Reditelj Stevan Bodroža: Bilo je prekrasno pretvoriti roman "Ljudi bez grobova" u predstavu

BEOGRAD - Gost nove epizode video serijala Tanjug Reflektor bio je reditelj Stevan Bodroža koji je govorio o predstavi "Ljudi bez grobova" u Beogradskom dramskom pozorištu.

Bodroža je rekao da je prijatelj sa Enesom Halilovićem i kad je dobio na čitanje njegov roman "Ljudi bez grobova" pomislio je da bi "ovo bilo prekrasno pretvoriti u teatar, i strašno teško".

Priznavši da voli izazove, Bodroža je dodao da je to "gusto pisan roman, svojevrsna freska raznih likova, sudbina, događaja, koji su vezani za duh Novog Pazara i tog dela naše zemlje".

"Preporučuje na neki način tu formu više za, čak ne ni film, nego seriju. Međutim, teatar ima jedinstvenu moć da ono što neki pisac raspisuje na nekoliko strana, pokaže u treptaju glumčevog oka", naveo je Bodroža.

Prema njegovim rečima, izazov je bio pronaći ekvivalente u glumačkoj igri, simbolici kostima i scenografije za

neke misli, poruke i duge rečenice, koje opisuju što treba da se oseti.

Bodroža je dodao da su mlade dramaturškinje Nina Plavanjac i Aleksandra Jovanović ponudile vrlo zanimljivu i modernu dramatizaciju, u kojoj nije bilo predviđeno da likovi govore specifičnim dijalektom Novog Pazara.

Istakavši da su glumci pomogli svima, tako što su prebacili komad na taj dijalekt, Bodroža je dodao da je "to otključalo svet tog romana i tajne prostora o kome govori".

Bodroža je primetio i da Halilović u romanu piše "u nekim trenucima u zagonetkama, u poetičnim rečenicama koje opisuju suštinu likova".

"Ali kako to pretvoriti u scenske ljude od krvi i mesa? Kada imamo lik, moramo da imamo bazičnu karakteristiku, kontra karakteristike i tako dalje. Tu nastupa naša umetnost, pronalazimo motivacije, unutrašnje misli likova i oni oživljavaju na drugi način nego na papiru. To je bilo teško, ali interesantno", rekao je reditelj.

Bodroga je rekao da je jedna od glavnih poruka romana da ne moramo ponavljati sudbine naših predaka.

"Nismo ni svesni u kojoj meri to činimo. Svi kažemo kako to nije tako. Nećemo da budemo kao naši roditelji, kao naše babe i dede. A kada bismo se zapravo suočili sa tim koliko sličnosti ima između naših života i života naših predaka, bili bismo sigurno šokirani", naveo je Bodroža.

Prema njegovim rečima, određene psihološke podsvesne poruke prenose se sa generacije na generaciju, i nismo ni svesni da živimo pod diktatom kako smo odgojeni i kakav pogled na svet nam je usađen.

"Roman govori o mogućnosti da se čini porodičnih, transgeneracijskih, psiholoških patologija raskinu. I da to jeste moguće. Podrazumeva suočavanje sa prošlošću, kopanje po njoj, ali mislim da je to ono što svako u publici može da prepozna kao deo nekog svog životnog puta", naveo je Bodroža.

Upitan kako vidi budućnost pozorišta u vreme tehnološke revolucije, Bodroža je naveo da je nedavnou Turskoj posetio ruševine antičkog grada Pergamona, čijise amfiteatar i danas koristi za predstave, što pokazuje da je "pozorište jako rezilijentno".

"Teško ga iskoreniti. To su pokušavali vlastodršci, religije u raznim epohama istorije. Mislim da će pozorište trajati onoliko koliko traje autentična potreba ljudi da se skupe na jedno mesto i učestvuju u nekoj vrsti katarze. Zapravo pozorište je duboko ritualno", ocenio je Bodroža.

Prema njegovim rečima, pozorište se ne može izboriti sa svim dolazećim medijima, ali može zadržati "neku svoju specifičnost, idiosinkratičnost i autonomiju".