Surlić: Veće angažovanje SAD na primeni sporazuma i približavanju Srbije EU

BEOGRAD - Na nedavnom “saslušanju” u Kongresu koje je bilo posvećeno Zapadnom Balkanu specijalni savetnik Derek Šole je istakao da je Zapadni Balkan među prioritetima Bajdenove administracije, a naglašavajući važnost dijaloga Beograda i Prištine akcentovao je kako dve strane moraju da reše “međusobne razlike” i odblokiraju zasebne putanje prema Evropskoj uniji, navodi docent Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić.

On dodaje da je Šole rekao i da je interes SAD da “Srbija prepozna svoj pun potencijal i približi se evroatalantskoj zajednici”, i ocenjuje da bi dugoročno to značilo da veće angažovanje SAD u Srbiji bude usmereno ka potpunoj primeni sporazuma iz Brisela i aneksa iz Ohrida, neutralisanje ruskog uticaja, približavanje Srbije EU, što bi ujedno dovelo i do potpunog usaglašavanja sa evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom, ocenio je Surlić.

 

Surlić u autorskom tekstu za Tanjug piše:

 

Nedavno “saslušanje” u Kongresu koje je bilo posvećeno Zapadnom Balkanu dalo je mogućnost da se još jednom analiziraju ključni ciljevi i trenutne aktivnosti američke spoljne politike prema ovom delu Evrope. U svom obraćanju specijalni savetnik Derek Šole je istakao da je Zapadni Balkan među prioritetima Bajdenove administracije.

Naglašavajući važnost dijaloga Beograda i Prištine akcentovao je kako dve strane moraju da reše “međusobne razlike” i odblokiraju zasebne putanje prema Evropskoj uniji. Kosovo za SAD nije samo nezavisno, već je istaknut “demokratski” karakter jednog od “najbližih i najlojalnijih partnera” u ovom regionu. Specijalni predstavnik Gabrijel Eskobar je takođe u svom svedočenju pred Komitetom za spoljne poslove naglasio prioritetnu temu tj. da je “odnos Kosova i Srbije glavna prepreka za održanje mira i prosperiteta na Zapadnom Balkanu”.

Fokus oba izlaganja bio je na konkretnim koracima koji su preduzeti u prethodnom periodu, a koji se tiču postizanja “evropskog predloga” kao i obaveza koje iz njega proističu. Šole je naglasio obavezu vlasti u Prištini da primene Zajednicu srpskih opština, definišu status Srpske pravoslavne crkve i obezbede zaštitu za srpsku versku i kulturnu baštinu. Ujedno je naglasio obavezu Srbije da prestane sa lobiranjem protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama.

Na pitanje predsedavajućeg, senatora Menendeza koje su garancije da ZSO ne bude još jedna Republika Srpska u regionu, Eskobar je istakao tri američka zahteva koja bi trebalo da budu ispunjena prilikom primene Briselskog sporazuma: prvi, da ZSO mora odgovarati nekom od postojećih evropskih modela; drugi, da ZSO mora biti u skladu sa važećim ustavnim okvirom na Kosovu i treći, da Zajednica ne može ugroziti postojeće funkcionisanje institucija vlasti u Prištini, odnosno da se ovlašćenja ZSO svode na lokalne servise na srpskom jeziku čime bi se “postojeće institucije države Srbije zamenile kosovskim strukturama”.

Predsedavajući Komiteta, senator Robert Menendez, demokrata iz Nju Džerzija koji je ovu funkciju obavljao od 2013 do 2015. godine, potom ponovo od 2021. je u svom uvodnom izlaganju istakao nekoliko rezervi prema Srbiji. Prva zamerka je bila upućena predsedniku Vučiću što je odbio da potpiše “evropski predlog” iako je iskazao usmenu saglasnost. Ponašanje Srbije je uporedio sa Rusijom i ukazao na štetnost politike “srpskog sveta” koja ima ambiciju “kreiranja velike Srbije”. Govoreći o obavezi primene ZSO, senator Menenedez je istakao kako postoji mali pritisak na Srbiju, a veoma veliki na Kosovo da primeni dogovoreno. Takođe, naglasio je bojazan da ZSO može postati nova Republika Srpska, a u tom kontekstu uputio je kritiku visokom predstavniku Šmitu da bi nedavno preduzete reforme izbornog sistema mogle “pojačati etničke podele”. Takođe, u kontekstu dijaloga Beograda i Prištine naveo je da je srpska strana vrlo nekonstruktivna budući da je bojkotovala izbore na severu Kosova, kao i da je Srbija prekršila najnoviji sporazum svojim oponiranjem članstvu Kosova u Savetu Evrope.

Ovaj vrlo jednostran pristup posmatranja različitih regionalnih problema ukazuje na to da je argumentacija vlasti u Prištini, ali i drugih aktera u regionu o Srbiji kao “dežurnom krivcu” gotovo kopirana i koncizno svedena na uvodno izlaganje predsedavajućeg Komiteta. Generalni utisak sa ove sednice je vrlo pesimistična ocena celog regiona počev od tvrdnje da je mir na Zapadnom Balkanu još uvek upitan, da je maligni uticaj Rusije, a posebno Kine vrlo prisutan kao i da su korupcija i organizovani kriminal glavna odlika većine vlada na Balkanu.

Odgovori Šolea i Eskobara su u odnosu na pomenute komentare bili znatno umereniji. Šole je na tvrdnju da Srbija jednostrano ne primenjuje sporazum istakao da obe strane ne pokazuju dovoljno spremnosti da primene dogovoreno. Eskobar da je ZSO već odavno preuzeta obaveza, sa pravnim konsekvencama koja će samo unaprediti položaj Srba na Kosovu a nikako ugroziti regionalu stabilnost.

U Šoleovom izlaganju je bila primetna i jasna gradacija. Dok je Kosovo jedno od najlojalnijih partnera, sa Srbijom se “produbljuje partnerstvo“ i “razvijaju bliže veze sa srpskim narodom”. Republika Srpska je remetilački faktor, Crna Gora optimistički ostaje na putu partnerstva i nakon poslednjih izbora, dok su Albanija i Severna Makedonija “sjajni NATO saveznici”. Posebno je naglašena pozitivna uloga Albanije u Savetu bezbednosti UN i gostoprimstvo koje je iskazano prema izbeglicama iz Avganistana.

Šole je rukovodstvo Republike Srpske označio kao secesionističko, optužujući ih da žele da uskrate slobodu medija i delovanje organizacija civilnog društva. Takođe, naglasio je da će akcije usmerene ka podrivanju državnih institucija Bosne i Hercegovine i destabilizaciji sistema podrazumevati konkretan odgovor Stejt departmenta. Interesantan detalj je akcenat na Bonskim ovlašćenjima. Šole je potvrdio da SAD stoje iza visokog predstavnika i njegovog prava da i dalje koristi Bonska ovlašćenja kada je to neophodno.

Eskobar je u svojim kritikama bio još eksplicitniji, što ne čudi jer je imao iskustvo diplomatskog rada u BiH, još od 1998. kada je bio šef kabineta u Kancelariji visokog predstavnika i šef kancelarije američke ambasade u Banja Luci. Istakao je da su “duboko uznemireni upornim secesionističkim i antidemokratskim delovanjem predsednika Republike Srpske Milorada Dodika”. Pomenuo je i konkretne korake, tačnije ograničenje resursa za finansiranje Dodikove politike. Ipak, za stanje u Bosni i Hercegovini odnosno disfunkcionalnost i podele optužio je etnonacionalističke političke lidera “svih konstitutivnih naroda Srba, Hrvata i Bošnjaka”, za koje je naveo da “često teže za uskim ličnim i političkim interesima, a ne za javnim dobrom”.

Zajednički zaključak učesnika ovog saslušanja je bio da je nedostatak kontinuiranog angažovanja SAD na Zapadnom Balkanu doveo do konkretnih problema: odsustva održivih rešenja za otvorena bilateralna pitanja, kao i veći upliv trećih strana kroz politiku, ekonomiju i medije. Eskobar je istakao nužnost ostvarivanja napretka u analiziranim procesima kako bi se smanjio uticaj Rusije i osigurao strateški cilj – članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Kako je naveo evropske integracije su nešto što “srpski narod snažno želi, a mi snažno podržavamo”.

Sudeći prema poslednjim rezultatima istraživanja javnog mnjenja ne bi se moglo zaključiti da građani Srbije snažno podržavaju članstvo u EU (43%), ali ovo je očigledna Eskobarova diplomatska konstrukcija kako bi se u očima senatora bar malo ublažila negativna percepcija o Srbiji. Na tom tragu je i Šole naglasio da je interes SAD da “Srbija prepozna svoj pun potencijal i približi se evroatalantskoj zajednici”.

Dugoročno, to bi značilo da veće angažovanje SAD u Srbiji bude usmereno ka potpunoj primeni sporazuma iz Brisela i aneksa iz Ohrida, neutralisanje ruskog uticaja, približavanje Srbije EU, što bi ujedno dovelo i do potpunog usaglašavanja sa evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom.

Na kraju, tema saslušanja bili su i nedavno održani izbori na severu Kosova. Uprkos nedostatku legitimiteta, SAD čvrsto stoje iza formiranja lokalnih samouprava sa albanskim predsednicima opština.

Iako su Šole i Eskobar naglasili potrebu za urgentnim formiranjem ZSO, nisu naveli da je za to neophodno učešće Srba kroz legitimne izbore i opštine koje bi radile u punom kapacitetu. Uz osudu bojkota na severu i uloge Beograda u tome, naglašeno je očekivanje da će primena ZSO od strane Prištine otvoriti put ka novim priznanjima, tačnije promenu stava kod neke od pet država nepriznavača, članica Evropske unije.

Šole je istakao da su tokom postizanja “evropskog predloga” organizovane konsultacije sa ovim zemljama, da “postoje određeni signali”, ali priznaje da će u nekim slučajevima to biti veoma težak zadatak.