Dragan Bisenić za Tanjug: Migranti dele Evropu

BEOGRAD - Evropa se ponovo suočila na oštar način s pitanjem migranata, koje opterećuje njene unutrašnje odnose u veoma osetljivom pitanju s potencijalno dubokim implikacijama u ključnoj oblasti politike Evropske unije – Šengenskom režimu, ocenio je novinar Dragan Bisenić navodeći da je Italija blokirala nemačku inicijativu o regulisanju evropskog odnosa prema izbeglicama i podršku nevladinim organizacijama koje na moru rade na pronalaženju izbeglica.

On dodaje da su Nemci još uvek mnogo fleksibiniji od drugih evropskih vlada i ukazuje da pitanje izbeglica nije samo humanitarno i da Evropa svoje blagostanje, posleratno i sadašnje duguje jeftinoj migrantskoj radnoj snazi i da mora da se odluči: ako zaustavi migrante, zaustaviće istovremeno i svoj privredni rast i svoje ekonomije.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Evropa se ponovo suočila na oštar način s pitanjem migranata, ali ovoga puta tako da to opterećuje njene unutrašnje odnose u veoma osetljivom pitanju s potencijalno dubokim implikacijama u ključnoj oblasti politike Evropske unije – Šengenskom režimu. Italija je blokirala nemačku inicijativu o regulisanju evroskog odnosa prema izbeglicama i podršku nevladinim organizacijama koje na moru rade na pronalaženju izbeglica, njihovih brodova i obezbeđivanju da bezbedno stignu do evropskih, odnosno italijanskih obala, u čemu bi im pomagao brod “Humanity” pod nemačkom zastavom.

Sedam brodova nevladinih organizacija angažovano je na Mediteranu na spasavanju migranata. Upravo je to, dok je trajao sastanak u Briselu, uverilo italijansku vladu u neophodnost prekida pregovora o regulisanju upravljanja migrantskim problemom. Jer – to se objašnjava na osovini palata Kiđi – Farnezina - Kvirinale da je tekst usvojen onako kako je modifikovan u poslednjih nekoliko sati, niko ne bi mogao da zaustavi iskrcavanja migranata i pre svega „pokušaje da se izvrši pritisak na države, posebno na Italiju“. Ministarstvo unutrašnjih poslova u Rimu saopštilo je da je u prva tri meseca ove godine čamcima i brodvima do Italije stiglo više od 28.000 ljudi - što je više od četiri puta više nego u istom periodu 2022. kada ih je bilo nešto više od 6900.

Da bismo razumeli šta se zaista dogodilo, potrebno je da se vratimo na jul kada je pokrenuta inicijativa o osvajanju „Pakta o migracijama i azilu”, koji sadrži modifikaciju nekih evropskih pravila. Za Italiju je to fundamentalni sporazum imajući u vidu da konkretizuje obavezu solidarnosti koju države članice imaju prema zemljama dolaska migranata.

Letos je Nemačka, uz podršku drugih zemalja EU, odlučila da blokira prihvatanje sporazuma. Zbog toga je poslednjih dana – posle višemesečnih pregovora i komunikacije, prihvaćeno da Berlin finansira neke nevladine organizacije posvećene pomoći migrantima da ih dovedu u Italiju, ali je Evropski parlament odlučio da privremeno blokira raspravu o još dve uredbe migracionog pakta i zatražio od Nemačke i ostalih da dođu do potpisivanja sporazuma.

Kada se nemačka vladajuća koalicija dogovorila da deblokira uredbu, uz neke ismene, italijanski predstavnici su snažno negodovali kada su videli da se nemački amandmani tiču udruženja i nevladinih organizacija i traži da se „u član 1 uredbe mora uneti paragraf kojim bi se legitimisala aktivnost nedržavnih aktera, uključujući i nevladine organizacije“. To je korak koji Italija smatra neprihvatljivim. Dodatno tome ide izbor Nemačke da izdvoji sredstva iz saveznog budžeta „tako da one obavljaju aktivnosti traganja i spasavanja u centralnom Mediteranu, u blizini libijskih ili tuniskih teritorijalnih voda i da onda uvek transportuju pronađene migrante u Italiju“. Italijanska vlada ovaj predlog ocenila je kao provokaciju u atmosferi koja još uvek opterećuje odnose između dve zemlje.

Italijanski protivpotez je predstavljanje amandmana kojim se nameće da „migranti koji se prevoze na brodovima nevladinih organizacija moraju automatski biti dočekani od strane države pod čijom zastavom brod plovi“. Vladin cilj je jasan i deklarisan: ako Nemačka želi da podrži nevladine organizacije, to je u redu, ali onda ona mora da prihvati migrante, a ne Italija. Urgentno je usledila reakcija italijanske Vlade. Odmah je usvojen Dekret od 13 tačaka, odnosno mera sa kojima će Italija da se bori protiv masovnog iskrcavanja izbeglica. Tako će biti vraćen u zemlju porekla svako ko ne poseduje dokumenta. U slučaju da se izjasni da je maloletan (kako bi koristio pogodnosti za maloletne migrante njihova starost ) utvrđivaće se antropometrijski. Jer, u Italiji ima 21.000 maloletnika bez pratnje, koji su širom zemlje smešteni na ekonomskom teretu opština.

Premijerka Đorđa Meloni uputila je protestno pismo nemačkoj Vladi. Stigao je odgovor da za pojačani priliv migranata „nema naučnih dokaza“. Ministar spoljnih poslova Italije, Antonio Tajani prošle nedelje bio je u Berlinu, ali je Nemačka ostala istrajna u svojoj odluci.

Nemačka, nema sumnje, ima poseban stav prema migrantima. Dobro se sećamo fraze bivše kancelarke Angele Merkel iz 2015. godine: „Wir schaffen das“, odnosno uverenja da će Nemačka da savlada izbegličku krizu. Tako se i dogodilo. Iako je sledeće godine podneto 700.000 zahteva za azil, značajan broj imigranata je uspešno integrisan u društvo, a nemačka privreda je čak imala koristi od toga što je u zemlju stiglo mnogo kvalifikovanih radnika. Berlin nije krenuo putem odlučnog odbijanja prihvatanja izbeglica.

Situacija u Nemačkoj sada se donekle promenila. Vladajuće stranke, uključujući i Zelene, više ne veruju da će moći da prime toliki broj izbeglica. Pošto u Nemačku dolazi sve veći broj izbeglica, sve su glasniji i oni koji pozivaju na ograničavanje ili ukidanje prava na azil u toj zemlji. „Nemačkoj je potrebna pauza od potpuno nekontrolisane imigracije“, rekao je nedavno Jens Špan, član predsedništva konzervativne i opozicione Hrišćansko-socijalne unije (CDU). „Integracija ljudi traumatizovanih ratom ili nasiljem zahteva vreme i resurse. To može da funkcioniše samo ako se broj dodatnih tražilaca azila značajno smanji“, rekao je Špan.

Slično razmišlja i bivši predsednik Socijaldemokratske partije nemačke (SPD) Zigmar Gabrijel. On se u jednom intervjuu zatražio da se iz nemačkog Osnovnog zakona, odnosno Ustava, izbaci pravo na azil. „Pokušaj da se reaguje na savremeni fenomen masovnog egzodusa individualnim pravom na azil i Ženevskom konvencijom o izbeglicama, neće dovesti do uspeha“, rekao je Gabrijel.

Nemci su, međutim, još uvek mnogo fleksibiniji od drugih evropskih vlada. Nemačka je zaista prihvatila neverovatnu količinu ljudi, samo 217 000 prošle, a ove godine u prvih osam meseci ove godine lokalnim vlastima podneto je više od 200.000 zahteva za izbeglički status, a ove brojke ne uključuju čak ni više od milion ukrajinskih izbeglica. Lokalne samouprave saopštavaju da su dostigle granicu svojih kapaciteta. Bavarski premijer Markus Zeder bi ograničio broj izbeglica, ali bi to verovatno bilo u suprotnosti sa ustavom. Prema drugima, trebalo bi objaviti spisak zemalja koje se smatraju bezbednim.

Rešenje bi bili zajednički propisi EU, ali Mađarska i druge centralnoevropske države se tome tvrdoglavo opiru. One tvde da će ovakva politika samo dovesti do toga da će sve više zapadnih zemalja vratiti granične kontrole, kršeći tako dostignuća Šengena.

One to još ilustruju primerima korišćenja izbeglica kao političkog argumenta protiv država EU.

U bliskoj prošlosti bilo je tri takva slučaja: Turska je 2020. prestala da čuva granicu sa Grčkom i podstakla desetine hiljada ljudi da je pređu. Erdogan je želeo više novca za produženje sporazuma sa EU o izbeglicama. Maroko je 2021. uradio isto sa granicom sa Maliljom – primoravši Španiju da prizna pravo Maroka na okupiranu Zapadnu Saharu. Evrlopske države su tvrdile da je u jesen 2021. Belorusija poslala desetine hiljada ljudi preko ranije zajednički čuvane granice u Poljsku – verovatno da bi iznudile ukidanje sankcija EU protiv Minska. I sama EU je, pod utiskom dolazaka iz Belorusije, izbeglice proglasila „hibridnom pretnjom“, svojevrsnim “mekim” ratnim oružjem. Svako ko to uradi poziva svoje protivnike da ih koriste u skladu sa tim.

EU sada želi da odgovori na takve slučajeve svojom novom „kriznom regulativom“. Koncept je: ako se izbeglice koriste kao oružje protiv Evrope, njihova prava mogu biti ograničena. Sve više je onih koji ističu da ljudi gotovo panično reaguju na dolaske u Evropu, uz prateće shvatanje na „destabilizujuće” efekte: na vlast dolaze populisti koji su, između ostalog, skloni Rusiji, a društva se međusobno udaljavaju.

Ali, pitanje izbeglica nije samo humanitarno. Jasno da Evropa svoje blagostanje, posleratno i sadašnje duguje jeftinoj migrantskoj radnoj snazi. Ona mora da se odluči: ako zaustavi migrante, zaustaviće istovremeno i svoj privredni rast i svoje ekonomije. Prvi čovek nemačkog Instituta za razvoj, Marsel Fračer, smatra da izbeglice ne treba posmatrati kao finansijski teret. "Izbeglice su investicija, a ne trošenje novca", istakao je nemački stručnjak.