Vinston Čerčil rođen pre 150 godina

BEOGRAD - Vinston Čerčil, proslavljeni državnik i ratni lider Britanije, pobednik nad Hitlerom, rođen je 30. novembra 1874. pre 150 godina.

Čerčil je predvodio vladu Ujedinjenog Kraljevstva od 1940. do 1945. u najtežim danima Drugog svetskog rata, i ponovo od 1951. do 1955. godine.

Prethodno je imao niz javnih funkcija, bio je vojno lice, učesnik više kolonijalnih i Prvog svetskog rata, novinar, ratni dopsinik, narodni poslanik, ministar, prvi lord Admiraliteta.

On je i nasleđem znatnim delom bio opredeljen ka javnoj delatnosti kao izdanak stare aristokratske porodice vojvoda od Marlboroa čijih je niz predstavnika, makar od ranog 18. veka, imalo važne javne funkcije.

Otac, lord Randolf, u vreme Vinstonovog rođenja bio je poslanik. Vinstonov deda, Džerom, 7. vojvoda od Marlboroa, bio je vicekralj, namesnik, Irske, koja je u to vreme bila sastavni deo Ujedinjenog Kraljevstva. Majka Dženi bila je Amerikanka.

Škola mu nije išla najbolje. Po očevoj želji upisuje Vojnu alademiju Sandhurst, na kojoj diplomira 1895. Primljen je prilikom trećeg pokušaja.

Prvo ratno iskustvo imao je na Kubi, iste 1895, gde se zaputio iz ljubopitljivosti, i kao dopisnik. Bilo je to vreme Rata za nezavisnost Kube. Pridružio se ipak španskim kolonijalnim trupama koje su pokušavale da spreče osamostaljenje tog karipskog ostrva.

U sastavu britanskih kolonijalnih trupa oktobra 1896. našao se u tada britanskoj Indiji, u Bombaju, danas Mumbaj. Kao oficir pripadnik je lake konjice, husara. Odnekud, tokom 20 meseci boravka u Indiji sistematski proučava Platona, ili Edvarda Gibona, poznatog britanskog istoričara iz 18. veka, autora jedne istorije antičkog Rima. U Indiji je nastala i njegova prva knjiga.

Odlazi potom u rat u Sudanu, u sastavu trupa Herberta Kičinera, protiv takozvanog Mahdija. Učesnik je bitke kod Omdurmana septembra 1898. Iako pobednik u ratu, upada u psihološku krizu. Smatrao je da je ponašanje feldmararšala Kičinera, kog je britanska javnost slavila, nepotreno grubo i netaktično prema matičnom stanovništvu i tradicijama te afričke zemlje. Marta 1899, ili možda nešto ranije, napušta vojnu službu.

Kao dopisnik Morning posta u Drugom burskom ratu (oktobar 1899 - mart 1902) na jugu Afrike, zapažen je kao ratni izveštač. Na kratko se ponovo priključuje britanskim trupama. Iznenađujuće hrabar otpor južnoafričkih Bura slomljen je nakon velikih ratnih napora. Sudbina slobodnih burskih država zapečaćena je pošto su na njihovoj teritoriji pronađena velika rudna bogatstva, i to zlata i dijamanata.

Jedna od tekovina britanskog kolonijalizma bilo je tada ustanovljavanje koncentracionih logora, u kojima su u nemogućim uslovima burski civili masovno umirali. Nemački nacisti ugledaće se koju deceniju potom na britanske primere.

Istina, Vinston Čerčil je tada smirivao nemirnu savest pozivajući na velikodušnost pobednika.

Već 1900. izabran je za narodnog poslanika. Crv profesionalnog političara doveo ga je ubrzo do promene političke partije. Pridružuje se liberalima, nasuprot konzervativcima kojima je prirodno pripadao, kako bi ušao u Vladu. U prvo vreme, bio je podsekretar za kolonije. Uspelo mu je da malo promeni odnos prema Burima na Jugu Afrike.

Zastupao je izvesne socijalne mere, pa i pravo glasa žena. Izdejstvovao je zaštitu brodskih radnika, utemeljio stalni arbitražni sud za radne sporove. Promovisao je biroe rada, kao i pomoć za nezaposlene. Vodio je potom ministarstvo unutrašnjih poslova i upamćen je po zalaganju za reformu zatvorskog sistema. Njegova ideja je recimo bila obrazovanje u zatvorima, utemeljenje stalnih biblioteka u njima. Razočarenje je međutim nastupilo pošto je gušio bunt rudara u Velsu i druge štrajkove.

Tokom prvog svetskog rata Čerčil se nalazio na važnoj poziciji prvog lorda Admiraliteta, vodeće ličnosti ratne mornarice Britanije. Na tom položaju našao se 1911.

Poznata invazija na Galipolje 1915/1916, u nadi da će tom putem osmanska Turska biti izbačena iz rata na strani Nemačke, Čerčilova zamisao, ispostavila se kao težak poraz. Uz ogromne gubitke, uglavnom trupa iz kolonija, Australije i Indije. Pod utiskom poraza potom direktno ucestvuje na Zapadnom frontu. U vladu se vraća krajem rata. Bio je državni sekretar pored drugog zadužen za kolonije.

Ranih dvadesetih bio je zadužen za finansije, kao kancelar blagajne, i navodno je najzaslužniji za vraćanje zlatne podloge britanskoj funti, u vladi Stenlija Boldvina, što je imalo teških posledica po ekonomsku stabilnost.

Veliku ulogu međutim pronašao je kada je postalo jasno da se Nemačka, pošto je Adolf Hitler preuzeo vlast, opredelila za reviziju rezultata Prvog svetskog rata.

Tridesetih je, svestan opasnosti koja je bila sve upadljivija, pozivao na naoružavanje Britanije, u vreme kada je je to većini delovalo kao preterivanje. Podsmevao se Čemberlenovom Minhenskom sporazumu sa Hitlerom septembra 1938. godine. Kada je godinu dana potom svetski rat izbio ponovo se našao na čelu Admiraliteta, da bi maja 1940. dobio mandat za sastav ratnog kabineta. Oformio je koncentracionu vladu.

Odlučno je predvodio Britaniju tokom Drugog svetskog rata, uprkos brojnim nesupesima i porazima u prvoj fazi, kao u Norveškoj, Francuskoj, u Grčkoj, katastrofalnim porazima na Dalekom Istoku. Upamćena su njegova buđenja patriotske svesti sugrađana u najtežim danima Bitke za Britaniju, poput govora kojim je zagovarao borbu i otpor, uvek i svuda, uz odlučan zaključak "nikada se nećemo predati".

Vešto je balansirao u odnosima sa SAD, obezbedivši prvo veliku pomoć, a potom i zajedničku borbu protiv nacističke Nemačke. Pokazivao je isto tako neobičnu veštinu i elastičnost u odnosima sa Staljinom. Svestan ogromnog značaja borbene snage Sovjeta, prihvatio je, ma koliko nevoljno, da veliki deo Centralne i Jugoistočne Evrope bude prepušten Moskvi.

Veliki, proslavljeni pobednik u Drugom svetskom ratu, poražen je međutim na prvim poratnim izborima u Britaniji 1945. godine.

Uprkos krajnjoj kooperativnosti sa Moskvom tokom rata, nepunih godinu dana zatim odlučno ponovo zastupa čvrst antikomunizam.

Marta 1946. tokom govora u Fultonu, Misuri, SAD, upotrebljava konstrukt "Gvozdena zavesa" za crtu razdvajanja komunističkog od slobodnog sveta, kako je rekao, od Šćećina u Poljskoj do Trsta na Jadranu.

Za šestotomu knjigu o Drugom svetskom ratu dobio je 1953. godine Nobelovu nagradu, i to za književnost. Pritom, nije bilo nepoznato da je zapravo reč o kolektivnom delu, oblikovao ga uz pomoć tima saradnika.

Narodni poslanik ostao je, pored činjenice da više nije imao snage za učešće u vladi, do 1964. Umire januara 1965.

Pored činjenice da je bio veliki ratni pobednik, da mu je uspelo, nadljudskim naporima, da porazi nacizam, Čerčil je zapravo znatnim delom doživeo neuspeh.

Celokupnom ličnošću, pa i poreklom, Vinston Čerčil bio je oličenje ideje Britanske imperije.

Sve što je činio bilo je nastojanje da imperiju očuva. A zapravo, sprazumima sa SAD, počev već od Atlantske povelje 1941. godine, Britaniji je nametnuto raspuštanje imperije.

Doživeo je tako, potpuno nasuprot svemu onom u šta je verovao, da se pred njegovim očima, i dok je on vladao, Britanija postupno pretvori u drugorazrednu silu. Već 1947. dragulj imperije, Indija, stiče suverenost. Do njegove smrti 1965. Britanija je izgubila sve relevantne kolonije, čak i u podsaharskoj Africi.

"Dobila je po prstima", od Amerikanaca, i prilikom pokušaja da silom očuva Suecki kanal 1956. Bio je to poslednji kolonijalni rat Britanije. I teško poniženje.

Velikog ratnog pobednika Vinstona Čerčila istorija je zapravo porazila.