Na današnji dan pre 140 godina rođen je ekonomista Džon Majnard Kejnz

BEOGRAD - Džon Majnard Kejnz, verovatno najznačajniji makroekonomista 20. veka rođen je pre 140 godina u Kembridžu, u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Nasuprot preovlađujućoj teoriji da je tržišni mehanizam po sebi dovoljan regulator ekonomnskih odnosa, te da je ma kakvo mešanje države u ekonomske odnose narušavanje vrednosti liberalizma, Kejnz se odvažio da istupi sa bitno drugačijim tumačenjem. Najsvedenije, Kejnz je insistirao da tražišni mehanizmi ne obezbeđuju zaposlenost, te da otuda postoji otvoren socijalni problem koji u težim okonostima može imati nesagledive posledice.

Po osnovnom obrazovanju Kejnz je bio matematičar, da bi se docnije postupno posvetio izučavanju poslovnih ciklusa. Studirao je na Itonu, potom na Kembridžu, gde je njegov otac takođe predavao. Osim matematike, formalno je pohađao i studije filozofije, ali je ekonomiju slušao tokom samo jednog semestra.

Krajem 1906. počinje da radi u državnoj službi, u Odeljenju za Indiju. Iako se nije dugo zadržao na tom poslu, njegovi prvi naučni radovi bili su posvećeni upravo ekonomskoj problematici tada britanske Indije "O posledicama globalnog ekonomskog pada na Indiju". Takođe i prva knjiga "Indijska valuta i finansije".

Pošto se vratio na Kembridž posvetio se izučavanju teorije verovatnoće. U to doba postaje urednik časopisa Ekonomski žurnal. Takođe, osnivač je diskusionog kluba intelektualaca poznatog kao Klub političke ekonomije.

Kada je odmakao Prvi svetski rat britanska vlada ga poziva. Otuda od početka 1915, radi za Ministarstvo finansija u Londonu. Njegova darovitost i veština u tom sektoru došli su do punog izražaja. Već u tom periodu doživljavaju ga kao finansijskog maga.

Bio je član britanske delegacije na mirovnoj Konferenciji u Versaju 1919. Sa pregovora se međutim vratio užasnut. Tada nastaje njegova knjiga "Ekonomske posledice mira".

Nije uspeo da utiče na pobednike da ublaže kaznenu politiku prema Nemačkoj. Bio je ubeđen da previsoke ratne reparacije Nemačku nužno vode u nemogućnost oporavka, i da je to put u nestabilnost. Bio je u pravu, kako je vreme pokazalo, ali ga tada sile pobednice nisu uzele ozbiljno. Sa jedne strane, Britanija i Francuska nikako nisu bile sklone da snize zahtevane reparacije. A drugo za šta se čvrsto zalagao, otpis ratnih dugova, nikako nisu prihvatale SAD, kao glavni ratni poverilac (i profiter). Kejns nije imao dilemu da će se kriza Nemačke u perspektivi preliti i na druge, kako je i bilo. Kriza Vajmarske Nemačke dovela je do uspona nacizma.

Nesumnjivo pod utiskom doživljenog u Versaju 1919. odbija da nadalje ostane u državnoj službi, pored primamljivih, udobnih, ponuda. Taj stav zadržaće sve do Drugog svetskoga rata.

U knjizi "Ekonomske posledice mira" jasno je upozoravao: "Ako namerno ciljamo na osiromašenje Srednje Evrope, osveta, usuđujem se da predvidim, neće izostati ".

Ta knjiga ga je globalno proslavila, ali na izvrnut način, postao je nekakva antiestablišment legenda.

Godine 1921. objavljuje ranije pripremeljen "Traktat o verovatnoći".

"Traktatom o monetarnoj reformi" iz 1923, napada tada preovlađujuću ekonomku politiku deflacije. Bio je uveren da se tim put uzrokuje nezaposlenost. Zagovarao je i obaranje valute, i javne radove, kao put ka višoj zaposlenosti. Već tada on zastupa odustajanje od zlatnog standarda.

Na njegove ekonomske teorije stidljivo se počinje gledati ozbiljnije paralelno sa globalnom ekonomskom krizom tridesetih.

Dvotomno delo "Traktat o novcu" objavljuje 1930. Zagovarao je zapravo široku državnu intervenciju u privredi. Pribojavao se politike preterane štedljivosti vlada i tezaurisanja uopšte. Insistirao je da je ključno održati proizvodnju, te da države ne treba da se boje budžetskih intervencija u privredu i onda kada se to pokriva zaduživanjem.

U zemljama klasičnog liberalnog kapitalizma njegovi saveti tada su kritikovani, nacistička Nemačka međutim usvajajući Kejnsove ekonomske teze, izvukla se iz teške krize.

Njegova "Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca" publikovana je 1936. Tumačio je politiku oporezivanja i jasno prikazao inflaciju kao jedan od vidova, katkad poželjnog opšteg oporezivanja. Kako se izrazio, dajući prednost inflaciji nad deflacijom "ako se mora birati između dva zla, bolje razočarati rentijera nego naneti bol porodicama radničke klase". Njegova teza je bila da je neophodno upumpavanje novca pošto je potražnja ono što stvara ponudu, a ne obrnuto. Čime se nadalje podiže zaposlenost.

Ta knjiga smatra se temeljnim stručnim delom moderne makroekonomije.

Kada su nakon Drugog svetskog rata uobličena tela za međusobno međudržavno regulisanje poslovanja, plaćanja i kreditiranja, bila je to, delom, pobeda ideja Džona Majanrda Kejnsa. Tako su nastali Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Opšti sporazum o carinama i trgovini, odnosno Svetska trgovinska organizacija. Kejns je tada insistirao i na međunarodnoj klirinškoj uniji. Ono što je na kraju zaživelo bilo je neka vrsta kompromisa, daleko od njegovih sugestija ali su one ipak delom usvojene.

Uopšte, kapitalizam kakav je postojao negde do poznih sedamdesetih, ono što se nazivalo "društvom blagostanja", sa politikom negovanja manje više stabilne srednje klase, rezultat je, velikim delom, usvajanja Kejnsovih ideja.

Stagflacija koja je zahvatila Zapad sedamdesetih, između ostalog i kao posledica naftne krize, dovela je međutim do novog (starog ) trenda.

Ideje Fridriha fon Hajeka, koji je uspaničeno tvrdio da Kejnzov model vodi sputavanju ličnih sloboda i rezultiraće, po Hajeku, socijalizmom, vremenom su nametnute.

Hajekovi sledbenici okupljeni u Mon Pelerin društvu, među kojima su bili, primera radi, i Milton Fridman i Karl Poper, žestoko su zastupali povlačenje države iz ma kakve regulacije i zaštiste tržišnih tokova. Krupni kapital ih je podržao. Pinočeova uprava u Čileu, vlade Margaret Tačer ili Ronalda Regana bile su trijumf uništavanja kejnzijanskog ekonomskog modela.

Džon Majnard Kejnz umro je posle teških pregovora, vođenih u SAD na temu reprogramiranja, odnosno povoljnijih uslova otplate dugova Britanije SAD. Imao je vise srčanih udara. Smrt je nastupila 21. aprila 1946. Imao je 62 godine.

Iza sebe, ostavio je ne samo veliku kolekciju umetničkih dela (slike Degaa, Sezana, Modiljanija, Pikasa) znalački probranu biblioteku starina i bibliofilskih vrednosti, nego i iznenađujuće veliko lično bogatstvo, tadašnjih gotovo 500.000 funti sterlinga. Ispostaviće se da je, iako rođen u skromnoj porodici, zaradio ogroman novac veštim investiranjem.

Londonski Tajms, kada je napustio ovaj svet, između ostalog, primetio je: "Bio je human čovek iskreno odan cilju opšteg dobra".