju bar blagu formu izvinjenja Srbiji za bombardovanje 1999.

„Posvetio sam svoj život diplomatiji – pronalaženju diplomatskih rešenja za naizgled nerešive probleme. Tokom svoje karijere, naučio sam da diplomatija ponekad ima promašaje. Kada se to dogodi, rezultati mogu biti tragični. Izražavam svoje lično saučešće porodicama onih koji su izgubili živote tokom ratova 1990-ih, uključujući i one koji su rezultat vazdušne kampanje NATO-a. Znam da srpski narod nikada neće zaboraviti to strašno vreme, niti treba“, poručio je Hil, a zatim dodao:

„Srpski narod nikada neće ostaviti po strani svoju tugu, ali verujem da je dovoljno jak da to uradi. Posvećenost Sjedinjenih Država našem partnerstvu sa Srbijom je nepokolebljiva, kao i naša posvećenost diplomatiji. Zajedno možemo da izgradimo bolju budućnost kakvu srpski narod zaslužuje i želi budućim generacijama“, zaključio je Hil.

Ambasador Hil prvi put je bio direktno suočen s pitanjem izvinjenja 12. avgusta prošle godine na RTS u intervjuu sa Zoranom Stanojevićem. Pošto je Hil bio prvi američki ambasador koji je obišao bombardovani deo zgrade RTS, te ga je Stanojević podstakao pitanjem da li bi bombardovanje nazvao „makar greškom“ pošto ne očekuje da ga nazove ratnim zločinom kao što to mi činimo. Hil je odgovorio da ne želi da preispituje 1999. preporučujući da se Srbi „sete“ koje tada vodio Srbiju i šta je ta osoba radila drugim narodima na Balkanu, ali je rekao da „saoseća i žali“ zbog žrtava i sa porodicama koje žive s tim gubitkom. Dodao je da bi „ohrabrio Srbe da žive s tim sećanjem”, ali je za „život nacije kao takve i za pojedinca važno da znaju da postoje trenuci kada treba krenuti napred, ostaviti prošlost iza sebe i gledati u budućnost“. Za cilj svog boravka rekao je da želi da „izgradi odnose SAD sa Srbijom“, ali i da bude „iskren i jasan sa srpskim narodom“.

Na Stanojevićevo insistiranje da se u Srbiji očekuje da zapad i NATO kažu „u redu, ni mi nismo radili baš sve najbolje, nije sve bilo tako sjajno s naše strane 1999“, Hil je formulisao odgovor koji čini suštinu poruke koju je uputio povodom godišnjice bombardovanja. Tu je rekao da je diplomatija njegovo opredeljenje i da nikada nije zagovarao rat i da je pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da diplomatija prevlada. Na kraju je poručio da je žalostan zbog tadašnjih odnosa SAD i Srbije, te da je jedan od razloga zašto se vratio i to da vidi „možemo li da uradimo više zajedno“.

U poređenju sa ovom izjavom, poruka povodom bombardovanja sadrži samo jedno dodatno preciziranje, ali ono otvara nove mogućnosti za dalje dograđivanje stavove američke i srpske strane o tome šta je doista dovelo do 24. marta 1999. i događaja koji je fundamentalno preokrenuo istoriju američko – srpskih odnosa. Čini se da je ambasadoru Hilu jasno da, kada je reč o srpskom razumevanju tih uzroka, nema gotovo nikakvih šansi da bude prihvaćena američka i NATO verzija o „sprečavanju genocida“, bar ne posle Iraka, Libije i Sirije. Zato se ambasador Hil miri s tim i prihvata da srpski narod neće, „niti treba“ da zaboravi to strašno vreme.

Mesto gde postoji jasna samokritika i smisao prihvatanja odgovornosti, jeste Hilova ocena da “diplomatija ima promašaje”. Mada prepušta nama da više zamišljamo šta je time hteo da kaže, budući da za promašaje može da bude odgovorna jedna, dve ili sve strane u diplomatskom procesu, na osnovu konteksta izjave i onoga što se događalo 1999. možemo da smatramo da je Hil mislio upravo na svoju zemlju i na svoju diplomatsku misiju iz tog vremena.

On nije upotrebio konvencionalnu reč “neuspeh”, nego je izabrao precizniju i mnogo težu kvalifikaciju – “promašaj”. Neuspeh je nešto što je možda imalo dobru zamisao i plan, ali na kraju nije uspelo, a promašaj je promašaj od početka, pa do kraja.

Usled toga, skloni samo da verujemo da je ovakva ocena u kontekstu cele izjave i karijere ambasadora Hila, zašla u teritoriju boljeg američko – srpskog razumevanja, na kojoj američka noga skorije nije bila.

Budući da je diplomatski proces 1999. bio potpuno u rukama SAD, Hil zapravo kaže da je to što su tada radili Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk, Vilijam Voker, a možda i sam predsednik Klinton, bilo promašeno. Pošto je i sam bio jedan od aktera u najužem krugu, on zna iz prve ruke šta se događalo i zašto sada

Možda se nekome čini da je ovo malo i nedovoljno, da je to tek jedna reč koja može da bude i višesmislena, ali ne treba da se zaboravi da je to prva takva izjava jednog američkog ambasadora, za koju možemo da budemo sigurni da će izazvati buru nezadovoljstva kod veoma snažne i bučne gomile američkih intervencionista koje tvrde da su rakete nabolji američki ambasadori.

Ova reč otvara vrata dugog hodnika kroz koji srpska i američka strana treba da prođu kako bi dostigla i povratila međusobno razumevanje koje je postojalo tokom cele duge istorije diplomatskih odnosa, ne ono koje se završava samo sa značajnim ličnostima te istorije, u formi nakinđurenih vašarskih drangulija, nego obnavljanjem prave ekonomske, privredne, kulturne, vojne saradnje kakva je postojala decenijama. Za ovo potrebna je promena i u američkom mišljenju, ali naročito u srpskoj percepciji bombardovanja 1999.

Ambasador Hil sa svoje strane učinio je prvi korak i on ne treba da bude zanemaren i ignorisan. Da bi posle njega usledili duži, čvršći i značajniji koraci, Srbija sa svoje strane treba da pomogne u evoluciji i dogradnji ovog američkog mišljenja, za početak tako što će na pravi način da sasluša, razume i vrednuje ovu izjavu ambasadora Hila.

Ne računamo tu ni na kakvu pristrastnost, već na lični kredibilitet kojim raspolaže Kristofer Hil pred licem srpske javnosti. On je sigurno poslednji američki diplomata u Stejt departmentu koji pripada „zlatnoj žici“ američkih beogradskih diplomata koju je započeo Hamilton Fiš Armstrong, a konačno oblikovao Džordž Kenan kao američki ambasador u Beogradu od 1961 –1963. i ne bismo bili potpuno iskreni, ako ne kažemo da bismo voleli da se ta linija nastavi i posle ambasadora Hila.

Tada. 1961. godine, Kristofer Hil je bio osmogodišnjak koji je pohađao Internacionalnu školu u Beogradu, a otac mu je bio Kenanov diplomata. Svoje diplomatsko „krštenje“ doživeo je u Beogradu 1978. sa još jednim „Kenanovcem“, ambasadorom, a kasnijim državnim sekretarom, Lorensom Iglbergerom koga naziva svojim „prvim mentorom“.

Devedesetih bio je ambasador u Makedoniji i učesnik svih američkih diplomatskih inicijativa do Rambujea 1999. Do danas sakupio je impresivnih 7 ambasadorskih položaja, što je fenomen u globalnim okvirima, od kojih tri (Albaniija, Makedonija i sada Srbija) na Balkanu.

Da bismo bolje shvatili zašto je ovde i zašto na ovaj način ispoljava razumevanje prema srpskim osećanjima, mogu da nam pomognu ocene koje je o njemu izrekao „Vašington post“ 2012. godine.

„Hil je oprezan u pogledu upotrebe vojnog pritiska i smatra da je važno pronaći finansijske poluge koje „stvarno privuku pažnju rukovodstva“ umesto jednostavnog uvođenja ekonomskih sankcija koje su štetne za siromašne u zemlji. Hil je stekao iskustvo iz svog rada na Kosovu, u Severnoj Koreji i Makedoniji. Rekao je da razume složenost etno-religioznih politike. „Ne možete odmahnuti rukom [i zahtevati]: 'Uradi ovo, uradi ono'“, smatra Hil. Umesto toga, on naglašava rešavanje lokalnih problema“.

U svojoj knjizi „Outpost“ naveo je epizodu iz Beograda 1961. za koju se može reći da obeležava njegov diplomatski stil.

Vozač Rade koji ga je vozio u školu pokušao je na silu da otvori zaglavljena vrata. „Moj tata“, rekao je osmogodišnji Hil, „uvek mi govori da nikada ne forsiram nešto. Ako nešto ne radi, onda postoji razlog."

Radeta, međutim, nije impresionirao savet jednog osmogodišnjaka. „Ne znam da li se Rade ikada setio saveta mog oca, ali zbog ovoga ostao mi je u pamćenju do kraja života. Stvari funkcionišu ili ne rade zbog nečeg drugog, pa pokušajte da saznate, ako je moguće, šta je to nešto drugo“.

Dakle, posle 60 godina, za razliku od Radeta, iskoristimo drugu šansu i budimo otvoreni za savete sada već odraslog Kristofera Hila i “pokušajmo nešto drugo”.